Jehova nas nikada nije napustio

ISPRIČAO NAŠO DORI

Mbreštan je jedno malo planinsko selo na jugu Albanije, nedaleko od Grčke. Tamo sam rođen 1907. Kad sam imao pet godina, počeo sam da pohađam grčku školu, ali sam prekinuo školovanje kada su italijanske snage izvršile invaziju na Albaniju tokom Prvog svetskog rata. Posle rata sam nastavio školovanje ali na albanskom jeziku.

IAKO moji roditelji nisu bili mnogo religiozni pridržavali su se tradicija Albanske pravoslavne crkve. Brat mog dede je bio sveštenik u Mbreštanu, tako da sam radio u crkvi i iz prve ruke stekao pregled onoga što se tamo dešavalo. Rituali su izgledali tako isprazno a licemerstvo mi je dodijalo.

Postupajući po ovdašnjem običaju, moji roditelji su odabrali jednu devojku s kojom sam se oženio. Arđiro je bila iz obližnjeg sela Grabova, i mi smo se venčali 1928, kada je imala 18 godina.

Učenje biblijske istine

Otprilike u to vreme žalio sam se na Pravoslavnu crkvu jednom rođaku koji je iz Sjedinjenih Država došao u posetu. „U Americi, blizu moje kuće“, odgovorio je, „ima jedna grupa ljudi koji nemaju crkvu, ali proučavaju Bibliju.“ Svidela mi se ideja o proučavanju Biblije bez crkve. Stoga sam ga zamolio da mi pošalje neku biblijsku literaturu.

Potpuno sam zaboravio na naš razgovor sve dok oko godinu dana kasnije nisam dobio jednu pošiljku iz Milvokija, u Viskonsinu. Unutra je bila knjiga Harfa Božja na albanskom i Kula stražara na grčkom. Brzo sam pregledao knjigu i zapazio ukazivanje na pravu crkvu. To me je uznemirilo. ’Ne želim išta što ima veze s crkvom‘, rekao sam sebi. Stoga nisam temeljno pročitao knjigu.

Godine 1929. otišao sam u vojsku i poslali su me u Tiranu, glavni grad Albanije. Tamo sam upoznao Statija Mučija koji je čitao grčku Bibliju. „Ideš li u crkvu?“, pitao sam. „Ne“, odgovorio je. „Napustio sam crkvu. Ja sam jedan od Međunarodnih istraživača Biblije.“ Jedan drugi vojnik i ja smo sa Statijem u nedelju otišli na sastanak. Tamo sam saznao da prava crkva nije zgrada ili religija, već da je sačinjena od Hristovih pomazanih slugu. Sada sam razumeo ono o čemu je govorila Harfa Božja.

Našo Idrizi i Spiro Vruho vratili su se iz Sjedinjenih Država u Albaniju sredinom 1920-ih i širili su biblijske istine koje su tamo naučili. Počeo sam da posećujem sastanke u Tirani, zajedno sa šačicom Istraživača Biblije. Uskoro mi je postalo očigledno da sam pronašao Jehovinu organizaciju. Tako sam se 4. avgusta 1930. krstio u obližnjoj reci.

Nakon toga vratio sam se u Mbreštan da se bavim svojim obućarskim zanatom. Ali ono što je važnije, i ja sam počeo da s drugima delim biblijske istine koje sam naučio. Govorio bih im: „Isus Hrist nije poput ikona u crkvi. On je živ!“

 Propovedanje uprkos protivljenju

Ahmed Bei Zogu je ugrabio vlast 1925, proglasio se za kralja Zoga I 1928, i vladao sve do 1939. Njegov ministar za ljudska prava dao je odobrenje za naše hrišćansko delo. Ipak smo imali probleme. To je bilo zato što je Musa Juka, ministar unutrašnjih poslova bio tesno povezan s papom u Rimu. Juka je naredio da se priznaju samo tri religije — muslimanska, pravoslavna i rimokatolička. Policija je pokušala da uzme naše knjige i da zaustavi propovedanje, ali nije bila uspešna.

Tokom 1930-ih često sam posećivao Berat, jedan veći grad u Albaniji iz koga je Mihal Sveci upravljao našim delom propovedanja. Organizovali smo propovednička putovanja kroz zemlju. Jednom sam na dve nedelje bio poslat u grad Škoder, i mogao sam ostaviti dosta literature. Godine 1935. nas nekoliko je iznajmilo autobus kako bismo propovedali u Keljciri. Zatim je bilo planirano veće putovanje po Albaniji za gradove Permet, Leskovik, Erseku (sada Kolonja), Korču, Pogradec i Elbasan. Završili smo naše putovanje u Tirani baš na vreme kako bismo proslavili Memorijal Hristove smrti.

