Jehova, moja uzdanica od mladosti

ISPRIČAO BASIL TSATOS

Godina je bila 1920; mesto, brežuljci Arkadije na divnom Peloponezu, Grčka. Bio sam u postelji, teško bolestan sa smrtonosnom španskom groznicom koja je harala svetom.

SVAKI put kad bi crkveno zvono zazvonilo, shvatao sam da objavljuje smrt još jedne žrtve. Da li ću ja biti sledeći? Srećom, ja sam se oporavio, ali milioni nisu. Mada sam tada imao samo osam godina, to zastrašujuće iskustvo još uvek slikovito živi u mom sećanju.

Rane duhovne brige

Ubrzo posle toga, umro mi je deda. Nakon sahrane, sećam se kako se majka pridružila mojoj sestri i meni na balkonu naše kuće. Nesumnjivo pokušavajući da ublaži našu tugu, ona je tiho rekla: „Pa, deco, svi mi moramo ostareti i umreti.“

Iako je to izgovorila tako nežno, njene reči su me uznemirile. ’Kako je to tužno! To nije fer!‘ Pomislio sam. Ali oboje smo se razvedrili kad je majka dodala: „Međutim, kad Gospod ponovo dođe, on će uskrsnuti mrtve, i mi nećemo više umirati!“ E, to je bilo utešno!

Od tada sam bio žudno zainteresovan da saznam tačno kada bi to srećno vreme moglo doći. Pitao sam mnoge ljude, ali niko nije mogao da mi kaže, niti je, što se toga tiče, čak iko izgledao zainteresovan da razgovara o toj stvari.

Jednog dana kada sam imao 12 godina, moj otac je primio jednu knjigu od svog brata koji je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama. Nosila je naslov Harfa Božja, izdata od Biblijskog i traktatnog Društva Kula stražara. Pogledao sam sadržaj i oči su mi zasjale kada sam video poglavlje „Povratak našeg Gospoda“. Pročitao sam ga s velikim zanimanjem, ali bio sam razočaran što za taj povratak nije bila data nijedna godina. Međutim, knjiga je ukazivala da to nije bilo daleko.

Uskoro sam počeo da pohađam srednju školu i postao sam zaokupljen svojim studijama. Međutim, s vremena na vreme, moj stric iz Amerike slao je primerke Kule stražare, koje sam uživao da čitam. Takođe sam svake nedelje posećivao nedeljnu školu, gde je često dolazio biskup i govorio nam.

Jedne izvesne nedelje, biskup je bio vrlo uzrujan i rekao je: „Posetioci pune naš grad jeretičkim publikacijama.“  Zatim je uzeo primerak Kule stražare i povikao: „Ako iko od vas nađe u svojoj kući publikacije poput ove, donesite ih u crkvu, i ja ću ih spaliti.“

Njegov ton glasa me je uznemirio, ali njegov osvetnički duh još više. Zato se nisam povinovao njegovom zahtevu. Međutim, pisao sam svom stricu i zatražio da mi više ne šalje publikacije Kule stražare. Ipak, nastavio sam da razmišljam o pitanju Hristovog povratka.

Duhovni apetit raste

Kad je došlo vreme letnjeg odmora, izvadio sam svoj kofer da bih spakovao odeću. Tamo na dnu bile su tri brošurice koje je štampalo Društvo Kula stražara. Nekako ih ranije nisam primetio. Jedna se zvala Gde su mrtvi?

’Izgleda zanimljivo‘, pomislio sam. Iako sam se sećao biskupovog upozorenja, odlučio sam da pažljivo pročitam brošurice da bih pronašao greške koje sam mislio da sadrže. Uzeo sam olovku i oprezno počeo svoje istraživanje. Na moje iznenađenje, sve u brošuricama je izgledalo razumno, i svaka izjava je imala navedene biblijske stihove tako da je čitalac mogao da proveri u Bibliji.

Pošto mi nismo imali Bibliju, pitao sam se da nisu navedeni biblijski stihovi pogrešno upotrebljeni da bi odgovarali cilju pisaca. Zato sam pisao svom stricu i zamolio ga da mi pošalje primerak kompletne Biblije. On je odmah to učinio. Pročitao sam je dva puta od početka do kraja, i mada je bilo mnogo toga što nisam mogao da razumem, bio sam zaintrigiran knjigama Danijela i Otkrivenja. Želeo sam da razumem stvari koje su one prorekle, ali nije bilo nikog ko bi mogao da mi pomogne.

