Kako hrišćani mogu pomoći starijima

’NE MALAKSAVAMO, pa i ako se naš spoljašnji čovek i raspada, unutrašnji se iz dana u dan obnavlja... mi gledamo ne na stvari koje se vide, nego na one koje se ne vide, jer su stvari vidljive prolazne a nevidljive su večne.‘ Tako je rekao apostol Pavle u svom drugom pismu Korinćanima (2. Korinćanima 4:16-18).

U drevnim vremenima, ljudi i žene vere držali su svoj pogled na nevidljivim stvarima, koje su uključivale sve stvari što je njihov Bog, Jehova, obećao da će učiniti u od njega određeno vreme. U knjizi Jevrejima, Pavle uzvišeno govori o takvima koji su sačuvali svoju veru sve do vremena svoje smrti — a neki od njih su doživeli da budu vrlo stari. On na njih ukazuje kao na primer za nas, govoreći: „U veri pomreše svi ti, ne primivši obećanja, ali ih oni videše i pozdraviše ih izdaleka“ (Jevrejima 11:13).

Mi smo danas vrlo blizu ispunjenja tih obećanja. Ali među nama imamo bolesne i stare koji se ne osećaju sigurnim da će lično doživeti da vide kraj ovog zlog sistema. Možda će neki od njih takođe umreti u veri a da ne vide da se sva ta obećanja ispune tokom njihovog sadašnjeg života. Za takve pojedince Pavlove reči u 2. Korinćanima 4:16, 18, mogu biti, veliko ohrabrenje.

Jehova se opominje svih njegovih lojalnih, uključujući bolesne i starije (Jevrejima 6:10). Verni stariji pojedinci se s poštovanjem pominju na nekoliko mesta u Bibliji, a u Mojsijevom zakonu posebno je spomenuta čast koja treba da se iskazuje starima (Levitik 19:32; Psalam 92:13-16 [92:12-15, DK]; Poslovice 16:31). Među ranim hrišćanima, prema starijima se odnosilo s poštovanjem (1. Timoteju 5:1-3; 1. Petrova 5:5). Jedna biblijska knjiga sadrži divan opis ljubazne brige i dirljive samopožrtvovanosti koju je jedna mlada žena pokazala prema svojoj staroj svekrvi. Knjiga odgovarajuće nosi ime te mlade žene, Rut.

Odani pomoćnik

Za staru Naomi život je bio gorak. Glad ju je naterala da, zajedno s njenom malom porodicom, ostavi prijatelje i nasleđe iza sebe u Judi i da živi istočno od reke Jordan u zemlji Moab. Tu je Naomin muž umro, ostavljajući je samu s njihova dva dečaka. Oni su s vremenom odrasli i oženili se, ali zatim su i oni  umrli. Naomi je ostala bez naslednika koji bi brinuli o njoj.

Ona je bila suviše stara da bi osnovala novu porodicu, i izgledalo je da život nudi vrlo malo. Nesebično je želela da pošalje Rutu i Orpu, udovice njena dva sina, nazad u domove njihovih majki tako da bi mogle da pronađu muževe za sebe. Ona bi se vratila sama u svoju rodnu zemlju. I danas se neki stariji osećaju depresivno, posebno ako izgube svoje drage u smrti. Kao Naomi, njima je možda potreban neko da brine za njih, ali oni ne žele da budu na teretu.

Međutim, Rut nije ostavila svoju svekrvu. Ona je volela tu stariju ženu, i volela je Jehovu, Boga koga je obožavala Naomi (Rut 1:16). Tako su one zajedno krenule na put nazad u Judu. U toj zemlji postojala je ljubazna priprema pod Jehovinim zakonom da siromašni ljudi mogu pabirčiti, ili skupljati, sve što ostane na poljima nakon što žetva bude sakupljena. Rut, koja je bila mlađa, spremno se ponudila da radi taj posao, govoreći: „Pusti me, molim te.“ Ona je neumorno radila za korist obe (Rut 2:2, 17, 18).

Rutina vernost i ljubav prema Jehovi bila je snažno ohrabrenje za Naomi, koja je počela da razmišlja na pozitivan i konstruktivan način. Njeno spoznanje o Zakonu i običajima te zemlje bilo je sada korisno. Ona je dala mudar savet svojoj odanoj pomoćnici tako da je mlađa žena, kroz leviratski brak, mogla da povrati nasleđe porodice i da ima sina koji će nastaviti porodičnu liniju. (Rut, 3. poglavlje.) Rut je divan primer onima koji se žrtvuju da bi brinuli za bolesne ili stare (Rut 2:10-12). Unutar skupštine danas, mnogo toga može slično da se uradi kako bi se pomoglo bolesnima i starima. Kako?

