Rani hrišćani i svet

PRE oko dve hiljade godina, na Srednjem istoku dogodio se najdivniji događaj. Jedinorođeni Sin Božji bio je poslan iz svog nebeskog prebivališta da kratko vreme živi u svetu čovečanstva. Kako je većina čovečanstva reagovala? Apostol Jovan odgovara: „Na svijetu [Isus] bješe, i svijet kroza nj posta, i svijet ga ne pozna. K svojima [Izraelu] dođe, i svoji ga ne primiše“ (Jovan 1:10, 11, Daničić-Karadžić).

Svet jednostavno nije prihvatio Isusa, Sina Božjeg. Zašto nije? Isus je objasnio jedan razlog kad je rekao: „Svet... na mene mrzi, jer ja svedičim za nj da su dela njegova zla“ (Jovan 7:7). Konačno, taj isti svet — predstavljen nekim jevrejskim religioznim vođama, jednim edomskim kraljem i jednim rimskim političarem — pogubio je Isusa (Luka 22:66–23:25; Dela apostola 3:14, 15; 4:24-28). Šta je s Isusovim sledbenicima? Da li će svet biti  spremniji da prihvati njih? Ne. Kratko pre svoje smrti, Isus ih je upozorio: „Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio, a kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izabrah, zato svet mrzi na vas“ (Jovan 15:19).

U apostolska vremena

Isusove reči su se obistinile. Samo nekoliko sedmica nakon njegove smrti, njegove apostole su uhapsili, zapretili im i istukli ih (Dela apostola 4:1-3; 5:17, 18, 40). Uskoro nakon toga, revni Stefan bio je odvučen pred jevrejski sanhedrin i zatim je bio kamenovan do smrti (Dela apostola 6:8-12; 7:54, 57, 58). Kasnije je kralj Irod Agripa I pogubio apostola Jakova (Dela apostola 12:1, 2). Tokom svojih misionarskih putovanja, Pavle je bio proganjan na podsticaj Jevreja dijaspore (Dela apostola 13:50; 14:2, 19).

Kako su rani hrišćani reagovali na takvo protivljenje? Kad su religiozne vlasti, u tim ranim danima, zabranile apostolima da propovedaju u Isusovo ime, apostoli su izjavili: ’Više treba Boga slušati nego ljude‘ (Dela apostola 4:19, 20; 5:29). To je i dalje bio njihov stav kad god se pojavilo protivljenje. Međutim, apostol Pavle je savetovao hrišćane u Rimu da se ’pokoravaju višim [državnim] vlastima‘. On ih je takođe savetovao: „Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima“ (Rimljanima 12:18; 13:1). Dakle, rani hrišćani morali su da postignu tešku ravnotežu. Oni su slušali Boga kao svog glavnog Vladara. U isto vreme, bili su podložni nacionalnim vlastima i pokušavali su da miroljubivo žive sa svim ljudima.

Hrišćani u rimskom svetu

U svetu Rimskog carstva iz prvog veka, hrišćanima je nesumnjivo koristio Pax Romana, ili rimski mir, koji su održavale rimske legije. Stabilna vladavina zakona i reda, dobri putevi i relativno bezbedno pomorsko putovanje stvorili su ambijent koji je pogodovao širenju hrišćanstva. Rani hrišćani su očigledno priznavali svoj dug prema društvu i sledili su Isusov nalog da ’podaju Caru carevo‘ (Marko 12:17). Pišući rimskom caru Antoninu Piju (138-161. n. e.), Justin Mučenik je tvrdio da su hrišćani, „spremnije od svih ljudi“, plaćali svoje poreze (Prva apologija, poglavlje 17). Godine 197. n. e., Tertulijan je rekao rimskim vladarima da njihovi sakupljači poreza „duguju zahvalnost hrišćanima“ za savestan način na koji su oni plaćali svoje poreze (Apologije, poglavlje 42). To je bio jedan način na koji su oni sledili Pavlov savet da treba da budu podložni višim vlastima.

Osim toga, koliko bi god to dopuštala njihova hrišćanska načela, rani hrišćani su nastojali da miroljubivo žive sa svojim susedima. Ali, to nije bilo lako. Svet oko njih u velikoj je meri bio nemoralan i prožet grčko-rimskim idolopoklonstvom, čemu je u poslednje vreme dodato obožavanje cara. Paganska rimska religija u suštini je bila državna religija, tako da se na svako odbijanje da se praktikuje moglo gledati kao na neprijateljstvo prema državi. Kako je to uticalo na hrišćane?

Profesor sa Oksforda E. Dž. Hardi (E. G. Hardy) pisao je: „Tertulijan nabraja mnoge stvari koje su bile nemoguće za savesnog hrišćanina, pošto uključuju  idolopoklonstvo: na primer, zakletve uobičajene prilikom sklapanja ugovora; osvetljavanje vrata na praznicima, itd.; sve paganske religiozne ceremonije; igre i cirkus; profesija naučavanja svetovne [paganske klasične] literature; vojna služba; javne službe“ (Christianity and the Roman Government [Hrišćanstvo i rimska vladavina]).

