Imaj ispravno gledište o Božjem milosrđu

LEKAR je bio ljubazan i vrlo zabrinut. Prema njegovoj najboljoj proceni, njegovoj pacijentkinji je očajno trebala operacija da bi se spasao njen život. Kad je ona oklevala i pokrenula pitanje transfuzije krvi, bio je iznenađen. Kad je objasnila da iz religioznih razloga ne može da pristane na operaciju koja uključuje transfuziju krvi, bio je zabezeknut. Razbijao je glavu tražeći neki način da joj pomogne. Konačno, pomislio je da ga je pronašao. Rekao je: „Znate, ako ne prihvatite transfuziju krvi, vi ćete umreti. Vi to ne želite, zar ne?“

„Naravno da ne želim“, rekla je njegova pacijentkinja.

„Ali, izgleda da ako prihvatite, vi ćete ići protiv svojih religioznih verovanja, koja su vam takođe važna. Pa, evo mog predloga. Zašto ne prihvatite transfuziju krvi i tako spasete svoj život. Zatim se ispovedite Bogu da ste zgrešili, i pokajte se. Na taj način ćete biti vraćeni i u svoju religiju.“

Taj dobronamerni doktor je mislio da je našao savršen odgovor. Bio je svestan toga da je njegova pacijentkinja verovala u milosrdnog Boga. Sigurno, to je bila pogodna prilika da se iskoristi Božje milosrđe! Ali, da li je njegov predlog bio tako razuman kako je zvučao?

Da li mi ikada tako razmišljamo?

Ponekad možda uhvatimo sebe kako razmišljamo na način na koji je to činio taj doktor. Možda smo uplašeni neočekivanim nastupom protivljenja u školi ili na poslu. Ili se možda nađemo u nekoj neprijatnoj situaciji kada smo pod pritiskom da učinimo nešto što povređuje našu savest. Iznenađeni, možemo biti skloni tome da krenemo linijom manjeg otpora i da učinimo ono što znamo da je neispravno, nameravajući da kasnije molimo za oproštaj.

Ili pojedinci mogu biti iskušani svojim sopstvenim neispravnim sklonostima. Na primer, mladić se može naći u situaciji gde je pod snažnim iskušenjem da počini nemoral. Umesto da se bori protiv neispravne želje, on se može predati, nameravajući da tu stvar kasnije ispravi s Bogom. Neki su otišli tako  daleko da počine ozbiljan greh uprkos saznanju da će verovatno biti isključeni iz hrišćanske skupštine. Oni su izgleda razmišljali: ’Pustiću da prođe malo vremena. Zatim ću se pokajati i biću ponovo primljen.‘

Sve te situacije imaju dve zajedničke stvari. Prvo, pojedinci se radije predaju nego da se bore da čine ono što je ispravno. Drugo, oni misle da nakon što su učinili nešto neispravno, Bog će automatski oprostiti samo ako oni zamole.

Koje je ispravno gledište?

Da li to pokazuje ispravno cenjenje prema Božjem milosrđu? Pa, razmisli za trenutak o tom milosrđu. Isus je rekao: ’Jer Bog toliko ljubi svet, da je i Sina svoga jedinorođenoga dao, da ni jedan koji u njega veruje ne propadne, nego da ima život večni‘ (Jovan 3:16). Apostol Jovan je objasnio kako to milosrđe deluje kada je rekao: „Ovo vam pišem da ne grešite. A ako neko sagreši, imamo branitelja kod Oca, Isusa Hrista pravednika“ (1. Jovanova 2:1). Dakle, ako zbog nesavršenosti upadnemo u greh, mi možemo doći k Bogu u molitvi i moliti za oproštenje na temelju Isusove žrtve.

