Svetlo okončava doba tame

SVET Isusa Hrista i njegovih apostola bio je mnogo drugačiji od sveta u doba Hebrejskih spisa. Čitaoci Biblije koji nisu svesni ovoga mogu sebi predstaviti društveni i religiozni kontinuitet od proroka Malahije do Mateja, pisca jevanđelja, samo maglovito razumevajući ono što se dešavalo tokom tih 400 godina između njih.

Malahija, poslednja knjiga Hebrejskih spisa u mnogim današnjim Biblijama, završava sa ostatkom Izraela koji se ponovo naselio u svoju domovinu nakon što je bio oslobođen iz ropstva u Vavilonu (Jeremija 23:3). Odani Jevreji bili su ohrabreni da čekaju na Božji dan suda da oslobodi svet zla i uvede mesijansko doba (Malahija 4:1, 2). U međuvremenu je vladala Persija. Persijske trupe koje su se nastanile u Judi oružanim snagama su čuvale mir i podržavale kraljevske ukaze. (Uporedi s Jezdrom 4:23.)

Međutim, biblijske zemlje nisu ostale stabilne kroz naredna četiri veka. Počele su da se nameću duhovna tama i zbunjenost. Bliski istok su potresali nasilje, terorizam, ugnjetavanje, radikalna religiozna razmišljanja, spekulativna filozofija i kulturna dezorjentacija.

Matej, prva knjiga Hrišćanskih grčkih spisa, bila je napisana u jedno drugačije doba. Rimske legije su primenjivale Pax Romanu, ili rimski mir. Pobožni ljudi su željno čekali dolazak Mesije da ukine patnju, tiraniju i siromaštvo i da prospe svetlost na život, blagostanje i mir. (Uporedi s Lukom 1:67-79; 24:21; 2. Timoteju 1:10.) Pogledajmo izbliza dinamične sile koje su preoblikovale jevrejsko društvo u vekovima koji su prethodili rođenju Isusa Hrista.

Jevrejski život u persijsko doba

Nakon Kirovog proglasa da oslobađa Jevreje iz vavilonskog ropstva 537. pre n. e., grupa Jevreja i nejevreji koji su im se pridružili otišli su iz Vavilonije. Ovaj duhovno prijemljiv ostatak vratio se na područje uništenih gradova i puste zemlje. Edomci, Feničani, Samarjani, arapska plemena i drugi proždrli su područje Izraela koje je jednom bilo prostrano. Ono što je preostalo od Jude i Venijamina postalo je provincija Jude koja je u persijskom namesništvu nazvana Abar Nahara (Iza reke) (Jezdra 1:1-4; 2:64, 65).

Pod persijskom upravom, Juda je počela da doživljava „period širenja i porast stanovništva“, kaže The Cambridge History of Judaism. Ona nadalje kaže u  pogledu Jerusalima: „Seljaci i hodočasnici su donosili poklone, hram i grad su postali bogati a njihovo bogatstvo je privlačilo strane trgovce i zanatlije.“ Iako su Persijanci bili veoma tolerantni prema lokalnoj vladi i religiji, porez je bio žestok i mogao se platiti samo u plemenitim metalima. (Uporedi s Nemijom 5:1-5, 15; 9:36, 37; 13:15, 16, 20.)

Poslednje godine persijske imperije bile su veoma burna vremena, označena pobunama namesnika. Mnogi Jevreji su se umešali u ustanke duž obale Mediterana i bili su proterani daleko na sever, do Hirkanije na Kaspijskom moru. Međutim, izgleda da na većinu Jude nije uticao persijski kazneni odgovor.

Grčki period

Aleksandar Veliki je skočio na Srednji istok poput leoparda godine 332. pre n. e., ali već mu je prethodila slast prema uvoznim dobrima iz Grčke (Danilo 7:6). Shvativši da grčka kultura ima političke vrednosti, namerno je počeo da helenizuje svoju imperiju koja se širila. Grčki je postao međunarodni jezik. Aleksandrova kratkotrajna vladavina gajila je ljubav prema sofistici, entuzijazam za sportove i cenjenje prema estetici. Postepeno je čak i jevrejsko nasleđe podleglo helenizmu.

Nakon Aleksandrove smrti godine 323. pre n. e., njegovi naslednici u Siriji i Egiptu bili su prvi da ispunjavaju uloge koje prorok Danilo naziva ’kralj severni‘ i ’kralj južni‘ (Danilo 11:1-19). Tokom vladavine egipatskog ’kralja južnog‘, Ptolemeja II Filadelfa (285-246. pre n. e.), počelo se s prevođenjem Hebrejskih spisa na koine, opšti grčki. Ova verzija je nazvana Septuaginta. Mnogi stihovi iz ovog dela bili su citirani u Hrišćanskim grčkim spisima. Pokazalo se da je grčki jezik izvrstan za prenošenje prosvetljavajućih nijansi značenja za duhovno smeten svet koji je bio u tami.

