Zakonski proboj

APRILA 1995. dobijena je značajna sudska pobeda. Sve je započelo 28. januara 1992. kada je Luz Nerejda Asevedo Kiles, 24 godine, primljena u bolnicu El Buen Pastor u Portoriku radi operacije za koju se odlučila. Odmah nakon prijema i usmeno i pismeno je izjavila da kao Jehovin svedok neće prihvatiti transfuziju krvi (Dela apostolska 15:28, 29). Bolničko osoblje koje je bilo umešano, uključujući i doktora koji ju je lečio, bili su sasvim svesni njenih želja.

Dva dana nakon operacije, Luz je izgubila prekomernu količinu krvi i razvila se akutna anemija usled krvarenja. Doktor koji ju je lečio, dr Hose Rodrigez Rodrigez je verovao da je jedini način da joj se pomogne bio da se dâ transfuzija krvi. Dakle, bez njenog znanja ili saglasnosti tražio je sudski nalog da Luz dobije transfuziju.

Iako je Luz bila potpuno svesna i mogla je sama da govori, dr Rodrigez Rodrigez je uporno tvrdio da zbog hitnosti slučaja nema vremena da se dobije ičija saglasnost. Okružni javni tužilac, Eduardo Perez Soto je potpisao formular i okružni sudija, časni Angel Luis Rodrigez Ramos, izdao je sudski nalog za transfuziju krvi.

Tako je 31. januara 1992. Luz bila odvedena u operacionu salu gde joj je data transfuzija. Tokom transfuzije čula je kako se neki od bolničkog osoblja smeju. Drugi su je grdili govoreći da je ono što je urađeno bilo za njeno dobro. Ona se borila najbolje što je mogla — sve uzalud. Do kraja tog dana, Luz je primila četiri jedinice krvi.

Luzin slučaj nije ni prvi ni poslednji koji uključuje transfuzije krvi i Jehovine svedoke u Portoriku. Pre njenog iskustva, protiv volje odraslih Jehovinih svedoka izdato je najmanje 15 sudskih naloga za transfuziju krvi, a od tada je izdato još više. Tragično, u jednom slučaju donet je sudski nalog i prisilno je data transfuzija jednoj pacijentkinji dok je bila u nesvesnom stanju.

Međutim, Luzina borba se nije završila u operacionoj sali. Oktobra 1993. podignuta je parnica protiv države Portoriko. Slučaj je saslušan na Višem sudu, i 18. aprila 1995. doneta je odluka u njenu korist. Sud je naveo da je nalog da se dâ transfuzija krvi bio „protivustavan i da je bez obaveznog zakonskog procesa lišio žalioca njenih prava slobodnog praktikovanja religije, njene privatnosti i telesnog samoopredeljenja“.

Ova odluka je bila značajna jer je prvi put sud u Portoriku dosudio u korist Jehovinih svedoka u slučaju u pogledu transfuzije krvi. Presuda je iznela na videlo ogromnu reakciju. Održana je konferencija za štampu na kojoj su bili prisutni glavni novinski, radio i televizijski reporteri.

Te iste večeri jedan radio program emitovao je intervju s jednim Luzinim advokatom. Publika je pozvana da telefonira i postavlja pitanja. Javili su se mnogi doktori i advokati i izrazili svoju povoljnu reakciju na taj slučaj. Jedan čovek koji se javio rekao je: „Nauka nije u mogućnosti da potvrdi da će transfuzija krvi spasti živote i pogrešno je razmišljati na taj način.“ On je takođe izjavio: „Uskoro će u istoriji transfuzija krvi biti zabeležena kao jedna od najvećih zabluda i grešaka savremene medicine.“

Jedan veoma poštovani profesor prava kasnije je nazvao kancelariju podružnice Watch Tower Societyja i izrazio svoje duboko zadovoljstvo zbog onoga što je on označio „velikom pobedom“. Dodao je da se ta sudska odluka bori za ustavna prava, ne samo Jehovinih svedoka, već svih državljana Portorika.