Retko hrišćansko nasleđe

ISPRIČALA BLOSOM BRANT

Na dan kad sam se rodila, 17. januara 1923, u San Antoniju, Teksas, padao je sneg. Napolju je bilo hladno, ali sam ja bila dočekana u tople ruke hrišćanskih roditelja punih ljubavi, Džadž i Helen Noris. Otkako me sećanje služi, sve što su moji roditelji radili koncentrisalo se na njihovo obožavanje Jehove Boga.

GODINE 1910. kad je majka imala osam godina, njeni roditelji su se preselili iz okoline Pitsburga, Pensilvanija, na jednu farmu izvan Alvina, Teksas. Tamo su se radovali što su mogli da upoznaju biblijske istine od jednog komšije. Mama je ostatak svog života provela nastojeći da zainteresuje ljude za nadu u Kraljevstvo. Ona se krstila 1912. nakon što se porodica preselila u Hjuston, Teksas.

Majka i njeni roditelji su prvi put sreli Čarlsa T. Rasela, prvog predsednika Biblijskog i traktatnog Društva Kula stražara, kad je on posetio njihovu skupštinu u Hjustonu. Porodica je često u svoju kuću primala putujuće predstavnike Društva, koji su se onda zvali hodočasnici. Nekoliko godina kasnije, mama se sa svojim roditeljima preselila u Čikago, Ilinois, a brat Rasel je posećivao i tamošnju skupštinu.

Godine 1918, baka je dobila špansku groznicu, i zbog toga što je ona oslabilo njeno zdravlje, lekari su preporučili da živi u toplijoj klimi. Pošto je deda radio za železničku kompaniju Pulman, on je 1919. dobio premeštaj nazad u Teksas. Tu, u San Antoniju, mama je upoznala mladog, revnog člana skupštine po imenu Džadž Noris. Odmah su se dopali jedno drugom i s vremenom su se venčali, i Džadž je postao moj otac.

Otac upoznaje biblijsku istinu

Džadž (sudija) dobio je svoje neobično ime prilikom rođenja. Kad ga je njegov tata prvi put video, rekao je: „Ova beba je ozbiljna kao sudija“, i to je postalo njegovo ime. Godine 1917, kad je tata imao 16 godina, dobio je traktate Gde su mrtvi? i Šta je duša? koje je štampalo Watch Tower Bible and Tract Society (Biblijsko i traktatno društvo Kula stražara). Tatin otac je umro dve godine ranije i ti traktati su mu pružili odgovore koje je on tražio u vezi sa stanjem mrtvih. Uskoro nakon toga on je počeo da posećuje sastanke Istraživača Biblije, kako su Jehovini svedoci onda bili poznati.

Tata je odmah želeo da učestvuje u skupštinskim aktivnostima. Dobio je područje gde je mogao da propoveda i nakon škole on bi se svojim biciklom vozio tamo da distribuiše traktate. On se potpuno zaokupio prenošenjem nade u Kraljevstvo i 24. marta 1918. svoje predanje Jehovi simbolizovao je krštenjem u vodi.

Sledeće godine kad se mama preselila u San Antonio, tatu je smesta privuklo ono  za što je rekao da je bio „najslađi osmeh i najplavije oči“ koje je ikada video. Uskoro su dali na znanje da žele da se venčaju, ali su imali teškoća da uvere majčine roditelje. Ipak, 15. aprila 1921. održana je svadba. Oboje su kao svoj cilj imali punovremenu službu.

Rani početak u službi

Kad su mama i tata bili zaposleni planirajući da prisustvuju kongresu u Sidar Pointu, Ohajo, 1922, ustanovili su da je mama trudna. Uskoro nakon mog rođenja, kad je tata imao samo 22 godine, bio je naimenovan za skupštinskog voditelja službe. To je značilo da je on vršio sve pripreme za službu propovedanja. Imala sam samo nekoliko nedelja kad je mama počela da me nosi u službu od vrata do vrata. U stvari, moji baka i deda takođe su voleli da budem s njima u službi.

Kad sam imala samo dve godine, moji su se preselili u Dalas, Teksas, a tri godine kasnije počeli su punovremenu službu kao pioniri. Noću su spavali na poljskom krevetu pored puta a mene su stavljali na zadnje sedište automobila. Naravno, za mene je to bilo zabavno, ali je uskoro postalo očigledno da još nisu bili spremni za pionirski život. Zato je tata počeo da radi. S vremenom je napravio malu kamp-prikolicu, pripremajući se tako da ponovo počne s pionirskom službom.

