Moja doživotna nada — da nikada ne umrem

ISPRIČAO HEKTOR R. PRIST

„Rak je neizlečiv“, rekao je doktor. „Više ništa ne možemo učiniti za vas.“ Ova dijagnoza postavljena je pre više od deset godina. Ipak, još uvek gajim na Bibliji utemeljenu nadu da zauvek živim na zemlji a da nikada ne umrem (Jovan 11:26).

MOJI roditelji su bili iskreni metodisti koji su redovno posećivali crkvu u jednom malom gradu, nedaleko od naše porodične farme. Rođen sam u divnoj ratarskoj dolini Vejrarapa, oko 130 kilometara severoistočno od Velingtona, na Novom Zelandu. Tamo smo uživali u pogledu na planine pokrivene snegom, bistre planinske reke, talasasta brda i plodne ravnice.

U metodističkoj crkvi smo poučavani da svi dobri ljudi idu na nebo ali da loši idu u pakao, mesto vatrenih muka. Nisam mogao shvatiti zašto Bog nije najpre smestio ljude na nebo ako je već želeo da oni tamo žive. Oduvek sam se plašio smrti i često sam se pitao zašto moramo umreti. Godine 1927, kada sam imao 16 godina, naša porodica je pretrpela jednu tragediju. To me je odvelo u potragu za odgovorima na moja pitanja.

Zašto je Redž umro?

Kada je moj brat Redž imao 11 godina ozbiljno se razboleo. Doktor nije mogao utvrditi šta nije bilo u redu i nije mogao da mu pomogne. Mama je zvala metodističkog sveštenika. On se molio nad Redžom, ali to nije utešilo mamu. U stvari, ona je rekla svešteniku da su njegove molitve bile bez učinka.

Kada je Redž umro, mama je razgovarala sa svim i svakim kako bi pokušala da utoli svoju žeđ za istinitim odgovorima što se tiče toga zašto je njen mladi sin morao umreti. Dok je razgovarala s jednim biznismenom u gradu, pitala je da li išta zna o stanju mrtvih. Nije imao pojma, ali je rekao: „Neko je ovde ostavio jednu knjigu koju slobodno možete uzeti.“

Mama je ponela knjigu kući i počela da je čita. Nije je mogla ostaviti. Postepeno se njeno celokupno raspoloženje promenilo. Rekla je porodici: „To je to; to je istina.“ Ta knjiga je bila Božanski plan vekova, prvi tom Studija pisma. U početku sam bio skeptičan i pokušao sam da govorim protiv iznošenja Stvoriteljeve namere u toj knjizi. Konačno su moji argumenti presušili.

Prigrljavanje biblijske istine

Razmišljao sam: ’Zamisli da živiš zauvek, nikada ne moraš da umreš!‘ Takva nada je nešto što bi čovek očekivao  od Boga punog ljubavi. Rajska zemlja! Da, to je bilo za mene.

Nakon što je saznala te divne istine, mama i tri hrišćanske sestre iz Velingtona — sestre Tomson, Barton i Džouns — ponekad bi danima bile odsutne, šireći seme Kraljevstva nadaleko i naširoko u seoskim mestima. Iako otac nije imao mamin misionarski duh podupirao ju je u njenim aktivnostima.

Bio sam uveren u istinu, ali s vremenom sam činio malo u vezi s mojim verovanjima. Godine 1935. oženio sam se Rouinom Korlet, i s vremenom smo bili blagoslovljeni kćerkom Inid i sinom Barijem. Radio sam kao nabavljač stoke, kupujući hiljade grla stoke od okolnih  farmera. Kada bi ti farmeri diskutovali o politici, bio bih srećan kada bih im rekao: „Nijedan od ljudskih napora neće biti uspešan. Božje Kraljevstvo je jedina vlada koja će uspeti.“

Nažalost, odao sam se duvanu; stalno sam imao cigaru u ustima. S vremenom je moje zdravlje popustilo i bio sam smešten u bolnicu zbog bolnih stomačnih problema. Rečeno mi je da imam akutni gastroenteritis, prouzrokovan mojim pušenjem. Iako sam prekinuo s tom navikom, nije bilo neuobičajeno da sanjam kako pušim večnu cigaru ili cigaretu. Kako zavisnost od duvana može biti užasna!

Nakon što sam prestao s pušenjem, učinio sam i druga važna prilagođavanja. Godine 1939. kada sam imao 28 godina, krstio sam se u reci Mangataj blizu naše kuće na selu. Robert Lejzenbi, koji je kasnije nadgledao delo propovedanja na Novom Zelandu, putovao je čak iz Velingtona da bi održao govor u našoj kući i da bi me krstio. Od tada pa nadalje postao sam odvažan svedok za Jehovu.