Zalihe duhovne hrane pomagale su nam da ostanemo duhovno jaki, tako da se nikada nismo osećali napuštenima. Od 1930. do 1939. redovno sam dobijao Kulu stražaru na grčkom. Moj cilj je takođe bio da svakog dana čitam Bibliju najmanje sat vremena, što sam radio nekih 60 godina pre nego što je moj vid popustio. Tek odnedavno je celokupna Biblija dostupna na albanskom jeziku, tako da mi je drago što sam kao dete naučio grčki. I drugi albanski Svedoci u tim ranim danima naučili su da čitaju grčki tako da su i oni mogli čitati celokupnu Bibliju.

Arđiro se krstila 1938. Do 1939. bilo je rođeno sedmoro od naše desetoro dece. Nažalost, troje od prvih sedmoro dece je umrlo kada su bili mali.

Teškoće tokom Drugog svetskog rata

Aprila 1939, neposredno pre početka Drugog svetskog rata, italijanske fašističke trupe napale su Albaniju. Ubrzo nakon toga delo Jehovinih svedoka je zabranjeno, ali naša mala grupa od oko 50 objavitelja Kraljevstva nastavila je da propoveda. Oko 15 000 naših knjiga i brošurica je konfiskovano i uništeno tokom Drugog svetskog rata.

Jani Komino je imao veliko skladište za literaturu koje je bilo povezano s njegovom kućom. Kada su italijanske snage saznale da su knjige štampane u Sjedinjenim Državama, postali su uznemireni. „Vi ste propagatori! Sjedinjene Države su protiv Italije!“, rekli su. Revna mlada braća Tomai i Vasili Cama bili su uhapšeni, i kad se saznalo da su knjige koje su distribuisali dolazile od Komina, i on je bio uhapšen. Uskoro je policija i mene pozvala na saslušanje.

„Poznaješ li ove ljude?“, pitali su.

„Da“, odgovorio sam.

„Radiš li s njima?“

„Da“, odgovorio sam. „Mi smo Jehovini svedoci. Mi nismo protiv vladavina. Mi smo neutralni.“

 „Da li distribuišeš ovu literaturu?“

Kada sam odgovorio potvrdno, stavili su mi lisice i 6. jula 1940. bacili su me u zatvor. Tamo sam se pridružio petorici drugih iz mog sela — Josefu Kaciju, Lukanu Barkou, Janiju Kominou i braći Cama. Dok smo bili u zatvoru upoznali smo trojicu drugih Svedoka — Gorija Načija, Nikodima Šitija i Leonidasa Popea. Nas devetoro strpali su u ćeliju veličine 1,8 sa 3,7 metara!

Nakon nekoliko dana vezali su nas lancima i odveli u grad Permet. Tri meseca kasnije premestili su nas u zatvor u Tirani i držali nas dodatnih osam meseci bez saslušanja.

Konačno smo se pojavili pred vojnim sudom. Brat Šiti i ja smo bili osuđeni na 27 meseci, brat Komino na 24 meseca a ostali su bili oslobođeni nakon 10 meseci. Premešteni smo u zatvor u Đirokasteru, gde je brat Gole Floko pomogao da se obezbedi naše oslobađanje 1943. Nakon toga naša porodica se naselila u Permetu gde sam postao nadglednik male skupštine.

Iako je naš rad bio zabranjen i Drugi svetski rat besneo u zemljama oko nas, mi smo nastavili da radimo ono što smo mogli kako bi ispunili naše opunomoćenje da propovedamo poruku o Kraljevstvu (Matej 24:14). Godine 1944. je ukupno 15 Svedoka bilo u zatvoru. Ipak, tokom ovih teških vremena nikada se nismo osećali napuštenima od Jehove.

Ispitani po pitanju neutralnosti

Iako se rat završio 1945. naše teškoće su se nastavile i čak pogoršavale. Tokom izbora 2. decembra 1946. primenjivano je prisilno glasanje. Svako ko se usudio da se uzdrži od glasanja bio je smatran neprijateljem države. Oni u našoj skupštini u Permetu počeli su da se pitaju: „Šta treba da radimo?“

„Ako se uzdate u Jehovu“, odgovorio sam, „ne morate da me pitate šta da radite. Vi već znate da je Jehovin narod neutralan. Oni nisu deo sveta“ (Jovan 17:16).

Došao je izborni dan i vladini delegati su došli u našu kuću. Počeli su mirno: „O, popijmo šolju kafe i porazgovarajmo. Znate li šta je danas?“

„Da, danas se održavaju izbori“, odgovorio sam.

„Bolje onda požurite ili ćete zakasniti“, rekao je jedan službenik.