Pre nego što sam pošla u školu, majka me je naučila da čitam i pišem, i znala sam množenje brojeva od jedan do četiri. Ona je uvek imala za cilj da mi pomogne da učim. Stavila bi me na stolicu do sebe da bi mogla da brišem sudove koje je ona prala i učila me da pamtim biblijske stihove i da pevam pesme Kraljevstva, ili hvalospeve kako smo ih onda zvali.

Služba Bogu s mojim roditeljima

Godine 1931. svi smo prisustvovali uzbudljivom kongresu u Kolumbusu, Ohajo, gde smo usvojili ime Jehovini svedoci. Iako sam imala samo osam godina, činilo mi se da je to najdivnije ime koje sam ikada čula. Uskoro nakon što smo se vratili kući, tatin posao je izgoreo do temelja, a tata i mama su to uzeli kao „Gospodovu volju“ da ponovo počnu s pionirskom službom. Tako smo se, počevši leta 1932, radovali mnogim godinama u punovremenoj službi.

Moji roditelji su bili pioniri u centralnom Teksasu kako bi ostali blizu maminih roditelja, koji su još uvek bili u San Antoniju. Prelazak s jedne dodele na drugu značio je da sam dosta često menjala škole. Ponekad bi nepromišljena braća rekla: „Zašto se ne skrasite i osnujete dom za to dete“, kao da nisam bila ispravno zbrinuta. Ali, ja sam smatrala da je naš život bio uzbudljiv i da pomažem tati i mami u njihovoj službi. U stvari, ja sam bila poučavana i pripremana za ono što je kasnije trebalo da postane i moj način života.

Mesecima sam govorila tati i mami da želim da se krstim, a i oni su često razgovarali sa mnom o tome. Želeli su da budu sigurni da znam koliko je ozbiljna moja odluka. Onda je došao dan za taj značajan događaj u mom životu, 31. decembar 1934. Međutim, prethodne noći, tata se uverio da sam pristupila Jehovi u molitvi. Zatim je on učinio nešto divno. Svi smo kleknuli i on se pomolio. Rekao je Jehovi da je tako srećan što je njegova mala devojčica donela odluku da svoj život preda Njemu. Možete biti sugurni da, u svim vekovima koji dođu, nikada neću zaboraviti tu noć!

Pouka mog dede i bake

Između 1928. i 1938, mnogo vremena provela sam posećujući mog dedu i baku u San Antoniju. Oni su imali rutinu dosta sličnu kao kod mojih roditelja. Baka je bila kolporter, kako su se tada zvali pioniri, a zatim je postala pionir sa skraćenim vremenom. Deda je bio naimenovan za pionira decembra 1929, tako da je služba propovedanja uvek bila svakodnevna stvar.

 Deda bi me noću držao na svojim rukama i učio me imenima zvezda. Recitovao bi mi poeziju koju je znao napamet. Mnogo puta sam putovala s njim na Pulmanovim vozovima dok je radio za železnicu. Uvek sam mogla da mu se obratim kad sam imala problema; on me tešio i brisao mi suze. Ipak, kad sam bila ukorena za neispravno ponašanje i kad bih otišla k njemu tražeći utehu, on bi jednostavno rekao (reči koje tada nisam razumela, ali njihov ton je bio veoma jasan): „Malena, kad se opečeš, to boli.“

Godine progonstva

Godine 1939. počeo je Drugi svetski rat, a Jehovin narod je podnosio progonstvo i nasilje rulje. Pri kraju 1939, mama je bila jako bolesna i konačno je morala na operaciju, tako da smo se preselili nazad u San Antonio.

Rulja bi se okupljala dok smo radili s časopisima na ulicama San Antonija. Ali, svake sedmice smo, kao porodica, bili tamo, svako na svom dodeljenom uglu. Često sam gledala kako tatu odvlače u policijsku stanicu.

Tata je pokušao da nastavi s pionirskom službom iako je mama morala da prestane. Međutim, nije mogao dovoljno da zaradi radeći skraćeno pa je i on morao da prestane. Ja sam završila školu 1939. i takođe sam se zaposlila.

Tatino ime Džadž (sudija) pokazalo se korisnim tokom tih godina. Na primer, grupa braće otišla je da svedoči u jedan grad severno od San Antonija, i šerif je počeo da ih zatvara sve odreda. Uhapsio je oko 35 braće, uključujući mog dedu i baku. Oni su obavestili tatu i on se odvezao tamo. Ušao je u šerifovu kancelariju i rekao: „Ja sam Džadž Noris iz San Antonija.“

„Da, gospodine sudija, šta mogu da učinim za vas?“, pitao je šerif.