Organizovanje je korisno

U ranoj hrišćanskoj skupštini, vodio se spisak udovica u potrebi za materijalnom podrškom (1. Timoteju 5:9, 10). Slično tome danas, u nekim slučajevima starešine mogu da sastave spisak bolesnih i starih kojima treba posebna pažnja. U nekim skupštinama jedan starešina je zamoljen da brine za to kao za njegovu posebnu odgovornost. Pošto mnogi stari, kao Naomi, nisu skloni tome da traže pomoć, takav brat treba da bude vešt u analiziranju situacije i da se — na mudar i taktičan način — uveri da su potrebne stvari učinjene. Na primer, on bi mogao da vidi da li u Dvorani Kraljevstva ima dovoljno priprema za bolesne i stare. Ako je praktično, on bi mogao da osmotri stvari kao što su kosi uspon za invalidska kolica, odgovarajuće prostorije za toalet, slušalice za one koji slabo čuju, i mesto za posebne stolice. Taj brat bi takođe mogao da se pobrine da svi koji nisu u mogućnosti da dođu u Dvoranu Kraljevstva mogu da pozajme traku sa snimljenim sastancima ili da mogu da slušaju sastanke putem telefonske veze.

Takođe može postojati potreba da se organizuje prevoz na sastanke i kongrese. Jedna starija sestra je imala problem zato što onaj koji ju je redovno vozio na sastanke nije bio na raspolaganju. Ona je morala da telefonira mnogim pojedincima pre nego što je pronašla prevoz i kao posledica toga počela je da oseća da je na teretu. Priprema s jednim starešinom koji bi mogao da se pobrine za sve te stvari olakšala bi njenu nepriliku.

Taj starešina bi takođe mogao da pita različite porodice da li bi mogle da se menjaju u posećivanju starije osobe. Na taj način deca će naučiti da je briga za starije osobe deo hrišćanskog života. Dobro je za decu da nauče da nose tu odgovornost (1. Timoteju 5:4). Jedan pokrajinski nadglednik kaže: „Koliko sam ja primetio, vrlo malo dece i mladih posećuju starije ili bolesne na sopstvenu inicijativu.“ Možda jednostavno  ne misle o tome, ili se možda osećaju nesigurni u vezi s tim šta da učine ili kažu; roditelji mogu da ih nauče tome.

Misli na to, međutim, da bi mnogi stariji cenili da unapred znaju vreme kad im neki prijatelj dolazi. To im pruža dodatnu radost očekivanja posetioca. Ako posetioci donesu osveženje, kao što su kafa ili kolač, i nakon toga brzo počiste, izbegava se dodatni teret za stariju osobu. Jedan stariji par, još uvek pun životne snage, svake nedelje ima redovan dan kada pakuje malu korpu za piknik i odlazi u seriju poseta starijima u skupštini. Njihove posete se visoko cene.

Za korist starijih, mnoge skupštine imaju Skupštinski studij knjige koji se održava tokom dnevnih sati. U jednom mestu neke porodice i objavitelji samci bili su pitani da li bi bili spremni i u mogućnosti da podupru takvu jednu grupu, a rezultat je bio grupa za studij knjige gde su stariji i mlađi mogli da brinu jedni za druge.

Ne treba da bude prepušteno samo starešinama da preuzimaju inicijativu na ovom području. Svi mi moramo biti svesni potreba bolesnih i starih. Mi ih možemo pozdraviti u Dvorani Kraljevstva i odvojiti vreme da razgovaramo s njima. Poziv na neformalno druženje može biti srdačno prihvaćen. Ili ih možemo pozvati da idu s nama na piknik ili čak na odmor. Jedan Svedok je često vodio starije objavitelje sa sobom u svom autu kada je išao van grada u poslovne posete. Važno je pomoći starijima da se i dalje osećaju uključenim. Ne dozvoliti im da se povlače, kao što je Naomi bila sklona da čini, što bi ubrzalo proces starenja i senilnosti.

Mladima koji su invalidi ili su bolesni takođe treba pažnja. Jedan Svedok koji je imao tri neizlečivo bolesna dečaka, od kojih su dva otada umrla, kaže: „Može biti teško za skupštinu da nastavi da pokazuje brigu kada neko ima bolest koja traje jedan duži period. Zašto ne bi bio određen neki pouzdan mladi objavitelj da razmotri dnevni tekst i da pročita poglavlje iz Biblije svakog dana sa svojim prijateljem koji je vezan za postelju? Mladi, uključujući pionire, mogli bi da se menjaju.“

Kad izgleda da je smrt neizbežna

Jehovine sluge su se uvek hrabro suočavale sa smrću, bilo usled bolesti ili progonstva. Kada napaćeni pojedinci počnu da osećaju da bi smrt mogla biti blizu, prirodno je da doživljavaju različite emocije. Nakon njihove smrti, njihovi rođaci bi takođe prošli kroz period prilagođavanja, žalosti i prihvatanja. Zato je često dobro za bolesnu osobu da otvoreno govori o smrti, kao što su to činili Jakov, David i Pavle (Postanje, 48. i 49. poglavlje; 1. Kraljevima 2:1-10; 2. Timoteju 4:6-8).

