Zašto priznati grešku?

BIO je to jedan od najneobičnijih susreta u istoriji ratovanja. Nenaoružana izaslanica odbila je 400 odvažnih vojnika odlučnih da se osvete za uvredu. Kad je saslušao usrdne molbe samo jedne hrabre žene, vođa tih ljudi odustao je od svoje misije.

Taj vođa je bio David, koji je kasnije postao kralj Izraela. On je saslušao ženu Abigajl zato što je želeo da ugodi Bogu. Kad mu je ona taktično pokazala da će osvećivanje njenom mužu, Nabalu, dovesti do krivice za krv, David je uzviknuo: „Da je blagosloven [Jehova], Bog Izraelov, koji te danas posla meni na susret! Nek je blagosloven razum tvoj i da si ti blagoslovena, koja me odvrati danas da idem na krv, i koja si zadržala ruku moju.“ David je bio zahvalan što je Bog upotrebio Abigajl da ga spreči da napravi ozbiljnu grešku (1. Samuelova 25:9-35).

David je u jednom psalmu pitao: ’Ko će znati sve pogreške svoje?‘ (Psalam 19:12). Poput njega, mi možda nismo svesni svojih grešaka ako nam neko ne ukaže na njih. U drugim prilikama neprijatne posledice nas prisiljavaju da shvatimo da smo bili u zabludi, nemudri, ili neljubazni.

Nema razloga za očaj

Iako svi mi pravimo greške, one ne treba da budu razlog za očaj. Diplomata Edvard Džon Felps (Edward John Phelps) primetio je: „Čovek koji ne čini greške obično ne čini ništa.“ A hrišćanski učenik Jakov je rekao: „Svi se spotičemo mnogo puta“ (Jakov 3:2, NW). Da li bi dete naučilo da hoda a da se nikada ne spotakne? Ne, jer dete uči iz grešaka i nastavlja s pokušajima dok ne postigne ravnotežu.

Da bismo vodili uravnotežen život, i mi treba da učimo iz svojih grešaka i grešaka drugih. Pošto Biblija navodi iskustva mnogih čije okolnosti mogu odražavati naše vlastite okolnosti, to nam može pomoći da izbegnemo da načinimo iste greške koje su oni načinili. Šta, dakle, možemo naučiti iz njihovih grešaka?

Poniznost bitna osobina

Jedna pouka jeste ta da Bog ne osuđuje sve koji prave greške već sudi samo onima koji odbijaju da ih isprave ako je moguće. Izraelski kralj Saul nije poslušao Jehovina uputstva u vezi s istrebljenjem Amalečana. Kad se suočio s prorokom Samuelom, Saul je najpre umanjio stvari a zatim je pokušao da okrivi druge. Više se brinuo da ne bude osramoćen pred svojim ljudima nego da ispravi pogrešno. Zato ga je ’Jehova odbacio kao kralja‘ (1. Samuelova 15:20-23, 30).

Iako je Saulov naslednik, David, pravio ozbiljne greške, njemu je bilo oprošteno zato što je ponizno prihvatao savet i disciplinu. Davidova poniznost navela ga je da posluša Abigajline reči. Njegove trupe su napeto očekivale bitku. Ipak, David je pred svojim ljudima priznao da je doneo brzopletu odluku. Kroz celi njegov život, takva poniznost je pomagala Davidu da traži oproštenje i ispravlja svoje korake.

Poniznost takođe pomaže Jehovinom narodu da ispravi nepromišljene primedbe. Tokom saslušanja pred Sanhedrinom, prvosveštenik je naredio da Pavla ošamare. Apostol je uzvratio: „Tebe će Bog udariti, zide okrečeni!“ (Dela apostola 23:3). Možda zbog slabog vida, Pavle nije shvatio kome se obraća dok prisutni nisu rekli: „Ti vređaš Božjeg  prvosveštenika!“ Na to je Pavle odmah priznao svoju grešku, govoreći: „Ja nisam znao, braćo, da je to prvosveštenik, jer je napisano: ’O starešini naroda svoga nećeš zlo govoriti‘“ (Dela apostola 23:4, 5; Izlazak 22:28). Da, Pavle je ponizno priznao svoju grešku.

Oni su priznali greške

Biblija takođe pokazuje da su neki promenili svoj pogrešan način razmišljanja. Na primer, uzmi u obzir psalmistu Asafa. Zato što je izgledalo da zli ljudi prolaze dobro, on je rekao: „Zar sam, dakle, uzaludu očistio srce svoje?“ Ali, Asaf se urazumio nakon što je otišao u Jehovinu kuću i meditirao o koristima čistog obožavanja. Osim toga, on je u Psalmu 73 priznao svoju grešku.

I Jona je dopustio da neispravno razmišljanje zamrači njegovo gledište. Nakon što je propovedao u Ninivi, on je bio zainteresovan za lično opravdanje umesto za pošteđivanje stanovnika tog grada. Joni nije bilo drago kad Jehova nije kaznio Ninivljane uprkos njihovom pokajanju, ali ga je Bog ispravio. Jona je shvatio da je njegovo gledište bilo neispravno, jer biblijska knjiga koja nosi njegovo ime pošteno priznaje njegove greške (Jona 3:10–4:11).

