Prirodne katastrofe — znak vremena?

„U STAĆE narod na narod i kraljevstvo na kraljevstvo, i biće gladi i zemljotresa po raznim mestima. To će sve biti samo početak bolova.“ Tim rečima je Isus Hrist objasnio svojim učenicima pre 19 vekova da će takvi katastrofalni događaji, zajedno s porastom bezakonja i propovedanjem dobre vesti o Božjem Kraljevstvu širom sveta, uvesti jedan kombinovani znak koji označava „svršetak sistema stvari“ (New World Translation) (Matej 24:3-14).

S obzirom na to, moramo se pitati: Da li mi vidimo više katastrofalnih zemljotresa, uragana, poplava, suša i gladi nego što su videle prošle generacije? I uprkos naprecima u nauci i tehnologiji, da li kao posledica toga pati proporcionalno više ljudi?

Za mnoge je odgovor da. Na primer, časopis New Scientist upozorava da „svet može očekivati više katastrofa u 1990-im nego u prošlim decenijama“. Slično tome, u UN Chronicle od juna 1991, direktor Svetske meteorološke organizacije rekao je: „Trend je sasvim jasan. Od 1960-ih do 1980-ih... postoji petostruki porast u učestalosti velikih prirodnih katastrofa, i trostruki porast u potpunim privrednim gubicima.“ Pružajući male izglede na tu temu, World Health, časopis Svetske zdravstvene organizacije UN, primetio je: „Primeri prirodnih katastrofa i njihovih razornih posledica mogu se naći tokom čitave istorije. Međutim, dok se 21. vek približava, mi se suočavamo s promenjivom mešavinom demografskih, ekoloških i tehnoloških uslova koji mnoge populacije čine ranjivijim na uticaj i prirodnih katastrofa i onih koje prouzrokuje čovek.“

Niko ko posvećuje pažnju tekućim događajima nije iznenađen takvim izjavama. Novinskim medijima  nikada ne manjkaju senzacionalne priče, bilo da se radi o vulkanskoj erupciji na Filipinima, o zemljotresu u Kaliforniji, poplavi u Bangladešu, gladi u Somaliji, uraganu na Havajima ili talasu plime u Nikaragvi. Teško da prođe neki mesec bez izveštaja o nekoj katastrofi u jednom ili drugom kraju sveta.

Neki to odbacuju kao beznačajno. Oni iznose argumente da je u naše vreme očigledan porast u katastrofama samo zbog boljeg izveštavanja ili boljeg čuvanja izveštaja. Oni dalje argumentuju da više ljudi strada od katastrofa jednostavno zato što danas ima više ljudi. Ali, da li ti argumenti čine celu priču?

Zapazimo ono što je rečeno u članku časopisa New Scientist koji je gore citiran. „Izvešteno je 523 katastrofe u 1960-im i 767 u 1970-im. Do 1980-ih, taj broj je dostigao 1387.“ Članak ide dalje u objašnjavanju da se „deo očiglednog porasta tokom prošle decenije može pripisati većoj otvorenosti u izveštavanju katastrofa u Kini i Sovjetskom Savezu“. Zatim dodaje: „Pa čak i tako, broj katastrofa raste.“ Vrtoglav porast broja katastrofa ne može se jednostavno pripisati samo boljem izveštavanju ili boljem čuvanju izveštaja.

Nadalje, UN Chronicle od marta 1992. izveštava: „Tokom protekle dve decenije, oko tri miliona ljudi je izgubilo život i još 800 miliona osetilo posledice ’pustošenja, teškoće i patnje‘ što su ih nanele prirodne katastrofe.“ To znači da je otprilike svaka sedma osoba koja živi na zemlji pogođena nekom vrstom katastrofe ili tragedije. To je zaista stvar nad kojom se možemo zamisliti i koja ostavlja malo mesta sumnji da je naša era — era preokreta i nemira.

Budući da Biblija proriče takvo vreme velikih nevolja, da li to znači da je Bog odgovoran za katastrofe i patnju koja proističe iz njih? Mnogi misle da jeste. Ali šta pokazuju činjenice? I što je još važnije, šta pokazuje Biblija?

[Izvori slika na 3. strani]

Fotografija u sredini: Mark Peters/Sipa Press

WHO/Savez Crvenog krsta