Propovedanje s ustrajnošću u zemlji leda i vatre

ISLAND je smešten u severnom Atlantiku negde na pola puta između Severne Amerike i Evrope. Iako leži neposredno ispod Severnog polarnika, njegova klima je blaža nego što se može očekivati, zahvaljujući toplim efektima golfske struje. Island je nazvan zemlja leda i vatre zato što ima najveći glečer u Evropi i takođe je jedno od najaktivnijih vulkanskih područja u svetu. Dobro su poznati njegovi mnogi vrući izvori i solfatare, vulkanska područja koja ispuštaju vruću paru i sumporne gasove.

Na ovom drugom po veličini evropskom ostrvu živi 260 000 stanovnika koji su potomci vikinga, koji su se ovde naselili pre više od 1 100 godina. Islandski jezik je u osnovi isti kao i staronorveški, skandinavski jezik iz vremena vikinga. On je ostao skoro nepromenjen zato što Islanđani vole da čitaju svoje stare sage, koje su većinom napisane u 13. veku.

Do 16. veka, na islandski se počela prevoditi Biblija. „Novi zavet“ se pojavio 1540. a kompletna Biblija 1584. Preko 90 posto ljudi pripada evanđelističkoj luteranskoj crkvi, službenoj religiji države. Iako se Biblija nalazi u skoro svakom domu, malo ih veruje da je ona Božja reč. Većina Islanđana imaju liberalna gledišta u vezi s religijom i, uopšte, razmišljaju nezavisno.

Dobra vest stiže na Island

Prvi Islanđani koji su čuli dobru vest o Kraljevstvu bili su oni koji su tada živeli u Kanadi. Jedan od njih bio je Georg Fjelner Lindal. Njegovi roditelji bili su sa Islanda, i on je govorio islandski. Uskoro nakon što je predao svoj život Jehovi Bogu, postao je punovremeni propovednik dobre vesti. Godine 1929, kad je imao 40 godina, doneo je dobru vest ljudima u toj zemlji leda i vatre.

Kakav ogroman zadatak za jednu osobu! Island ima  oko 320 kilometara od severa do juga i oko 500 kilometara od istoka do zapada. Obala, uključujući fjordove i uvale, duga je oko 6 400 kilometara. U to vreme, nije bilo pravih puteva i praktično nije bilo automobila ili bilo kakvih drugih modernih prevoznih sredstava. Ipak, brat Lindal je za deset godina obradio celo ostrvo i distribuisao na hiljade knjiga. Čamcima je putovao pored obale, a kad je posećivao farme u unutrašnjosti, koristio je dva konja, na jednome je jahao a drugi je nosio njegovu literaturu i njegove stvari.

Skoro 18 godina, brat Lindal bio je jedini Svedok na Islandu. Uprkos njegovom trudu, tokom tog vremena nije video da bilo ko zauzima stav za Kraljevstvo. Njegov dugi, usamljeni boravak završio se 25. marta 1947, kad su stigli prvi apsolventi Biblijske škole Gilead Kule stražare. Možeš zamisliti njegovu radost kad je Jehova konačno odgovorio na njegove molitve za više radnika za žetvu (Matej 9:37, 38). Brat Lindal je nastavio svoju službu na Islandu dok se 1953. nije vratio u Kanadu.

Više radnika za žetvu

Misionari koji su došli 1947. bila su dva danska brata. Dve godine kasnije stiglo je još misionara. Dok su oni nastavljali delo propovedanja zajedno s nekoliko braće i sestara koji su se preselili na Island, bilo je distribuisano na hiljade publikacija. Većina Islanđana su strasni čitači, ali se nisu mnogi odazvali na dobru vest. Nakon 27 godina sađenja i zalivanja, strpljiva braća počela su da primećuju plodove svog truda. Godine 1956. sedam novih zauzelo je stav za Kraljevstvo i predalo je svoj život Jehovi.

Tokom zadnjih deset godina, broj objavitelja Kraljevstva se više nego udvostručio. Danas tamo ima sedam skupština i jedna izdvojena grupa, ukupno 280 objavitelja dobre vesti. Krenimo na putovanje tim ostrvom da posetimo te skupštine.

Oko glavnog grada

Braća i sestre koji su izdržali sve te godine bogato su blagoslovljeni. U glavnom gradu, Rejkjaviku, sada se nalaze dve napredne skupštine. One se sastaju u divnoj Dvorani Kraljevstva smeštenoj u istoj zgradi kao i podružnica, koja je otvorena 1975.