„Ne, ja ne planiram da idem. Naš glas je za Jehovu“, odgovorio sam.

„U redu, onda dođite i glasajte za opoziciju.“

Objasnio sam da su Jehovini svedoci apsolutno neutralni. Kada je naš položaj postao dobro poznat na nas je vršen još veći pritisak. Naređeno nam je da prestanemo da održavamo naše sastanke tako da smo počeli da se tajno sastajemo.

Povratak u naše rodno selo

Godine 1947. moja porodica i ja vratili smo se u Mbreštan. Kratko nakon toga, jednog ledenog decembarskog popodneva, pozvan sam u kancelariju Sigurimija (tajne policije). „Znaš li zašto sam te pozvao?“, pitao je službenik.

„Pretpostavljam da je to zato što ste čuli optužbe protiv mene“, odgovorio sam. „Ali Biblija kaže da će nas svet mrzeti, tako da me optužbe ne iznenađuju“ (Jovan 15:18, 19).

„Ne govori mi o Bibliji“, obrecnuo se. „Razbiću ti glavu.“

Službenik i njegov čovek su otišli, ali su mi rekli da stojim napolju na hladnoći. Posle kratkog vremena pozvali su me u kancelariju i naredili mi da prestanem sa održavanjem sastanaka u našoj kući. „Koliko ljudi živi u tvom selu?“ pitao je.

„Sto dvadeset“, rekao sam.

„Koje su religije oni?“

„Albanski pravoslavci.“

 „A ti?“

„Ja sam Jehovin svedok.“

„Sto dvadeset ljudi ide jednim putem a ti ideš drugim?“ Zatim mi je naredio da zapalim sveće u crkvi. Kad sam rekao da to neću uraditi počeo je da me bije šibom. Konačno su me pustili oko jedan sat ujutru.

Prekid snabdevanja literaturom

Nakon završetka Drugog svetskog rata počeli smo poštom da dobijamo Kulu stražaru, ali posle nekog vremena časopisi više nisu stizali. Zatim, jedne noći oko deset sati pozvala me je tajna policija. „Stigao je jedan časopis na grčkom“, rekli su mi, „i želeli bismo da nam objasniš o čemu se radi.“

„Ne znam baš dobro grčki“, rekao sam. „Moj komšija zna bolje. Možda vam on može pomoći.“

„Ne, mi želimo da nam ti ovo objasniš“, rekao je službenik dok je vadio neke primerke Kule stražare na grčkom.

„O, to su moji!“, uzviknuo sam. „Naravno, ovo mogu objasniti. Vidite, ovi časopisi dolaze iz Bruklina, u Njujorku. Tamo je smeštena centrala Jehovinih svedoka. Ja sam Jehovin svedok. Ali izgleda kao da su napravili grešku sa adresom. Ovi časopisi treba da budu poslati meni a ne vama.“

Nisu mi dali časopise i od tog vremena pa sve do 1991, dobrih 40 godina kasnije, u Albaniji nismo dobili nikakvu biblijsku literaturu. Tokom svih ovih godina nastavili smo da propovedamo koristeći samo našu Bibliju. Godine 1949. oko 20 svedoka je bilo u zatvoru; neki su imali kaznu na pet godina.

Poteškoće se povećavaju

U 1950-im narodu je naređeno da nosi dokumenta koja pokazuju da podržavaju vojsku. Ali Jehovini svedoci su odbili da nose takva dokumenta. Zbog toga smo brat Komino i ja proveli još dva meseca u zatvoru.

Tokom tog vremena kad je država dozvoljavala postojanje izvesnih religija imali smo neki stepen slobode. Međutim, 1967. zabranjene su sve religije što je Albaniju zvanično učinilo potpuno ateističkom zemljom. Svedoci su i dalje pokušavali da održavaju sastanke, ali to je postalo veoma teško. Neki od nas su sašili poseban džep u postavi jakne kako bismo mogli sakriti jednu malu Bibliju. Zatim bismo išli na polje da je čitamo.

Svedoci u Tirani su bili uhvaćeni i troje je osuđeno na pet godina u udaljenim radnim logorima. Njihove porodice su patile kao posledica toga. Mi koji smo bili iz malih, izolovanih sela nismo oterani jer nismo smatrani ozbiljnom pretnjom. Ali naša neutralnost dovela je do toga da naša imena budu uklonjena sa spiska za hranu. Dakle, život je bio veoma težak. Takođe, još dvoje naše dece je umrlo. Ipak nikada nismo osećali da nas je Jehova napustio.