Jedan Svedok koji je lekar piše: „Moramo biti jako otvoreni u vezi s tom temom. Nikada u svojoj karijeri nisam pronašao da je pacijentu učinilo bilo kakvo dobro da se od njega krije činjenica da je smrtno bolestan.“ Ipak, mi treba da razumemo ono što sâm pacijent želi da zna, i kada on želi da zna to. Neki pacijenti jasno ukazuju da su svesni blizine smrti, i njima je potrebno da razgovaraju o svojim mislima i osećanjima u vezi s tim. Drugi izgleda da insistiraju na nadi, i njihovi prijatelji dobro čine da se nadaju s njima. (Uporedi Rimljanima 12:12-15.)

Neki blizu smrti mogu biti toliko umorni ili smeteni da im je teško da se mole. Takav pacijent će verovatno biti utešen saznanjem iz Rimljanima 8:26, 27, da Bog razume ’uzdisanja neiskazana‘ (DK). Jehova zna da pod takvim stresom osoba može imati poteškoća u nalaženju reči za molitvu.

 Kada je moguće, važno je moliti se s pacijentom. Jedan brat priča: „Kada je moja majka bila na samrti i nije više imala snage da govori, ona je ukazivala sklapanjem svojih ruku da želi da se molimo s njom. Posle naše molitve, otpevali smo jednu od pesama Kraljevstva, jer je moja majka oduvek jako volela muziku. Najpre smo otpevušili melodiju, a zatim smo tiho otpevali reči. Ona se vidljivo radovala tome. Nesumnjivo, te pesme koje mi povezujemo s našim životima kao Jehovinih svedoka uključuju osećanja koja bi inače bilo teško drugačije izraziti.“

Razgovor sa osobom koja je na samrti zahteva ljubav, taktičnost i osećanje. Posetilac može pripremiti da spomene stvari koje izgrađuju i jačaju veru, i treba da pazi da izbegava negativan razgovor o drugim ljudima i njihovim problemima. Isto tako, trajanje posete treba da se prilagodi onome što je razumno i odgovarajuće. Ako pacijent izgleda da nije pri svesti, dobro je imati na umu da on može još uvek biti u stanju da čuje ono što se govori. Zato budi pažljiv u vezi s onim što kažeš.

Odgovornost koju delimo

Briga za bolesne i stare je teška odgovornost. Za one najbliže pacijentu, to puno iziskuje i u fizičkom i u emocionalnom pogledu. Njima treba i zaslužuju razumevanje i pomoć od ostalih u skupštini. Oni koji brinu za bolesne članove porodice ili za suvernike čine ono što je pravo, čak i ako to znači da propuštaju neke sastanke ili da svoje učestvovanje u službi propovedanja smanjuju za izvestan period. (Uporedi 1. Timoteju 5:8.) Oni će biti ojačani stavom razumevanja skupštine. Ponekad neki brat ili sestra može biti u stanju da privremeno preuzme odgovornost tako da onaj koji redovno brine može da prisustvuje sastanku ili da se raduje nekoliko okrepljujućih sati u delu propovedanja.

Naravno ako si ti onaj ko je bolestan, i ti takođe možeš nešto da učiniš. Beznađe i bespomoćnost s obzirom na tvoju nesposobnost mogli bi da te ogorče, ali ogorčenost izoluje osobu i odbija druge. Mogao bi umesto toga da pokušaš da izraziš cenjenje i da budeš spreman na saradnju (1. Solunjanima 5:18). Moli se za druge koji su u patnji (Kološanima 4:12). Meditiraj o divnim biblijskim istinama i razgovaraj o tome s posetiocima (Psalam 71:17, 18). Revno budi u toku s napretkom Božjeg naroda što jača veru (Psalam 48:13-15 [48:12-14, DK]). Zahvaljuj Jehovi za te srećne razvitke. Meditiranje o takvim stvarima može, kao sunce na zalasku koje baca čak dublje i toplije svetlo nego sunce u podne, časovima sutona našeg života dati njihovu sopstvenu lepotu.

Svi mi treba da se borimo da sačuvamo nadu koja, posebno u vremenima iskušenja, čuva naš um kao kaciga (1. Solunjanima 5:8). Dobro je meditirati o nadi u uskrsenje i o njenom snažnom temelju. Možemo gledati napred sa sigurnošću i gorljivim iščekivanjem na dan kad više neće biti bolesti ili slabosti zbog starosti. Tada će se svako osećati dobro. Čak će se i mrtvi vratiti (Jovan 5:28, 29). Te ’nevidljive stvari‘ mi vidimo očima naše vere i našeg srca. Nikad ih nemoj izgubiti iz vida (Isaija 25:8; 33:24; Otkrivenje 21:3, 4).