Međutim, da li to znači da nije važno da li mi grešimo ili ne, sve dok nakon toga molimo za oproštaj? Teško. Seti se prvih reči tog citata: ’Ovo vam pišem da ne grešite.‘ Jovanove daljnje reči u tom stihu pokazuju Jehovinu ljubaznu pripremu za izlaženje na kraj s našom nesavršenošću. Međutim, mi moramo nastojati što snažnije možemo da izbegnemo činjenje greha. Inače pokazujemo žalosno nepoštovanje prema Božjoj ljubavi, dosta slično onima na koje je ukazao Juda što su koristili Božju nezasluženu dobrohotnost kao izgovor za raspušteno ponašanje (Juda 4).

Gledanje na Božje milosrđe kao na vrstu sigurnosne mreže koja će nas uvek dočekati bez obzira na to šta radimo razvodnjava Božje milosrđe i navodi na pomisao da greh nije baš tako loš. To je daleko od istine. Apostol Pavle je rekao Titu: „Jer se pokaza milost Božja, koja je izvor spasenja za sve ljude. Ona nas uči da se odreknemo bezdušnosti i žudnji ovoga sveta i da pametno, pravedno, pobožno poživimo na ovome svetu“ (Titu 2:11, 12).

Pavle je pokazao svoje cenjenje Božjeg milosrđa na taj način što se borio protiv svoje nesavršenosti. On je rekao: „Morim telo svoje i uzdržavam ga, da ne budem ja sam izbačen pošto sam drugima propovedao“ (1. Korinćanima 9:27). Pavle nije jednostavno nemarno uzimao kao samo po sebi razumljivo to što je s vremena na vreme bio na ivici greha. Da li da to radimo mi?

Isusovo gledište

Jednom prilikom Isus je pokazao kako on gleda na ideju o kompromitovanju onoga što je ispravno i o polaženju linijom manjeg otpora da bi se izbegla patnja. Kada je počeo da govori svojim učenicima o svojoj žrtvenoj smrti koja je dolazila, Petar je pokušao da ga odvrati, govoreći: „Da ne da Bog, Gospode [„Budi dobrohotan prema sebi, Gospode“, NW]! To neće biti s tobom.“ Kako je Isus reagovao? „Idi od mene sotono! Ti si mi na sablazan, jer ti ne misliš na ono što je od Boga, nego na ono što je od ljudi“ (Matej 16:22, 23).

Isusov strog ukor Petra snažno je pokazao da je Isus odbio da krene linijom manjeg otpora što je uključivalo da ide protiv Božje volje. Izveštaj pokazuje da je on nepokolebljivo sledio ispravan put, prolazeći kroz stalno šikaniranje od strane Satane. Na kraju je bio izrugivan, teško pretučen i podneo je bolnu smrt. Ipak, on nije napravio kompromis, i zbog toga je mogao da prinese svoj život kao otkup za nas. On sigurno nije sve to pretrpeo da bismo mi mogli da budemo ’dobrohotni prema sebi‘ kada se pojave poteškoće ili iskušenja!

 O Isusu je rečeno: „Zavoleo si pravednost i omrzao si bezakonje“ (Jevrejima 1:9, Ča). Polaženje linijom manjeg otpora obično uključuje bezakonje. Dakle, ako to zaista mrzimo — kao što je to činio Isus — mi ćemo uvek odbijati da se kompromitujemo. U knjizi Poslovica Jehova kaže: „Budi, sine, mudar, srce mi obraduj, pa ću lako odgovoriti onom koji me ruži“ (Poslovice 27:11). Isusova uravnotežena ali nekompromitovana pravednost donela je veliku radost Jehovinom srcu. Mi možemo pružiti Jehovi slično zadovoljstvo ako sledimo Isusov put besprekornosti (1. Petrova 2:23).

Poučeni istrajnošću

Apostol Petar je pisao: „Tome se radujte, još malo — ako je potrebno — ožalošćeni različnim napastima, da bi (vam) vrednost vaše vere, mnogo vrednija od zlata propadljivoga, koje se kuša ognjem, donela hvalu, slavu i čast, kad se pokaže Isus Hristos“ (1. Petrova 1:6, 7, Dimitrije Stefanović). Zato što smo nesavršeni i živimo usred Sataninog sveta, mi ćemo se stalno suočavati sa ispitima i iskušenjima. Kao što Petar pokazuje, oni mogu služiti u dobru svrhu. Ispituju našu veru, pokazuju da li je ona slaba ili jaka.