Da, bilo je teško živeti u rimskom svetu a da se ne izneveri hrišćanska vera. Franscuski katolički autor A. Aman (A. Hamman) piše: „Bilo je nemoguće učiniti bilo šta bez sukobljavanja s božanstvom. Hrišćaninu je njegov položaj donosio svakodnevne probleme; živeo je na marginama društva... Stalno se suočavao s problemima u kući, na ulici, na pijaci... Na ulici, bilo da je rimski građanin ili nije, trebalo je da hrišćanin otkrije svoju glavu kad prolazi pored nekog hrama ili kipa. Kako se mogao uzdržavati od toga a da ne izazove sumnju, a ipak kako je mogao popustiti a da ne izvrši čin odanosti? Ako je bio u poslu i trebalo je da pozajmi novac, morao se zakleti pozajmljivaču u ime bogova... Ako je prihvatio javnu službu, od njega se očekivalo da prinese žrtvu. Ako je pozvan u vojsku, kako je mogao da izbegne da položi zakletvu i da učestvuje u obredima vojne službe?“ (La vie quotidienne des premiers chrétiens (95-197) [Svakodnevni život među ranim hrišćanima, 95-197. n. e.]).

Dobri građani, a ipak oklevetani

Oko 60. ili 61. n. e., kad je Pavle bio u Rimu čekajući suđenje od strane cara Nerona, vodeći Jevreji rekli su o ranim hrišćanima: „Mi znamo da ta sekta svuda nailazi na protivljenje“ (Dela apostola 28:22). Istorijski zapis potvrđuje da su hrišćani nailazili na protivljenje — ali nepravedno. U svojoj knjizi The Rise of Christianity (Uspon hrišćanstva), E. V. Barns (E. W. Barnes) navodi: „U svojim ranim autoritativnim dokumentima hrišćanski pokret je predstavljen kao u suštini moralan i zakonu poslušan. Njegovi članovi želeli su da budu dobri građani i lojalni podanici. Oni su izbegavali pogreške i poroke paganizma. U privatnom životu težili su da budu miroljubivi susedi i pouzdani prijatelji. Poučavani su da budu ozbiljni i umereni, marljivi i da žive čistim životom. Među preovladavajućom pokvarenošću i razuzdanošću oni su bili, ako su lojalni svojim načelima, pošteni i istinoljubivi. Njihova seksualna merila bila su visoka: bračna veza se poštovala i porodični život bio je čist. S takvim vrlinama, neko bi pomislio, oni ne mogu biti problematični građani. Ipak, dugo su bili prezirani, klevetani i omraženi.“

Baš kao što taj drevni svet nije razumeo Isusa, on nije razumeo ni hrišćane i zato ih je mrzeo. Pošto su oni odbijali da obožavaju cara i paganska božanstva, bili su optuženi za ateizam. Ako se dogodila neka katastrofa, oni su bili okrivljeni za to da su razljutili bogove. Zato što nisu prisustvovali nemoralnim igrama ili krvavim gladijatorskim predstavama, smatrani su antidruštvenima, čak ’onima koji mrze ljudsku rasu‘. Njihovi neprijatelji su tvrdili da su se porodice raspadale zbog te hrišćanske „sekte“ i da je ona zato bila opasnost za društvenu stabilnost. Tertulijan je govorio o paganskim muževima koji su više voleli da njihove žene počine preljubu nego da postanu hrišćanke.

Hrišćani su bili kritikovani zato što su bili protiv abortusa, koji se naveliko praktikovao u to vreme. Ipak, njihovi neprijatelji optuživali su ih da ubijaju decu. Tvrdilo se da na svojim sastancima piju krv žrtvovane dece. U isto vreme, njihovi neprijatelji pokušavali su da ih prisile da jedu krvavice, znajući da je to bilo protiv njihove savesti. Tako su ti protivnici  protivrečili svojoj vlastitoj optužbi (Tertulijan, Apologija, poglavlje 9).

Prezreni kao nova sekta

Istoričar Kenet Skot Laturet (Kenneth Scott Latourette) je pisao: „Još jedna serija optužbi izložila je hrišćanstvo izrugivanju zbog njegovog skorašnjeg porekla i stavilo ga je nasuprot starosti njegovih rivala [jevrejstvu i grčko-rimskim paganskim religijama].“ (A History of the Expansion of Christianity [Istorija širenja hrišćanstva], tom 1, strana 131). Početkom drugog veka n. e., rimski istoričar Svetonije nazvao je hrišćanstvo „novim i štetnim praznoverjem“. Tertulijan je potvrdio da je samo ime hrišćanin bilo omraženo i da su hrišćani bili nepopularna sekta. Govoreći o načinu na koji su službenici Rimskog carstva gledali na hrišćane u drugom veku, Robert M. Grant (Robert M. Grant) je pisao: „Temeljno gledište bilo je da je hrišćanstvo jednostavno nepotrebna, moguće štetna, religija“ (Early Christianity and Society [Rano hrišćanstvo i društvo]).