Fridrik i Ada su bili među sedmoro onih koji su se krstili 1956. „Sećam se da smo sastanke imali u maloj sobi u potkrovlju gde su živeli misionari“, kaže Fridrik. „Tamo je bila soba za 12  stolica, ali ponekad, kad bi se pojavio više nego uobičajen broj, otvorili bismo vrata u susednu malu sobu. Kakva razlika danas kad dve skupštine napune Dvoranu Kraljevstva!“

Fridrik je bio zadužen za Odeljenje za prehranu kad su se održavali prvi veći skupovi. „Većinu posla obavljao sam sâm, i u isto vreme nije bilo neobično da svakog dana imam tri ili četiri tačke u programu. Dok sam radio u kuhinji, nosio sam kecelju. Kad je bilo vreme da održim neki govor, ja sam oblačio svoj sako i žurio u dvoranu. Nekoliko puta braća su morala da me podsete da skinem kecelju. Sada na većim skupovima imamo od 400 do 500 prisutnih, uključujući divne starešine koji učestvuju u vođenju programskih tačaka. Mnogi su takođe spremni da pomognu u Odeljenju za prehranu.“

Skupština koja je najbliža Rejkjaviku je Keflavik, oko 50 kilometara zapadno. Vožnja nas odvodi kroz polja lave. Deset posto Islanda pokriveno je lavom. Prva vegetacija koja se pojavljuje u tim poljima sastoji se od lišajeva i mahovine, ali u starijim poljima lave pronaći ćete divlje jagode i nisko grmlje.

Skupština u Keflaviku ima 19 objavitelja i formirana je 1965. U blizini se nalazi međunarodni aerodrom, a tu je smeštena i američka vojna baza. Iako Svedoci nikada ne mogu da rade od kuće do kuće u samoj bazi, tamo se vode mnogi biblijski studiji i dosta osoba je upoznalo istinu.

Još jedna skupština je u Selfosu, 55 kilometara istočno od Rejkjavika. Ovde vidimo zelenu poljoprivrednu zemlju sa stokom i ovcama, uključujući najveću mlekaru na Islandu. Na putu, prolazimo pored Hveragerdija, malog grada u živopisnoj dolini. Iz daljine primećujemo stubove pare iz vrelih izvora po celoj dolini. To je jedno od najvećih termalnih područja u zemlji, i izgrađene su mnoge staklene bašte da bi se iskoristili ti izvori i obezbedio krompir, krastavci i različito cveće.

U tom području postoji mala ali aktivna skupština od 19 objavitelja Kraljevstva. Sihurdur i Gvudrun Svava preselili su se iz Rejkjavika da podupru tu malu grupu otprilike u vreme kad je skupština formirana 1988. Sihurdur je tu jedini starešina. Pre nego što je postao Jehovin svedok pre skoro deset godina, bio je poznati muzičar, svirajući bubnjeve u različitim grupama. Danas on zarađuje za život kao perač prozora i takođe daje časove muzike. Njegov stil života kao zabavljača doneo mu je mnoge probleme, kao što su zloupotreba droge, teško opijanje i propali brak. Kako je danas zadovoljan, imajući svrhu života i služeći Jehovi!

Prema istočnom kraju

Napuštajući Selfos, započinjemo s vožnjom dugom 680 kilometara, većinom uskim i neravnim pošljunčanim putevima. Idemo prema sledećoj skupštini, u gradu Rejdarfjerduru, na istočnoj obali. Za pola sata možemo da vidimo Heklu, najpoznatiji islandski vulkan. On je u ovom veku imao četiri erupcije.

Godine 1973. na Vestmanaejaru (Vestmanovim ostrvima) dogodila se dramatična erupcija vulkana. Celokupno stanovništvo od oko 5 300 sigurno se prebacilo na kopno za samo nekoliko sati. Nakon što je grad obnovljen, većina stanovnika postepeno se vratila. Danas tamo žive dva Svedoka i propovedaju dobru vest ljudima u toj maloj opštini. Tokom naredna dva sata vožnje, pruža nam se divan pogled na veličanstveni Vatnajekul, daleko najveći glečer na Islandu, sa površinom od 8 300 kvadratnih kilometara. Duž puta, prolazimo i pored mnogih predivnih vodopada i reka.

Nakon skoro deset sati na putu, stižemo na naše odredište. U Rejdarfjerduru srećemo 12 objavitelja najmlađe skupštine na Islandu. U ovom području nije  bilo nijednog Svedoka dok u drugom delu 1988. nije bio osnovan misionarski dom. Kel i Iris, švedski bračni par misionara, koji služe na Islandu od 1963, dodeljeni su da rade među 15 000 ljudi u ovom seoskom području. Mnogi žive u malim ribarskim selima duž obale, koja se proteže oko 500 kilometara.