 Ti ispiti i iskušenja takođe služe da nas pouče. Isus se „nauči... poslušnosti od onoga što je pretrpeo“ (Jevrejima 5:8, Ča). I mi se možemo naučiti poslušnosti, kao i oslanjanju na Jehovu, ako istrajemo pod ispitom. A taj proces učenja će se nastaviti sve do upotpunjenja, kao što je rekao Petar: „[Bog] će vas... usavršiti, učvrstiti, osnažiti“ (1. Petrova 5:10, Ča).

Međutim, ako napravimo kompromis pod ispitom, pokazujemo se kao kukavice ili slabići, kojima nedostaje jaka ljubav prema Jehovi i pravednosti ili kojima nedostaje samosavladavanje. Svaka takva slabost ozbiljno dovodi u opasnost naš odnos s Bogom. Zaista, i u našem slučaju može se pokazati istinitim Pavlovo upozorenje: „Jer ako mi namerno grešimo, pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grehe“ (Jevrejima 10:26). Koliko je bolje da u prvom redu ne grešimo nego da popustimo slabosti i da rizikujemo da izgubimo sve izglede za život!

Bezuslovna besprekornost

U danima proroka Danijela, trojici Hebreja bilo je zaprećeno smrću u vatri ako ne bi obožavali jedan idol. Kako su oni odgovorili? „Evo Bog naš, kome mi služimo može nas izbaviti iz peći užarene, i on će nas izbaviti iz tvojih ruku, kralju. A i da ne bi, znaj, kralju, da nećemo služiti bogovima tvojim, i da se nećemo pokloniti zlatnom kipu koji si ti podigao“ (Danijel 3:17, 18).

Oni su zauzeli takav stav jer su želeli da čine ono što je ispravno. Ako bi to vodilo do njihove smrti, neka tako bude. Oni su imali pouzdanje u uskrsenje. Premda, ako bi ih Bog izbavio, utoliko bolje. Međutim, njihov čvrst stav bio je bezuslovan. Tako uvek treba da bude s Božjim slugama.

U naše vreme, neki koji odbijaju da se kompromituju bivaju zatvarani, mučeni, i čak ubijani. Drugi čine materijalne žrtve, više voleći da ostanu siromašni nego da se obogate po cenu žrtvovanja pravednih načela. Šta je bilo s hrišćankom spomenutom na početku ovog članka? Ona je cenila ljubaznu premda pogrešno vođenu inicijativu doktora, ali nije kompromitovala svoju veru. Umesto toga, njeno poštovanje Jehovinog zakona navelo ju je da odbije operaciju. Srećom, ona se i tako oporavila i nastavila da aktivno služi Jehovi. Međutim, kada je zauzela svoj stav, ona nije znala kakav će biti ishod, ali je bila spremna da čitavu stvar prepusti u Jehovine ruke.

Šta joj je pomoglo da ostane tako čvrsta pod pritiskom? Ona se nije oslanjala na sopstvenu snagu, a to ne treba da čini ni jedan Božji sluga. Seti se: „Bog je nama utočište i sila, i pomoć što se uvek u nevolji nađe“ (Psalam 46:2 [46:1, DK]). Koliko je bolje da se okrenemo Bogu za pomoć dok smo pod iskušenjem nego da učinimo greh i da onda moramo da mu se obratimo za milosrđe!

Da, nikad nemojmo uzimati olako Božje veliko milosrđe. Umesto toga, razvijajmo iskrenu želju da činimo ono što je ispravno, čak i kad se suočimo s poteškoćama. To će produbiti naš odnos s Jehovom, daće nam pouku koja nam je potrebna za večni život, i pokazaće ispravno poštovanje prema Božjem milosrđu. Takvo mudro ponašanje obradovaće srce našeg nebeskog Oca.

[Slika na 24. strani]

Apsolutno pouzdanje u uskrsenje pomoglo je trojici Hebreja da sačuvaju besprekornost