U Albaniji je preovladavao strah. Svi su bili posmatrani, a tajna policija je pisala izveštaje o svima koji su se usuđivali da izraze neko mišljenje koje je bilo drugačije od mišljenja vladajuće partije. Stoga smo bili veoma oprezni u sastavljanju pismenih izveštaja o našoj aktivnosti. Nismo se mogli sastajati radi duhovnog ohrabrenja u grupama većim od dvoje ili troje. Ipak, nikada nismo prestali da propovedamo.

U nastojanju da prouzrokuje smetenost među braćom, tajna policija je širila glasinu da je istaknuti Svedok u Tirani bio špijun. To je prouzrokovalo da su neki izgubili pouzdanje i nekako poremetili naše jedinstvo. Zbog toga što su bili bez ikakve tekuće biblijske literature i bez kontakta s Jehovinom vidljivom organizacijom, nekoliko njih je podleglo strahu.

 Osim toga vlasti su širile glasinu da je Spiro Vruho, veoma poštovani hrišćanski starešina u Albaniji, izvršio samoubistvo. „Vidite“, rekli su, „čak se i Vruho predao.“ Kasnije je postalo očigledno da je brat Vruho u stvari bio ubijen.

Godine 1975. Arđiro i ja smo nekoliko meseci ostali s našim sinom u Tirani. Tokom izbornog perioda vlasti u gradu su vršile pritisak na nas preteći nam: „Ako ne glasate vaš sin će izgubiti posao.“

„Moj sin je na ovom poslu već 25 godina“, odgovorio sam. „Vi imate detaljne lične dosijee o njemu i njegovoj porodici. Ja ne glasam više od 40 godina. Ova informacija je obično u ličnim dosijeima. Ako nije onda vaši dosijei nisu uredni. Ako je u vašim dosijeima onda ste vi bili nelojalni partiji time što ste mu dozvolili da radi tolike godine.“ Kad su ovo čuli vlasti su rekle da neće praviti pitanje ako se vratimo u Mbreštan.

Dramatične promene

Godine 1983. preselili smo se iz Mbreštana u Lač. Kratko nakon toga, godine 1985, diktator je umro. Vladao je od prvih obaveznih izbora 1946. S vremenom su uklonjene njegove statue koje su dominirale na glavnim trgovima u Tirani kao i Staljinove.

Tokom decenija zabrane naše aktivnosti, prema mnogim Svedocima se brutalno postupalo a neki su bili ubijeni. Jedan čovek je rekao nekim Svedocima na ulici: „Za vreme komunista svi smo se odrekli Boga. Samo su mu Jehovini svedoci ostali verni uprkos kušnjama i teškoćama.“

Dok smo dobijali sve više slobode, devetoro je izvestilo o aktivnosti u hrišćanskoj službi u junu 1991. Juna 1992, mesec dana nakon skidanja zabrane, 56 je učestvovalo u delu propovedanja. Početkom te godine bili smo presrećni što smo imali 325 prisutnih na Memorijalu Hristove smrti. Od tada je broj propovednika porastao na preko 600, a ukupno je 3 491 osoba prisustvovala Memorijalu 14. aprila 1995! U skorašnjim godinama za mene je bila neopisiva radost videti da se toliko mladih pridružuje našim skupštinama.

Arđiro je ostala verna Jehovi i bila mi je lojalna sve ove mnoge godine. Dok sam bio u zatvoru ili putovao u delu propovedanja, ona se strpljivo bez žaljenja brinula za potrebe naše porodice. Jedan od naših sinova i njegova supruga su kršteni 1993. To nas čini toliko srećnima.

Samo za Božje Kraljevstvo

Oduševljen sam što vidim Jehovinu organizaciju u Albaniji tako ujedinjenu i što uživa duhovno blagostanje. Osećam se poput ostarelog Simeona u Jerusalimu koji je pre nego što je umro dobio dragocenu prednost da vidi dugo obećavanog Mesiju (Luka 2:30, 31). Sada kada me pitaju koji oblik vladavine više volim, ja kažem: „Niti više volim komunizam niti kapitalizam. Nije važno da li zemlju poseduje narod ili država. Vlade grade puteve, dovode električnu energiju do udaljenih sela i obezbeđuju neku meru reda. Međutim, Jehovina vladavina, njegovo nebesko Kraljevstvo je jedino rešenje za teške probleme s kojima se suočava Albanija kao i ostatak sveta.“

Ono što Božje sluge rade širom zemlje u propovedanju o Božjem Kraljevstvu nije delo ni jednog čoveka. To je Božje delo. Mi smo njegove sluge. Iako smo imali mnoge teškoće u Albaniji i iako smo dugo bili odsečeni od Jehovine vidljive organizacije, on nas nikada nije napustio. Njegov duh je uvek bio ovde. On je upravljao svakim našim korakom na tom putu. To sam video tokom čitavog svog života.