Optuženo za agresivni prozelitizam

U svojoj knjizi Les premiers siècles de l’Eglise (Rani vekovi Crkve), profesor sa Sorbone Žan Bernardi (Jean Bernardi) je pisao: „Trebalo je da [hrišćani] idu i govore svuda i svima. Na putevima i u gradovima, na javnim trgovima i u domovima. Bilo da su dobrodošli ili ne. Siromašnima, i bogatima koji su opterećeni svojim posedima. Malima i upraviteljima rimskih provincija... Morali su da putuju drumom, da se ukrcavaju na brodove, i da idu do krajeva Zemlje.“

Da li su to činili? Na temelju dostupnih dokaza jesu. Profesor Leon Omo (Léon Homo) navodi da su rani hrišćani protiv sebe imali javno mnjenje zbog svog „gorljivog prozelitizma“. Profesor Laturet navodi da, dok su Jevreji izgubili svoju revnost za prozelitizovanje, „hrišćani su, s druge strane, bili agresivni misionari i zato su izazivali negodovanje“.

U drugom veku n. e., rimski filozof Celzo kritikovao je metode propovedanja hrišćana. On je rekao da je hrišćanstvo za neobrazovane i da ono može ’uveriti samo glupe, robove, žene i malu decu‘. Optužio je hrišćane da indoktriniraju „lakoverne ljude“, primoravajući ih da „veruju bez racionalnog razmišljanja“. Tvrdio je da su oni svojim novim učenicima govorili: „Nemojte postavljati pitanja; samo verujte.“ Ipak, prema Origenu, sam Celzo je priznao da „nisu samo priprosti bili ti koji su vođeni Isusovom doktrinom da prigrle Njegovu veru“.

Bez ekumenizma

Rani hrišćani bili su nadalje kritikovani zato što su tvrdili da poseduju istinu o jedinom pravom Bogu. Oni nisu prihvatali ekumenizam, ili međuveru. Laturet je pisao: „Za razliku od većine vera tog vremena, oni [hrišćani] su bili neprijateljski za druge religije... U suprotnosti s prilično širokom tolerancijom koja je karakterisala druge kultove, oni su objavljivali da imaju neospornu istinu.“

Godine 202. n. e., car Septimije Sever je izdao edikt kojim se hrišćanima zabranjuje da stvaraju obraćenike. Međutim, to  ih nije zaustavilo od svedočenja o njihovoj veri. Laturet opisuje rezultate: „U svom odbijanju da se kompromituje tekućim paganizmom i mnogim društvenim običajima i moralnim postupcima tog vremena [rano hrišćanstvo] je razvilo koherenciju i organizaciju koja ga je dovela u neprijateljstvo s društvom. Sami raskid koji je bio potreban da mu se pridruže pružao je njegovim pristalicama uverenje koje je sačinjavalo izvor snage protiv progonstva i revnosti u obraćanju drugih.“

Prema tome, istorijski izveštaj je jasan. Rani hrišćani su, nastojeći da budu dobri građani i da miroljubivo žive sa svim ljudima, uglavnom odbijali da postanu „deo sveta“ (Jovan 15:19, New World Translation). Poštovali su vlasti. Ali, kad im je cezar zabranio da propovedaju, oni nisu imali izbora nego da nastave s propovedanjem. Pokušavali su da žive miroljubivo sa svim ljudima ali su odbijali da se kompromituju moralnim merilima i paganskim idolopoklonstvom. Zbog svega toga, bili su prezirani, klevetani, omraženi i progonjeni, baš kao što je Hrist prorekao da će biti (Jovan 16:33).

Da li se njihova odvojenost od sveta nastavila? Ili da li su oni koji su tvrdili da praktikuju hrišćanstvo s prolaskom vremena promenili svoj stav prema tome?

[Istaknuti tekst na 4. strani]

„Hrišćaninu je njegov položaj donosio svakodnevne probleme; živeo je na marginama društva.“

[Istaknuti tekst na 6. strani]

„Hrišćanstvo [je bilo izloženo] izrugivanju zbog njegovog skorašnjeg porekla i stavilo ga je nasuprot starosti njegovih rivala.“

 [Izvor slike na 2. strani]

Naslovna strana: Alinari/Art Resource, N.Y.

[Slika na 3. strani]

Zato što su odbijali da obožavaju rimskog cara i paganska božanstva, hrišćani su bili optuživani za ateizam

[Izvor]

Museo della Civiltà Romana, Rim

[Slika na 7. strani]

Hrišćani prvog veka bili su poznati kao revni propovednici poruke Kraljevstva