Napustio sam školu 1929, a uskoro nakon toga moj stric iz Amerike mi je opet poslao primerke Kule stražare. Počeo sam da im se radujem sve više i više i zamolio sam ga da mi ih šalje redovno. Takođe sam počeo da razgovaram s drugima o nadi u budućnost o kojoj sam učio iz tih časopisa. Ali, tada je u mom životu došlo do uzbudljivih promena.

Duhovni napredak u Burmi

Braća moje majke su imigrirala u Burmu (sada Mjanmar), i porodica je odlučila da kad bih im se ja pridružio, to bi proširilo moje horizonte i možda mi otvorilo poslovne prilike. Orijent me je oduvek fascinirao, tako da me je uzbuđivala mogućnost da odem tamo. U Burmi sam nastavio da primam Kule stražare od mog strica, ali nikad nisam lično sreo nekog od Istraživača Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali.

Jednog dana bio sam uzbuđen što sam pronašao jednu objavu u Kuli stražari o knjigama Light, dva toma koja su objašnjavala biblijsku knjigu Otkrivenja. Osim toga, saznao sam da je za aktivnost Istraživača Biblije u Burmi brinula indijska podružnica Društva Kula stražara, smeštena u Bombaju. Odmah sam pisao da zatražim knjige Light, i takođe da zatražim da Istraživači Biblije iz Indije budu poslati da propovedaju u Burmi.

Knjige su brzo stigle poštom, a otprilike nedelju dana kasnije, posetili su me lokalni burmanski Istraživači Biblije. Bio sam srećan što sam saznao da postoji mala grupa njih tamo gde sam ja živeo u Rangunu (sada Jangon), glavnom gradu Burme. Pozvali su me da prisustvujem njihovim redovnim razredima za proučavanje Biblije i takođe da učestvujem s njima u propovedanju od kuće do kuće. Najpre sam se ustezao ali sam uskoro počeo da se radujem deljenju biblijskog spoznanja s budistima, hindusima i muslimanima, kao i s nominalnim hrišćanima.

Indijska podružnica je zatim poslala u Rangun dvojicu punovremenih slugu (zvanih pioniri), Juarta Fransisa i Randala Hoplija. Obojica su poreklom bila iz Engleske ali su u Indiji služili  već nekoliko godina. Oni su me jako ohrabrili, i 1934, krstio sam se u znak svog predanja Jehovi.

Hrabar svedok

S vremenom je indijska podružnica poslala više pionira u Burmu. Dvojica od njih, Klod Gudman i Ron Tipin, posetili su železničku stanicu i razgovarali sa Sidnijem Kutom, šefom stanice. On je prihvatio knjige, pročitao ih, i počeo da piše svojoj udatoj sestri, Dejzi de Suzi, u Mandaleju. Njoj su takođe knjige bile zanimljive i tražila je još.

Dejzi, koja je bila aktivan katolik, bila je osoba neobične hrabrosti. Počela je da posećuje svoje komšije i da im govori o stvarima koje je učila. A kada ju je posetio parohijski sveštenik, koji ju je ispitivao zašto je prestala da posećuje crkvu, ona mu je pokazala da Biblija ne podupire stvari koje je on naučavao, kao što je gorući pakao.

Konačno, on ju je pitao: „Nakon svih ovih godina koje sam im govorio o gorućem paklu, kako sad mogu da im kažem da takvo mesto ne postoji? Niko neće želeti da dođe u crkvu.“

„Ako ste pošten hrišćanin“, odgovorila je Dejzi, „vi ćete ih poučavati istini, bez obzira na posledice.“ Zatim je dodala: „Ako vi to ne činite, onda ću ja!“ I učinila je to.

Dik i Dejzi i njihove dve starije kćerke krstile su se u Rangunu u isto vreme kad i ja. Tri godine kasnije, 1937, oženio sam se njihovom drugom kćerkom, Filis.