„Došao sam da vidim šta može da se učini da se ovi ljudi puste iz zatvora“, odgovorio je tata. Na to ih je šerif pustio bez kaucije — i bez daljnjih pitanja!

Tata je voleo da svedoči u službenim zgradama u centru grada i posebno je voleo da posećuje sudije i advokate. On bi rekao recepcioneru: „Ja sam Džadž Noris i došao sam kod sudije toga i toga.“

 Zatim je, kad bi se sreo s tim sudijom, uvek najpre rekao: „Pre nego što vam kažem zašto sam došao, želim da vam objasnim da sam ja sudija duže od vas. Ja sam sudija celog svog života.“ A zatim bi objasnio kako je dobio ime. Tako bi razgovor započeo u prijateljskom tonu, a on je u tim danima gajio dosta dobrih odnosa sa sudijama.

Zahvalna za roditeljsko vođstvo

Bila sam u tim nemirnim tinejdžerskim godinama i znam da su tata i mama mnogo puta sa zebnjom gledali i pitali se šta ću sada uraditi. Kao što je to slučaj sa svom decom, mnogo puta sam tatu i mamu stavljala na ispit, tražeći da uradim nešto ili da pođem nekud znajući unapred da mi to neće odobriti. Ponekad je bilo i suza. U stvari, bila bih duboko uznemirena da su ikada rekli: „Hajde, radi šta hoćeš. Nije nas briga.“

To što sam znala da ih ne mogu nagovoriti da promene svoja merila pružilo mi je osećanje sigurnosti. U stvari, to mi je pomoglo kad su drugi mladi predlagali nemudru zabavu, jer sam mogla da kažem: „Tata me neće pustiti.“ Kad sam imala 16 godina, tata se pobrinuo da naučim da vozim i da dobijem svoju vozačku dozvolu. Isto tako, negde u to vreme dao mi je ključ od kuće. Bila sam tako impresionirana što je imao poverenja u mene. Osećala sam se tako odraslo, a to mi je pružilo osećanje odgovornosti i želju da ne izdam njihovo poverenje.

U to vreme nije bilo pruženo mnogo biblijskog saveta u vezi s brakom, ali tata je znao Bibliju i šta ona kaže u vezi sa sklapanjem braka „samo u Gospodu“ (1. Korinćanima 7:39). On mi je jasno dao na znanje da ako ikada dovedem kući nekog svetskog mladića, ili ako čak i pomislim da se zabavljam s nekim, njegovo razočarenje bilo bi ogromno. Znala sam da je bio u pravu, jer sam videla sreću i jedinstvo u njihovom braku zato što su se uzeli „u Gospodu“.

Godine 1941, kad sam imala 18 godina, mislila sam da sam se zaljubila u jednog mladića u skupštini. On je bio pionir i studirao je za advokata. Bila sam tako uzbuđena. Kad smo mojim roditeljima rekli da želimo da se uzmemo, umesto da pokažu neodobravanje ili da budu razočarani, oni su jednostavano rekli: „Želeli bismo da te nešto zamolimo, Blosom. Mislimo da si premlada, i želeli bismo da te zamolimo da sačekaš još jednu godinu. Ako si se zaista zaljubila, jedna godina ti neće ništa značiti.“

Tako sam zahvalna što sam poslušala taj mudar savet. Za godinu dana, donekle sam sazrela i počela sam da uviđam da taj mladić nema osobine koje bi doprinele tome da bude dobar bračni partner. On je konačno napustio Jehovinu organizaciju, a ja sam izbegla ono što bi bila katastrofa u mom životu. Kako je divno imati mudre roditelje na čije prosuđivanje možeš da se osloniš!

Brak i putujuća služba

Nakon što sam šest godina provela u pionirskoj službi i radeći sa skraćenim vremenom, zimi 1946. najdivniji mladić koga sam ikada srela ušao je u našu Dvoranu Kraljevstva. Džin Brant je bio određen za pratioca našem putujućem sluzi za braću, kako se onda zvao pokrajinski nadglednik. Bila je to obostrana ljubav i 5. avgusta 1947. smo se venčali.