Kel priča: „Nema sumnje da Jehova bogato blagosilja delo Kraljevstva u ovom delu Islanda. Skupština je formirana 1. januara 1993, i vodimo mnogo dobrih biblijskih studija s osobama koje divno napreduju. Iako su se prevozna sredstva promenila otkako je brat Lindal putovao na konju, nije uvek lako voziti se preko planinskih prelaza zaleđenim putevima tokom mračnih zimskih meseci, čak i sa džipom s pogonom na četiri točka. Jednom prilikom, džip je skliznuo sa zaleđenog puta i prevrnuo se dva ili tri puta niz padinu. Kako smo bili srećni što smo prošli bez povrede!“

Nakon 30 godina na Islandu, Iris kaže: „Kroz godine mnogi su dolazili iz drugih zemalja da pomognu. Iako je većina morala da ode iz različitih razloga, oni su sigurno imali veliko učešće u delu sađenja i zalivanja. Mi smo srećni što možemo da ostanemo, pošto sada imamo prednost da vidimo kako dolazi žetva. Jehova i ovde ubrzava svoje delo.“

Veliki deo porasta je posledica toga što novi svedoče svojim kolegama na poslu. Atli je upoznao istinu od misionara i počeo je da govori drugima u građevinskoj kompaniji gde je radio. Dvojica njegovih kolega s posla sada učestvuju u delu propovedanja, a jedan od njih se krstio u novembru 1992. zajedno sa svojom ženom. Sada treći kolega proučava Bibliju sa Svedocima.

Na putu prema severu

Napuštajući Rejdarfjerdur, idemo prema zapadu. Sledeća skupština je udaljena 300 kilometara, u gradu Akureiri. Početkom 1950-ih, ovde su dodeljeni specijalni punovremeni propovednici. Od samog početka, delo je naišlo na snažno protivljenje nekih sveštenika. U lokalnim novinama objavljivani su članci da bi ljude upozorili na Jehovine svedoke. Mnogi građani su takođe bili uključeni u spiritizam. Ali, zahvaljujući ustrajnosti i strpljivosti raznih pionira i misionara, danas se tamo nalazi aktivna i brižna skupština od 35 objavitelja Kraljevstva.

Fridrik, jedan od ovdašnjih starešina, bio je ribar. Nakon što je prisustvovao oblasnom kongresu 1982, on se uverio da je ono što je učio bila istina. Vratio se u Akureiri odlučan da svedoči svojoj porodici, prijateljima i kolegama na poslu. Fridrik je napravio planove da ostavi svoj posao ribara tako da bi mogao da ima više vremena za skupštinu. Svojoj devojci, Helgi, rekao je da više ne mogu živeti zajedno dok se ne venčaju, pošto je on želeo da postane Jehovin svedok. Fridrik je želeo da i ona proučava Bibliju zato što se on ne bi ’oženio nevernikom‘ (1. Korinćanima 7:39). Na njegovo iznenađenje, Helga je počela da proučava. Venčali su se u februaru 1983. i uskoro nakon toga krstili su se. S vremenom su Fridrikova majka i sestra takođe prihvatile istinu.

Naša zadnja stanica je Akranes, 350 kilometara od Akureirija, preko tri planinska lanca i kroz mnoge divne doline. Ovde je put asfaltiran, čime vožnja postaje ugodna kad se uporedi s neravnim i uskim pošljunčanim putevima kojima smo putovali većinu puta. U Akranesu imamo najmanju skupštinu na Islandu — pet objavitelja, od kojih dva služe kao starešine. Oni se sastoje od dve porodice koje su odgovorile na poziv Makedonca, napuštajući jednu od većih skupština u Rejkjaviku, i naselivši se u ovom malom gradu da služe tamo gde je veća potreba (Dela apostola 16:9, 10). Već više od dve godine, oni strpljivo  propovedaju dobru vest u ovom području, uvereni da će Jehova učiniti da stvari rastu (1. Korinćanima 3:6).

Svetli izgledi za porast

Sa staklenicima koji se greju geotermalnom energijom i s veštačkim svetlom, islandski farmeri su u stanju da gaje veliki izbor voća, povrća i drugih biljaka. Slično tome, Svedoci, opremljeni duhovnom istinom, srdačnošću blagog uveravanja i blagoslovom Jehovinog svetog duha, doživljavaju divne rezultate na islandskom području.

Ove godine 542 osobe prisustvovale su Memorijalu Hristove smrti, i sada se vodi skoro 200 kućnih biblijskih studija. Pored toga, pozitivan odaziv na ohrabrenje da se služi u nedodeljenim područjima pruža nam pouzdanje da će sve ovcama slične osobe na ovom ogromnom ostrvu čuti glas Dobrog Pastira, Isusa Hrista (Jovan 10:14-16). Kakav radostan ishod za te verne objavitelje Kraljevstva koji pokazuju tako mnogo strpljivosti i ustrajnosti u propovedanju dobre vesti u zemlji leda i vatre tokom prošle 64 godine!

[Mapa na 24. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Akureiri

Akranes

Keflavik

Selefos

Vestmanaejar

Rejdarfjerdur

Hekla

Gejzer

VATNAJEKUL

REJKJAVIK

[Izvor]

Na temelju karte Jean-Pierre Biarda