Beg u Indiju

Japanske snage su tokom Drugog svetskog rata izvršile invaziju na Burmu, i Rangun je pao 8. marta 1942. Strani građani bili su primorani da brzo izađu u Indiju. Stotine su pokušale da to učine kroz džungle, ali mnogi su umrli na putu. Slučajno sam lično upoznao službenika koji je bio zadužen za evakuaciju, tako da sam mogao da obezbedim karte za jedan od poslednjih teretnih brodova koji su išli iz Ranguna za Kalkutu. Napuštanje naše kuće i većine onog što smo imali u takvoj žurbi bio je žalostan trenutak za sve nas. Burma je bila okupirana od strane Japanaca od 1942. do 1945.

Naše finansije su bile slabe kad smo došli u Indiju, a nalaženje zaposlenja nije bilo lako. To je rezultovalo u ispitu vere. Upoznao sam jednog britanskog oficira koji mi je ponudio unosan posao koji nije imao veze s borbom, ali je uključivao služenje kao deo vojne ustanove. Uz Jehovinu pomoć, bio sam u stanju da odbijem ponudu i da tako sačuvam čistu hrišćansku savest (Isaija 2:2-4). Na druge načine smo takođe osetili Jehovinu ljubaznu ruku.

Smestili smo se u Nju Delhiju, indijskoj prestonici, gde je bilo skoro nemoguće dobiti smeštaj. Međutim, mi smo našli jedan prostran apartman u samom centru grada. Imao je veliko predvorje s odvojenim ulazom, i ta prostorija je narednih nekoliko godina služila kao Dvorana Kraljevstva za delhijsku skupštinu Jehovinih svedoka. Međutim, zbog zabrane koja je doneta 1941. na sve publikacije Društva Kula stražara u Indiji, nismo bili u mogućnosti da dobijamo biblijsku literaturu.

Kako je zabrana ukinuta

Jedne nedelje 1943, oni koji su prisustvovali službama u delhijskim crkvama primili su letak koji je potpisalo 13 sveštenika različitih crkava. On je upozoravao: „GRAĐANI DELHIJA ČUVAJTE SE JEHOVINIH SVEDOKA“. Optužba je bila da smo mi u Indiji bili zabranjeni iz političkih razloga.

Sa odobrenjem kancelarije podružnice u Bombaju, brzo smo odštampali i razdelili jedan letak koji je javno razotkrio sveštenstvo. Pošto sam ja bio predsedavajući nadglednik, moje ime i adresa bili su odštampani na vrhu tog letka sa snažnim rečima. Kratko nakon toga, kada  je policija pronašla Margrit Hofman i mene kako delimo primerke tog letka, bili smo uhapšeni i zatvoreni. Međutim, uskoro smo oslobođeni uz kauciju.

Kasnije, u toku svoje službe, Margrit je posetila kuću gospodina Srivastave, dobro poznatog ministra u Kabinetu indijskog potkralja. Gospodin Srivastava ju je primio gostoljubivo, i tokom razgovora, ona mu je rekla da je naša literatura nepravedno zabranjena u Indiji. Slučajno je tog dana Margrit takođe srela jednog člana skupštine iz države Madras. On je bio u gradu da bi prisustvovao sastanku skupštine. Ona mu je spomenula nepravednost zabrane koja je stavljena na našu literaturu, i on je obećao da će to pitanje izneti na jednom budućem sastanku.

U to vreme ja sam radio kao fizioterapeut u jednoj lokalnoj bolnici. I, slučajno je gospodin Srivastava pretrpeo jednu povredu, i bolnica me je poslala da vidim da li bi mu fizioterapija mogla pomoći. Uvideo sam da je gospodin Srivastava jedna ljubazna osoba, i dok smo ćaskali, slučajno sam spomenuo da smo gospođica Hofman i ja oslobođeni iz zatvora uz kauciju. Objasnio sam da je zbog pritiska sveštenstva naša literatura zabranjena na političkoj osnovi ali da smo mi apsolutno apolitični. Predstavnik naše podružnice, Edvin Skiner, nastavio sam, podnosio je molbe za razgovor u kome bi objasnio naš položaj, ali bio je odbijan.