Nakon što je Antioh IV Epifan postao kralj Sirije i vladar Palestine (175-164. pre n. e.), judaizam je bio skoro zbrisan progonstvom kome je kumovala vlada. Jevreji su pod pretnjom smrti bili prisiljavani da se odreknu Jehove Boga i da prinose žrtve samo grčkim božanstvima. Decembra 168. pre n. e. izgrađen je jedan paganski oltar iznad velikog Jehovinog oltara u jerusalimskom hramu, i na njemu su prinošene žrtve olimpijskom Zevsu. Šokirani ali hrabri muškarci sa sela udružili su se pod vođstvom Jude Makabejca i vodili žestoke ratove dok nisu zauzeli Jerusalim. Hram je ponovo bio posvećen Bogu, i tačno tri godine nakon njegovog skrnavljenja, obnovljeno je svakodnevno prinošenje žrtava.

U toku preostalog grčkog perioda, oni iz judejskog društva agresivno su nastojali da prošire svoje područje do njegovih drevnih granica. Njihova novostečena vojna smelost i veština bili su korišćeni na bezbožan način da se mačem prisile njihovi paganski susedi na preobraćenje. Uprkos tome, grčka politička teorija i dalje je upravljala varošima i gradovima.

Tokom tog perioda, borci za visoko sveštenstvo često su bili korumpirani. Šeme, atentati i političke intrige prljali su njihovu službu. Što je bio bezbožniji duh među Jevrejima to su grčki sportovi postajali popularniji. Kako je bilo zaprepašćujuće videti mlade sveštenike koji zanemaruju svoje dužnosti da bi učestvovali u igrama! Jevrejski sportisti su se čak podvrgavali bolnim operacijama da bi postali „neobrezani“ kako bi izbegli nepriliku kad se nagi takmiče s paganima. (Uporedi s 1. Korinćanima 7:18.)

Religiozne promene

U prvim godinama nakon izgnanstva, verni Jevreji su se odupirali mešanju paganskih koncepata i filozofija  s pravom religijom koja je otkrivena u Hebrejskim spisima. Knjiga o Jestiri, napisana nakon više od 60 godina bliskog druženja s Persijom, ne sadrži ni jedan trag zoroastrizma. Osim toga, u biblijskim knjigama Jezdre, Nemije ili Malahije ne nalazi se nikakav uticaj ovih persijskih religija, a sve su pisane tokom prvog dela persijskog doba (537-443. pre n. e.).

Međutim, naučnici veruju da su tokom poslednjeg dela persijskog doba mnogi Jevreji počeli da usvajaju neka gledišta obožavalaca Ahura Mazde, glavnog persijskog božanstva. Ovo se razotkriva u popularnim praznoverjima i verovanjima esena. Obične hebrejske reči za šakale, druga pustinjska stvorenja i noćne ptice, u mislima Jevreja postale su povezane sa zlim duhovima i noćnim čudovištima vavilonskog i persijskog folklora.

Jevreji su počeli da u drugačijem svetlu posmatraju paganske ideje. Koncepti neba, pakla, duše, Reči (Logos) i mudrosti, svi su poprimili nova značenja. I ako je, kao što se tada mislilo, Bog bio toliko udaljen da više nije mogao da komunicira s ljudima, bili su mu potrebni posrednici. Grci su ove posredničke i zaštitničke duhove zvali demonima. Pošto su usvojili ideju da demoni mogu biti dobri ili zli, Jevreji su postali lak plen za demonsku kontrolu.

Jedna konstruktivna promena uključivala je lokalno obožavanje. Nicale su sinagoge kao mesta gde su se susedne skupštine Jevreja sastajale radi religioznog obrazovanja i službi. Kada, gde i kako su tačno nastale jevrejske sinagoge nije poznato. Pošto su one ispunjavale potrebe Jevreja u udaljenim zemljama za obožavanjem kada nisu mogli da idu u hram, uopšte se veruje da su sinagoge uspostavljene u doba izgnanstva ili nakon njega. Značajno je da se ispostavilo da su one bile izvrsni forumi za Isusa i njegove učenike da ’objave krepost onoga koji pozva narod iz tame k čudesnoj svetlosti svojoj‘ (1. Petrova 2:9).

Judaizam je prigrlio različite škole

U drugom veku pre n. e. počele su da se pojavljuju različite škole. One nisu bile odvojene religiozne organizacije. Umesto toga, one su bile mala udruženja jevrejskog sveštenstva, filozofa i političkih aktivista koji su nastojali da utiču na narod i da kontrolišu naciju, a sve to pod okriljem judaizma.