Pogrešno pretpostavljajući da je Jehova Bog, a ne Satana Đavo, prouzrokovao njegovu nevolju, čovek Jov je nastojao da dokaže da on ne zaslužuje svoje patnje. On nije bio svestan većeg spornog pitanja: Da li će Božje sluge ostati lojalne njemu pod ispitom? (Job 1:9-12). Kad su Elihu a zatim Jehova pomogli Jovu da vidi svoju grešku, on je priznao: „Govorio sam, a da ih nisam razumeo... Zato se sâm osuđujem i kajem se u prahu i u pepelu“ (Job 42:3, 6).

Priznavanje grešaka pomaže nam da održimo dobar odnos s Bogom. Kao što gornji primeri pokazuju, on nas neće osuditi za naše greške ako ih priznamo i činimo ono što možemo da ispravimo neispravno razmišljanje, nepromišljene reči, ili prenagljene postupke. Kako možemo primeniti to spoznanje?

Učiniti nešto u vezi s našim greškama

Ponizno priznati grešku i učiniti nešto u vezi s tim može ojačati porodične veze. Na primer, zbog umora ili zlovolje, roditelj može biti dosta grub u disciplinovanju svog deteta. Ako odbije da ispravi tu grešku, to može imati loše posledice. U skladu s tim, apostol Pavle je pisao: „Ocevi, ne razdražujte dece svoje, nego ih odgajite u nauci i u strahu od [Jehove]“ (Efescima 6:4).

Mladi hrišćanin po imenu Paul srdačno se priseća: „Tata se uvek izvinjavao ako je osećao da je prenaglio. To mi je pomoglo da ga poštujem.“ Da li je izvinjenje neophodno u određenoj  situaciji jeste stvar lične odluke. Međutim, izvinjenja treba da prate iskreni napori da se u budućnosti izbegnu slične greške.

Šta ako muž ili žena načini neku grešku koja izaziva teskobu? Iskreno priznanje, srdačno izvinjenje i duh opraštanja pomoći će da se održi njihov odnos pun ljubavi (Efescima 5:33; Kološanima 3:13). Hesus, Španac sa oštrim temperamentom u svojim 50-im, nije preponosan da se izvini svojoj ženi, Albini. „Imamo običaj da se izvinimo kad uvredimo jedno drugo“, kaže ona. „To nam pomaže da u ljubavi podnosimo jedno drugo.“

Kad starešina napravi grešku

Priznavanje grešaka i iskrena izvinjenja pomoći će i hrišćanskim starešinama da skladno rade zajedno i ’pokazuju poštovanje jedan prema drugom‘ (Rimljanima 12:10, NW). Starešina možda nerado priznaje neku grešku zato što se boji da će to potkopati njegov autoritet u skupštini. Međutim, nastojanje da se opravda, zanemari, ili umanji greška mnogo verovatnije će navesti druge da izgube poverenje u njegovo nadgledavanje. Zreli brat koji se ponizno izvinjava, možda za neku nepromišljenu primedbu, stiče poštovanje drugih.

Fernando, starešina iz Španije, priseća se jedne prilike kada je pokrajinski nadglednik koji je predsedavao velikim skupom starešina izneo jednu netačnu tvrdnju u vezi s tim kako treba da se vodi jedan sastanak. Kad je jedan brat s poštovanjem ispravio ono što je on rekao, pokrajinski nadglednik je odmah priznao da je pogrešio. Fernando se priseća: „Kad sam video da je priznao svoju grešku pred svim tim starešinama, to je na mene ostavilo dubok utisak. Nakon tog izvinjenja još sam ga više poštovao. Njegov primer me poučio koliko je važno da budem svestan svojih vlastitih propusta.“

Budi brz da priznaš grešku

Izvinjenje se obično ceni, posebno ako se to učini brzo. U stvari, što pre priznamo grešku to bolje. Da to prikažemo: Papa Jovan Pavle II je 31. oktobra 1992. priznao da je Inkvizicija postupala „neispravno“ pre 360 godina kad je kaznila Galileja za tvrdnju da Zemlja nije centar svemira. Ipak, odlaganje izvinjenja za tako dugo vreme obično umanji njegovu vrednost.

Isti je slučaj u ličnim odnosima. Brzo izvinjenje može izlečiti ranu prouzrokovanu neljubaznom rečju ili delom. Isus nas je podstakao da ne odlažemo pomirenje, rekavši: „Ako... prinosiš prilog svoj k oltaru, i tu se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi prilog svoj tu pred oltarom, i idi najpre da se pomiriš s bratom svojim, pa se onda vrati i prinesi prilog svoj“ (Matej 5:23, 24). Obnavljanje miroljubivih odnosa često zahteva jednostavno priznavanje da smo neispravno postupali i traženje oproštenja. Što duže čekamo da to uradimo, to postaje sve teže.

Srećni da priznamo greške

Kao što pokazuju primeri Saula i Davida, način na koji postupamo prema našim greškama može uticati na naš život. Saul se tvrdoglavo protivio savetu, a njegove greške su se umnožavale, što je konačno kulminiralo u njegovoj smrti u Božjoj nemilosti. Međutim, David je uprkos svojim greškama i gresima pokajnički prihvatio ispravljanje i ostao je veran Jehovi. (Uporedi Psalam 32:3-5.) Zar to nije i naša želja?

Najveća nagrada za priznavanje i ispravljanje greške ili za pokajanje zbog greha jeste spoznanje da to Bog oprašta. ’Blažen je čovek... kome je greh pokriven‘, rekao je David. ’Blažen čovek kome [Jehova] ne prima greha‘ (Psalam 32:1, 2). Kako je, dakle, mudro priznati grešku!

[Slika na 29. strani]

Da li bi dete naučilo da hoda a da se nikada ne spotakne?