Ni pomisao o kompromisu!

JEHOVINA ruka bila je s ranim sledbenicima Isusa Hrista (Dela apostola 11:21). Uz Božju pomoć, oni su beskompromisno sledili ispravan put. Dobro je poznata istorijska činjenica da su takođe doživljavali neprijateljstvo i čak intenzivno progonstvo.

Besprekornost tih prvih vernih sledbenika Hrista postala je poslovična. Čak i po cenu svog života, oni su odbijali da kompromituju svoju veru. Ali, zašto su bili tako okrutno tretirani?

Omraženi bez razloga

Poput Isusa, pravi hrišćani nisu delili težnje i verovanja ovoga sveta (1. Jovanova 4:4-6). Osim toga, rast hrišćanstva „bio je tako brz, i njegov uspeh tako izvanredan, da je strašan sukob [sa imperijalističkim vlastima Rima] bio neizbežan“, primećuje istoričar Edmon de Presanse (Edmond de Pressensé).

Isus je jednom na sebe primenio jedan proročanski psalam, govoreći: „Omrznuše na me ni za što“ (Jovan 15:25; Psalam 69:5 [69:4, Daničić-Karadžić]). Pre nego što je ovo rekao svojim učenicima, on je upozorio: „’Nije sluga veći od gospodara svoga‘. Ako mene goniše, i vas će goniti“ (Jovan 15:20). Neće biti lako slediti njegove stope. Kao prvo, religiozne vođe među Jevrejima tretiraće Isusove jevrejske učenike kao otpadnike od judaizma. Međutim, kad je zatraženo da Isusovi sledbenici više ne govore o njemu, oni su odbili da se tome povinuju i tako kompromituju svoju veru (Dela apostola 4:17-20; 5:27-32).

U svedočanstvu iznesenom Jevrejskom sanhedrinu kratko nakon Pentekosta 33 n. e., učenik Stefan je bio optužen da „huli na Mojsija i na Boga“. Mada su optužbe bile podle, on je bio kamenovan do smrti. Kao posledica, „podiže se velika hajka na crkvu Jerusalimsku“, i „svi se razbegoše po krajevima judejskim i samarijskim, osim apostola“ (Dela apostola 6:11, 13; 8:1). Mnogi su bili zatvoreni.

Jevreji su gonili Isusove sledbenike „s neumoljivom mržnjom“, kaže knjiga Christianity and the Roman Empire. Čak su rimske vlasti često morale da intervenišu da bi zaštitile hrišćane! Na primer, rimski vojnici su izbavili  apostola Pavla od namere Jevreja da ga ubiju (Dela apostola 21:26-36). Ipak, odnos između hrišćana i Rimljana ostao je zategnut.

Rim pojačava progonstvo

Oko devet godina posle Stefanove smrti, rimski vladar Irod Agripa I pogubio je apostola Jakova da bi se ulagivao Jevrejima (Dela apostola 12:1-3). Do tog vremena, verovanje u Hrista proširilo se do Rima (Dela apostola 2:10). Godine 64 n. e., dobar deo tog grada bio je uništen vatrom. Usledilo je užasno progonstvo hrišćana nakon što ih je Neron optužio za tu katastrofu u nastojanju da utiša glasine da je on bio odgovoran za požar. Da li je on zapalio grad kao opravdanje za to da se on ponovo izgradi na veličanstvenijem planu i da mu se po njemu promeni ime u Neropolis? Ili da li je njegova carica Popea, jevrejski prozelit s poznatim antipatijama prema hrišćanima, uticala na njegovu odluku da ih optuži? Istraživači nisu sigurni, ali su posledice bile zastrašujuće.

Rimski istoričar Tacit kaže: „Smrti je bilo dodato izrugivanje; obučeni u životinjske kože, [hrišćani] su bili raskomadani od strane pasa; bili su prikivani na krstove; palili su ih, tako da su kad je dan bio na izmaku mogli da služe kao svetiljke“, ljudske baklje za osvetljavanje carskih vrtova. Tacit, koji nije bio prijatelj hrišćana, dodaje: „Iako su bili krivi, i zasluživali primernu kaznu, oni su izazivali sažaljenje, kao uništavani, ne zbog javnog dobra, već zbog okrutnosti jednog čoveka“, Nerona.

Oštri kontrasti

Iako je Neronovoj nameri odgovaralo da optuži hrišćane za uništenje Rima, on ih nikad nije stavio van zakona ili zabranio hrišćanstvo kao religiju unutar države. Zašto su onda Rimljani pristajali na progonstvo? Zato što su „male hrišćanske opštine svojom pobožnošću i pristojnošću uznemiravale paganski svet koji je bio lud za zadovoljstvima“, kaže istoričar Vil Durant. Kontrast između hrišćanstva i prolivanja krvi u rimskim gladijatorskim borbama teško da je mogao biti veći. Prilika za Rimljane da se oslobode hrišćana i tako olakšaju sebi savest bila je isuviše dobra da bi se propustila.

Kao svetska sila, Rim je izgledao nepobediv. Rimljani su verovali da je  jedan razlog za njihovo vojno junaštvo bio obožavanje svih božanstava. Zato im je bilo teško da shvate isključivost hrišćanskog monoteizma i njegovo odbacivanja svih drugih bogova, uključujući obožavanje cara. Ne iznenađuje što su Rimljani na hrišćanstvo gledali kao na jedan uticaj koji potkopava same temelje carstva.