Organizovanje dela propovedanja

Nakon krštenja bio sam naimenovani nadglednik skupštine Eketahuna. Moja supruga, Rouin, još uvek nije prigrlila biblijsku istinu. Međutim, stavio sam joj do znanja da ću pozvati Alfa Brajanta da dođe iz Pahijatua da mi pokaže kako da ispravno svedočim od kuće do kuće. Želeo sam da organizujem delo propovedanja i da sistematski obuhvatim naše područje.

Rouin je rekla: „Hektore, ako odeš da svedočiš od kuće do kuće, ja više neću biti ovde kada se vratiš. Napuštam te. Tvoja odgovornost je ovde — kod kuće s tvojom porodicom.“

Nisam znao šta da radim. Oklevajući, počeo sam da se oblačim. ’Moram to uraditi‘, i dalje sam razmišljao u sebi. ’Moj život zavisi od toga, a i život moje porodice.‘ Tako sam uveravao Rouin da ne želim da je ni na koji način povredim. Rekao sam joj da je veoma volim, ali da zbog Jehovinog imena i suvereniteta, kao i zbog toga što su i naši životi uključeni, jednostavno moram propovedati na ovaj način.

Alf i ja smo otišli na prva vrata i on je preuzeo vođstvo u govorenju. Ali onda sam uhvatio sebe kako sam preuzeo razgovor, govoreći stanaru da je ono što se desilo u Nojevim danima paralela onome što se dešava u našim danima i da moramo učiniti nešto da bismo osigurali naše spasenje (Matej 24:37-39). Tu sam ostavio i neke brošurice.

Na odlasku Alf je rekao: „Gde si sve to naučio? Ja ti nisam potreban. Nastavi sam i obuhvatićemo duplo veće područje.“ Tako smo i uradili.

Dok smo se vraćali kući nisam znao šta nas čeka. Na moje iznenađenje i radost, Rouin je imala po već spremnu šolju čaja za nas. Dve nedelje kasnije supruga mi se pridružila u javnoj službi i postala izvrstan primer hrišćanske revnosti.

Među prvim osobama koje su postale Jehovini svedoci u našoj ratarskoj dolini bili su Mod Manser, njen sin Vilijam i njena kćerka Rubi. Modin suprug je bio zajedljiv čovek grube spoljašnjosti. Jednog dana Rouin i ja smo stigli na njihovu farmu da bismo poveli Mod u službu. Mladi Vilijam se pobrinuo da koristimo njegov auto, ali njegov otac je imao druge ideje.

Situacija je bila napeta. Zamolio sam Rouin da pridrži našu bebu Inid. Ušao sam u Vilijamov auto i izleteo iz garaže dok je g. Manser žurio da pokuša da zatvori vrata garaže pre nego što bismo mogli da izađemo. Ali nije uspeo. Nakon što sam malo vozio zaustavio sam se i izašao iz auta da sretnem razbesnelog g. Mansera. Rekao sam mu: „Mi  idemo u službu na terenu i gđa Manser ide s nama.“ Zamolio sam ga i njegov bes je nekako splasnuo. Kad se setim toga, verovatno je trebalo da drugačije postupim, ali kasnije je on postao naklonjeniji prema Jehovinim svedocima iako nikada nije postao Svedok.

Tih godina bilo je samo malo Jehovinog naroda i mi smo se zaista radovali i izvlačili korist iz poseta punovremenih slugu koji su ostajali s nama na našoj farmi. Među posetiocima su bili Adrijan Tomson i njegova sestra Moli, i oboje su prisustvovali prvim razredima Biblijske škole Gilead Watchtowera za misionare i služili su na stranim dodelama u Japanu i Pakistanu.

Iskustva iz ratnog doba

Septembra 1939. počeo je Drugi svetski rat, a oktobra 1940. vlada Novog Zelanda je zabranila aktivnost Jehovinih svedoka. Mnoga naša hrišćanska braća su bila dovedena pred državne sudove. Neki su oterani u radne logore i izolovani od svoje supruge i dece. Dok je rat besneo, iako smo imali farmu mlečnih proizvoda, pitao sam se da li će me pozvati u vojsku. Zatim je stiglo obaveštenje da farmeri više ne moraju da napuštaju farme zbog vojne službe.

Rouin i ja smo nastavili našu hrišćansku službu, i svako od nas je u delu propovedanja posvećivao više od 60 sati mesečno. Tokom tog vremena imao sam prednost da pomažem mladim Svedocima koji su čuvali svoju hrišćansku neutralnost. Pojavljivao sam se u njihovu korist pred sudovima Velingtona, Palmerston Norta, Pahijatua i Mastertona. U regrutnoj komisiji je obično bio neki član sveštenstva, i uživao sam u otkrivanju njihove nehrišćanske podrške ratnim naporima (1. Jovanova 3:10-12).