Par dana kasnije, gospodin Srivastava mi je rekao: „Gospodin Dženkins [vladin službenik koji nije bio naklonjen našem delu] povući će se za nekoliko dana, a njegovo mesto će zauzeti gospodin Fransis Mudi. Zamolite gospodina Skinera da dođe, a ja ću ga upoznati s gospodinom Fransisom.“

Gospodin Srivastava je uredio taj susret kao što je i obećao. U toku tog susreta gospodin Fransis Mudi je rekao bratu Skineru: „Ne mogu ništa da vam obećam, ali ću osmotriti tu stvar.“ Pošto je trebalo da se skupština otvori za nekoliko dana, brat Skiner je ostao da vidi ishod. Održavši svoju reč, član skupštine iz Madrasa je ustao i pitao: „Da li je istina da su publikacije Biblijskog i traktatnog društva Kula stražara zabranjene iz  političkih razloga?“

„Ne, zabrana je bila stavljena iz razloga predostrožnosti“, odgovorio je gospodin Fransis Mudi, „ali vlada je sada odlučila da ukine zabranu.“

Kakav je to uzbudljiv trenutak bio za nas kada smo čuli tu novost! Nakon nedelju dana, kancelarija podružnice u Bombaju primila je pismo koje je potvrdilo kraj zabrane.

Nazad u ratom opustošenu Burmu

Nakon Drugog svetskog rata, u Burmi se vratila britanska uprava i desetoro nas Svedoka vratilo se u Rangun nekoliko meseci kasnije. Bili smo radosni što smo opet videli nekoliko ostalih lokalnih Svedoka. Zemlja je bila u žalosnom stanju. Javne usluge, uključujući struju i javni saobraćaj, nisu bile na raspolaganju. Tako smo mi kupili od vojske jedan džip i dobro ga koristili u prevoženju ljudi na sastanke koje smo organizovali kratko nakon našeg povratka.

Jedna zainteresovana osoba nam je ponudila zemlju, i uz pomoć ljubaznih ljudi u tom području, izgradili smo Dvoranu Kraljevstva lepe veličine. Bila je napravljena od jakih bambusovih stubova, zidova isprepletenog bambusa, i slamnatog krova. Tu su aprila 1947, Natan H. Nor, bivši predsednik Društva Kula stražara, i njegov sekretar, Milton G. Henšel, držali govore tokom njihove posete Rangunu. U to vreme imali smo 19 Svedoka u celoj Burmi. Ali, javnom predavanju brata Nora, održanom u Novom pozorištu Ekscelzior, prisustvovalo je 287 osoba!

Nastanjujemo se u Australiji

Četvrtog januara 1948, Burmi je dodeljena nezavisnost od Velike Britanije, i većina Evropljana je smatrala da je bolje da napuste zemlju. Nakon razmatranja uz molitvu, Filis i ja smo odlučili da uzmemo našu kćerku i da se odselimo za Australiju. Smestili smo se u Pertu, prestonici Zapadne Australije.

Ponovni odlazak iz Burme, ovog puta za stalno, bio je za nas veoma tužan trenutak. S vremena na vreme, čuli smo novosti od naših dragih tamo, i baš smo srećni što znamo da delo Kraljevstva u toj zemlji stalno ide napred.

Počev od 1978, četiri godine smo imali zadovoljstvo da služimo u svim skupštinama u kojima se govori grčki u glavnim australijskim gradovima. To je značilo obimno putovanje, pošto od zapadne do istočne obale te velike zemlje ima 4 200 kilometara. Nakon nekog vremena, klima, koja se znatno razlikuje od jedne države do druge, doprinela je popuštanju našeg zdravlja. Tako smo se opet nastanili u Pertu, gde sam ja nastavio da služim kao starešina u jednoj od 44 skupštine u tom gradu.

Kako godine prolaze, moj vid postaje slabiji, i čitanje postaje teško. Ipak, uprkos zdravstvenim problemima, naša srca su još uvek mlada. Oboje s poverenjem čekamo srećan dan kada će svi koji se Boje Jehove videti sunce njegove naklonosti ’i zdravlje pod krilom njegovim će biti i izlaziće, i skakaće kao teoci iz jasala‘ (Malahija 4:2). a

[Fusnota]

[Slika na 24. strani]

Moja porodica s braćom Henšelom i Norom u Burmi (Mjanmar) 1947.

[Slika na 25. strani]

Basil Tsatos i njegova žena, Filis, u Australiji