Cena svedočenja

Pri kraju prvog veka n. e., apostol Jovan je bio prognan na ostrvo Patmos „zbog reči Božije i svedočanstva Isusova“ (Otkrivenje 1:9, Ča). Veruje se da je za to bio odgovoran rimski car Domicijan. Međutim, uprkos pritisku koji se podigao da bi se srušili Isusovi sledbenici, do kraja tog veka hrišćanstvo se proširilo kroz čitavo Rimsko carstvo. Kako je to bilo moguće? A History of the Early Church kaže da se hrišćanstvo „održalo svojom službom“. Poput Jovana, progonjeni rani hrišćani nisu kompromitovali svoju veru već su revno ustrajali u govorenju o Bogu i svedočenju za Isusa (Dela apostola 20:20, 21; 2. Timoteju 4:2).

Progonstvo hrišćana dobilo je novi aspekt do 112. n. e., dve godine nakon što je car Trajan naimenovao Plinija za upravnika Bitinije (sada severozapadna Turska). Prethodna tamošnja uprava bila je popustljiva, što je za posledicu imalo nered. Hramovi su bili skoro opustošeni, a prodaja hrane za žrtvene životinje znatno smanjena. Trgovci su kritikovali jednostavnost hrišćanskog obožavanja, jer su njemu nedostajale i životinjske žrtve i idoli.

Plinije je naporno radio na obnavljanju paganskog obožavanja, dok su hrišćani plaćali životima za odbijanje da prinesu vino i tamjan pred statuama cara. Konačno, rimske vlasti su priznale da su hrišćani „bili vrsni ljudi, ali neobjašnjivo neprijateljskog stava prema staroj religioznoj tradiciji“, kaže profesor Henri Čadvik (Henry Chadwick). Mada je biti hrišćanin ostalo smrtni prekršaj, Isusovi pravi sledbenici nisu ni pomišljali na kompromis.

Mržnja je takođe rezultirala iz „zlovolje prouzrokovane u paganskim porodicama preobraćenjem pojedinih članova“, kaže profesor V. M. Ramzi (W. M. Ramsay). „Društveni život postao je vrlo težak kad nečiji sused nije mogao da se prilagodi najobičnijem društvenom običaju na osnovu toga što je to uključivalo priznavanje paganskih božanstava“, kaže dr J. W. C. Wand. Nije čudo što su mnogi na rane hrišćane gledali kao na mrzitelje čovečanstva ili što su ih smatrali ateistima.

Rast donosi veće progonstvo

Polikarp, koji je navodno učio od apostola Jovana, postao je cenjeni starešina u gradu Smirni (sada Izmir). Zbog svoje vere spaljen je na stubu 155. n. e. Rimski upravnik provincije Stacije Kvadratus sazvao je mnoštva. Stadion je bio pun neprijateljski nastrojenih pagana koji su prezirali 86-godišnjeg Polikarpa zbog odvraćanja od obožavanja njihovih bogova, a fanatički Jevreji spremno su skupljali drva za vatru, mada su to morali da čine na veliki Sabat.

Zatim se na hrišćane širom rimskog sveta svalila bujica progonstva. Pod carem Markom Aurelijem, njihova krv je tekla još više. Ako su bili rimski građani, ubijani su mačem; ako nisu, ubijale su ih divlje životinje u amfiteatrima. U čemu je bio njihov zločin?  Jednostavno u tome što su bili hrišćani koji su odbijali da se kompromituju ili da se odreknu svoje vere.

Savremeni francuski grad Lion izrastao je iz rimske kolonije Lugdunum, ključnog upravnog centra i jedinog rimskog garnizona između Rima i reke Rajne. Do 177. n. e., on je imao jaku hrišćansku opštinu protiv koje se paganska populacija podigla u besu. To je počelo kada su hrišćani bili isključeni iz mestâ javnog okupljanja. Masa je izazvala pobunu, a progonstvo koje je iz toga usledilo bilo je tako veliko da se nijedan hrišćanin nije usudio da izađe iz kuće. Rimski upravnik je naredio da se hrišćani pronađu i pogube.

Nagrada

Sa smrću Isusovih apostola i prolaskom njihovog zadržajnog uticaja, među onima koji su se izdavali za hrišćane počeo je da se razvija otpad (2. Solunjanima 2:7). Pri kraju četvrtog veka n. e, otpadničko hrišćanstvo postalo je državna religija. Do tog vremena, ono je bilo korumpirano i bilo je spremno da se kompromituje i identifikuje sa svetom — nešto što Isus i njegovi rani učenici nikad nisu činili (Jovan 17:16). Međutim, mnogo ranije, biblijski kanon je bio završen, sa svojim izveštajem o hrišćanskoj veri.

Da li su patnja i smrt hiljade ranih hrišćana bile uzaludne? Ni u kom slučaju! Bez ijedne pomisli o kompromitovanju svoje vere, ’oni su se pokazali verni do same smrti i dobili venac života‘ (Otkrivenje 2:10). Jehovine sluge još uvek osećaju žestinu progonstva, ali vera i besprekornost ranih suvernika ostaje za njih izvor velikog ohrabrenja. Dakle, i savremeni hrišćani ni ne pomišljaju na kompromis.

[Slike na stranama 8, 9]

Neron

Maketa carskog Rima

Oltar posvećen obožavanju cezara

[Izvori]

Neron: Ljubaznošću Britanskog muzeja

Museo della Civiltà Romana, Rim

[Slika na 10. strani]

Marko Aurelije

[Izvor]

The Bettmann Archive