Uskoro su tata i Džin otvorili kancelariju za računovodstvo. Međutim, tata je rekao Džinu: „Onog dana kad nas ovaj posao spreči da budemo na sastanku ili na teokratskom zadatku, zaključaću vrata i baciću ključ.“ Jehova je blagoslovio taj duhovni stav, a taj posao nam je donosio dovoljno za zbrinjavanje naših materijalnih potreba i omogućio je vreme za pionirsku službu. Tata i Džin su bili dobri biznismeni i lako smo mogli da se obogatimo, ali to nikada nije bio njihov cilj.

Godine 1954, Džin je bio pozvan u putujuću službu, što je značilo veliku promenu u našim životima. Kako će reagovati  moji roditelji? Oni su opet bili zabrinuti ne za sebe već za interese Božjeg Kraljevstva i za duhovno blagostanje svoje dece. Nikada nam nisu rekli: „Zašto nam ne date unuke?“ Umesto toga, uvek je bilo: „Šta možemo da učinimo da vam pomognemo u punovremenoj službi?“

I zato, kad je došao dan da pođemo, uputili su nam samo reči ohrabrenja i radosti za našu veličanstvenu prednost. Nikada nisu dozvolili da se osećamo kao da ih napuštamo već su uvek bili sto posto uz nas. Kad smo otišli, oni su ostali zaposleni u pionirskoj službi još deset godina. Tata je bio naimenovan za gradskog nadglednika San Antonija, i na tom položaju bio je 30 godina. Radovao se što vidi porast od jedne skupštine u tom gradu 1920-ih do 71 skupštine pre nego što je umro 1991.

Što se tiče Džin i mene, život je bio pun uzbuđenja. Imali smo obilnu radost služenja dragoj braći i sestrama u više od 31 države i, verovatno vrhunac svega, prednost da 1957. prisustvujemo 29. razredu Biblijske škole Gilead Kule stražare. Nakon toga vratili smo se u pokrajinsku službu. Godine 1984, nakon 30 godina u pokrajinskoj i oblasnoj službi, Društvo je Džinu ljubazno dodelilo putujuću dodelu u San Antoniju, pošto su moji imali već preko 80 godina i bili su slabog zdravlja.

Briga za roditelje

Samo godinu i po dana nakon što smo se vratili u San Antonio, mama je upala u polukomu i umrla je. To se dogodilo tako brzo da nisam stigla da joj kažem neke stvari koje sam želela. To me poučilo da mnogo razgovaram s tatom. Nakon 65 godina braka, mama mu je mnogo nedostajala, ali mi smo bili tu da mu pružimo ljubav i podršku.

Tatin doživotni primer u posećivanju hrišćanskih sastanaka, proučavanju i službi trajao je sve do njegove smrti. On je voleo da čita. Kad je morao da bude sam dok smo mi bili u službi, ja bih došla kući i pitala: „Da li si bio usamljen?“ On je bio tako zauzet čitanjem i proučavanjem da mu nikada nije ni palo na pamet da je usamljen.

Postojala je još jedna doživotna navika koju smo održavali. Tata je uvek insistirao da porodica jede zajedno, posebno za doručkom, kada smo razmatrali biblijski stih za taj dan. Nikada mi nisu dozvolili da odem iz kuće dok to ne učinim. Ponekad bih rekla: „Ali tata, zakasniću u školu (ili na posao).“

„Nećeš zakasniti zbog dnevnog citata; nisi ustala na vreme“, rekao bi on. I ja sam morala da ostanem i čujem ga. On se pobrinuo da taj dobar primer postoji do poslednjih dana njegovog života. To je još jedno nasleđe koje mi je ostavio.

Tata je ostao mentalno budan sve do svoje smrti. Ono što je olakšalo brigu za njega bilo je to što se nikada nije uzrujavao ili žalio. Ah, ponekad je spominjao svoj artritis, ali ja bih ga podsetila da on u stvari ima „adamitis“, a on bi se nasmejao. Dok smo Džin i ja sedeli pored njega, tata je mirno umro ujutro 30. novembra 1991.

Danas imam više od 70 godina i još uvek izvlačim korist iz dobrog primera mojih hrišćanskih roditelja punih ljubavi. I iskreno se molim da ću dokazati svoje potpuno cenjenje tog nasleđa tako što ću ga ispravno koristiti kroz sve buduće vekove (Psalam 71:17, 18).

[Slika na 5. strani]

Mama i ja

[Slike na 7. strani]

1. Moj prvi kongres: San Markos, Teksas, septembar 1923.

2. Tatin zadnji kongres: Fort Vort, Teksas, juni 1991. (tata sedi)

[Slika na 9. strani]

Džin i Blosom Brant