Politizirani sadukeji uglavnom su bili bogate aristokrate, poznate po svojoj veštoj diplomatiji još od hasmonejskih ustanaka sredinom drugog veka pre n. e. Većina od njih su bili sveštenici iako su neki bili biznismeni i zemljoposednici. Do vremena kada je rođen Isus, većina sadukeja je pokazivala naklonost prema rimskoj upravi nad Palestinom jer su mislili da je bila stabilnija i da će verovatno održati status kvo. (Uporedi s Jovanom 11:47, 48.) Jedna manjina (Irodovci) verovala je da bi uprava Irodove porodice bolje zadovoljila nacionalna osećanja. U svakom slučaju, sadukeji nisu želeli da nacija bude u rukama jevrejskih fanatika ili da iko drugi osim sveštenika kontroliše hram. Sadukejska verovanja su bila konzervativna, uglavnom temeljena na njihovom tumačenju Mojsijevih spisa, i odražavala su njihovo  protivljenje moćnoj sekti fariseja (Dela apostolska 23:6-8). Sadukeji su odbacivali proročanstva Hebrejskih spisa kao spekulacije. Naučavali su da biblijske istorijske, poetske i poslovičke knjige nisu nadahnute i da su nebitne.

Fariseji su nastali tokom grčkog perioda kao snažna reakcija na antijevrejski helenizam. Međutim, do Isusovih dana oni su bili kruti, usmereni ka tradiciji, zakonitaški, ponosni, samopravični prozelitisti i učitelji koji su nastojali da kontrolišu naciju kroz poučavanje u sinagogi. Oni su uglavnom poticali iz srednjeg staleža i prezirali su običan narod. Isus je na većinu fariseja gledao kao na koristoljubive, nemilosrdne ljubitelje novca koji su odisali licemerjem (Matej, 23. poglavlje). Oni su prihvatali celokupne Hebrejske spise u svetlu svojih vlastitih objašnjenja ali su pridavali isto takav ili veći značaj svojim usmenim tradicijama. Govorili su da su njihove tradicije „ograda oko Zakona“. Međutim, umesto da bude ograda, njihove tradicije su Božju Reč učinile nevažećom i zbunjivale su javnost (Matej 23:2-4; Marko 7:1, 9-13).

Eseni su bili mističari koji su očigledno živeli u nekoliko izolovanih zajednica. Oni su sebe smatrali pravim ostatkom Izraela, čekajući u čistoti da dobiju obećanog Mesiju. Eseni su vodili misaon život pobožnih asketa, a mnoga njihova verovanja odražavala su persijske i grčke koncepte.

Nekoliko vrsta religiozno motivisanih, fanatično rodoljubivih zelota ubilački su smatrali za neprijatelje sve koji su stali na put nezavisnom statusu jevrejske države. Upoređivani su sa hasmonejcima i prvobitno su privlačili idealističke, avanturističke mladiće. Zapaženi kao banditi-atentatori ili kao borci otpora, koristili su gerilske taktike što je seoske puteve i javne trgove učinilo opasnim i doprinelo napetosti tog vremena.

U Egiptu je grčka filozofija cvetala među aleksandrijskim Jevrejima. Odatle se proširila do Palestine i do nadaleko rasejanih Jevreja dijaspore. Jevrejski teoretičari koji su pisali apokrife i pseudepigrafe tumačili su Mojsijeva spisa kao nejasne, dosadne alegorije.

Do vremena kada je nastupilo rimsko doba, helenizacija je trajno transformisala Palestinu u društvenom, političkom i filozofskom smislu. Biblijska religija Jevreja bila je zamenjena judaizmom, mešavinom vavilonskih, persijskih i grčkih koncepata koji su bili isprepletani izvesnom merom biblijske istine. Međutim, sve u svemu, sadukeji, fariseji i eseni sačinjavali su manje od sedam procenata nacije. Uhvaćene u vrtlog ovih sukobljenih snaga nalazile su se mase jevrejskog naroda, ’klonule i smetene, kao ovce koje nemaju pastira‘ (Matej 9:36).

U taj mračni svet zakoračio je Isus Hrist. Njegov uveravajući poziv bio je utešan: „Dođite k meni vi svi koji se trudite i koji ste opterećeni, i ja ću vam odmor dati“ (Matej 11:28). Kako je bilo uzbuđujuće čuti ga kako kaže: „Ja sam svetlost sveta!“ (Jovan 8:12). I zaista je bilo divno njegovo obećanje koje razveseljava srce: „Ko za mnom ide, neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života“ (Jovan 8:12).

[Slika na 26. strani]

Isus je pokazao da su jevrejske religiozne vođe bile u duhovnoj tami

[Slika na 28. strani]

Kovani novac koji nosi lik Antioha IV (Epifana)

[Izvor]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.