Radosni u svetu bez radosti

„U NAJGOREM slučaju ovo je bio Sotonin vek“, započeo je jedan uvodni članak u časopisu The New York Times od 26. januara 1995. „Ni u jednom prethodnom razdoblju ljudi nisu pokazali toliko veliku sposobnost i apetit za ubijanje miliona drugih ljudi zbog rasnih, religioznih ili klasnih razloga.“

Pedeseta godišnjica oslobađanja nedužnih žrtava zatočenih u nacističkim logorima smrti podstakla je uvodne članke kao što je prethodni. Međutim, ista vrsta divljačkih ubijanja još uvek  se događa u delovima Afrike i istočne Evrope.

Pokolji, etnička čišćenja, plemenska klanja — kako god da se zovu — dovode do velike žalosti. Ipak, usred takvog pustošenja podižu se snažni glasovi radosti. Na primer, pogledajmo Nemačku u 1930-im.

Do aprila 1935. Hitler i njegova nacistička partija zabranili su Jehovinim svedocima sve poslove u državnoj službi. Svedoci su takođe hapšeni, zatvarani i otpremani u koncentracione logore zato što su čuvali svoju hrišćansku neutralnost (Jovan 17:16). Krajem avgusta 1936. bilo je masovno hapšenje Jehovinih svedoka. Hiljade njih su otpremljene u koncentracione logore, gde je većina od njih, ako su preživeli, ostala sve do 1945. Ipak, kako su Svedoci reagovali na nehumani tretman koji im je dodeljen u logorima? Ma kako da izgleda iznenađujuće, oni su mogli da sačuvaju radost uprkos svojoj tužnoj okolini.

„Stena u blatu“

Britanska istoričarka Kristina King intervjuisala je jednu katolikinju koja je bila u logorima. „Ona je koristila frazu koju nikada nisam zaboravila“, rekla je dr King. „U detalje je govorila o užasu života, o odvratnim uslovima u kojima je živela. Rekla je da zna Svedoke, i da su ti Svedoci bili stena u blatu. Jedno čvrsto mesto u svom tom mulju. Rekla je da su oni bili jedini ljudi koji nisu pljuvali kada su stražari prolazili. Oni su bili jedini ljudi koji sa svim ovim nisu izlazili na kraj pomoću mržnje već pomoću ljubavi, nade i osećaja da je postojala neka svrha.“

Šta je omogućilo Jehovinim svedocima da budu ’stene u blatu‘? Nepokolebljiva vera u Jehovu Boga i njegovog Sina, Isusa Hrista. Dakle, propali su Hitlerovi napori da uguši njihovu hrišćansku ljubav i radost.

Poslušaj dok dvoje preživelih logoraša priča svoja sećanja pet decenija nakon što su se uspešno suočili sa ovim ispitom vere. Jedna kaže: „Kiptim od radosti zbog toga što znam da sam imala jedinstvenu prednost da dokažem svoju ljubav i zahvalnost Jehovi pod najsvirepijim okolnostima. Niko me nije prisiljavao da to radim! Nasuprot tome, oni koji su pokušavali da nas prisile bili su naši neprijatelji koji su pretnjama pokušavali da nas pridobiju da budemo poslušni Hitleru više nego Bogu — ali bezuspešno! Ne samo da sam sada srećna, već sam zbog dobre savesti, bila srećna čak i iza zatvorskih zidova“ (Marija Hombah, 94 godine).

Jedan drugi Svedok navodi: „Sa zahvalnošću i radošću osvrćem se na dane zatočeništva. Godine provedene pod Hitlerom u zatvorima i koncentracionim logorima bile su teške i pune ispita. Ali ne bih želeo da ih previdim, jer su me naučile da se bezuslovno uzdam u Jehovu“ (Johanes Nojbaher, 91 godina).

’Bezuslovno se uzdati u Jehovu‘ — to je bila tajna radosti koju su doživeli Jehovini svedoci. Prema tome, oni su radosni iako su okruženi svetom bez radosti. Njihova radost je bila očigledna nedavnih meseci na Oblasnim kongresima „Radosni hvalioci“. Podsetimo se ukratko ovih radosnih okupljanja.

[Slika na 4. strani]

Marija Hombah