Jedne noći dok smo Rouin i ja proučavali Kulu stražaru, detektivi su napravili raciju. Pretraživanjem su otkrili biblijsku literaturu u našoj kući. „Zbog ovoga možete otići u zatvor“, obavestili su nas. Kada su detektivi ušli u svoj auto da bi krenuli, otkrili su da su kočnice blokirale i da auto nije mogao da krene. Vilijam Manser je pomogao oko popravke automobila i više nikada ništa nismo čuli o njima.

Tokom zabrane sakrivali bismo biblijsku literaturu u zgradama na udaljenim delovima naše farme. Usred noći posećivao bih novozelandsku kancelariju podružnice i natovario auto literaturom. Zatim bih je dovozio kući i skladištio u našim izolovanim mestima. Jedne noći kada sam stigao u podružnicu da pokupim tajnu pošiljku, celo mesto je iznenada osvetljeno! Policija je uzviknula: „Uhvatili smo te!“ Iznenađujuće, ipak su me bez mnogo galame pustili da idem.

Godine 1949. Rouin i ja smo prodali farmu i odlučili da pionirimo sve dok imamo novaca. Preselili smo se u jednu kuću u Mastertonu i pionirili sa skupštinom Masterton. Za manje od dve godine uspostavljena je skupština Feterston sa 24 aktivna objavitelja, a ja sam služio kao predsedavajući nadglednik. Zatim sam se 1953. radovao prednosti da putujem u Sjedinjene Države da bih prisustvovao osmodnevnom međunarodnom kongresu Jehovinih svedoka na Jenki stadionu u Njujorku. Rouin nije mogla da mi se pridruži jer je trebalo da se brine za našu kćerku Inid, koja je bolovala od cerebralne paralize.

Kad sam se vratio na Novi Zeland, morao sam da se latim svetovnog posla. Preselili smo se nazad u skupštinu Masterton gde sam naimenovan za predsedavajućeg nadglednika. Otprilike u to vreme Vilijam Manser je kupio Malo pozorište u Mastertonu i to je postala prva Dvorana Kraljevstva u Vejrarapu.  Tokom 1950-ih naša skupština je uživala u izvrsnom duhovnom i brojčanom napretku. Dakle, kada nas je posećivao pokrajinski nadglednik često bi ohrabrivao zrele pojedince da se presele u druge delove zemlje kako bi tamo pomogli u delu propovedanja, i mnogi su to učinili.

Naša porodica je ostala u Mastertonu i tokom narednih decenija ne samo da sam imao mnoge prednosti u skupštini već sam se radovao dodelama i na domaćim i na međunarodnim kongresima. Rouin je revno učestvovala u službi na terenu stalno pomažući drugima da to isto rade.

Podnošenje ispita vere

Kao što je primećeno u uvodu, godine 1985. dijagnozirano je da imam neizlečiv rak. Koliko smo moja verna supruga Rouin i ja, zajedno s našom decom želeli da budemo među milionima koji sada žive i nikada neće umreti! Ali doktori su me poslali kući da umrem. Ipak, prvo su me pitali kako ja gledam na dijagnozu.

„Zadržaću mirno srce i biću optimističan“, odgovorio sam. Zaista, biblijska poslovica je postala moj stabilizator: „Mirno srce život jeste telu“ (Poslovice 14:30).

Specijalisti za rak su pohvalili taj biblijski savet. „Taj mentalni stav predstavlja 90 procenata leka kod pacijenata koji imaju rak“, rekli su. Takođe su preporučili sedam nedelja lečenja zračenjem. Na sreću, konačno sam bio uspešan u borbi s rakom.

Tokom ovog veoma teškog perioda zadobio sam strašan udarac. Moja divna, lojalna supruga pretrpela je izliv krvi na mozak i umrla. Pronašao sam utehu u primerima vernih osoba o kojima se izveštava u Bibliji i u tome kako je Jehova rešio njihove probleme dok su čuvali svoj integritet. Tako je moja nada u novi svet ostala svetla (Rimljanima 15:4).

Ipak sam postao depresivan i želeo sam da prestanem da služim kao starešina. Lokalna braća su me ohrabrivala sve dok ponovo nisam imao snage da nastavim dalje. Kao rezultat toga, mogao sam da neprekidno služim kao hrišćanski starešina i nadglednik proteklih 57 godina.

Suočavanje s budućnošću s pouzdanjem

Služiti Jehovi sve ove godine bila je neprocenjiva prednost. Koliko sam blagoslova imao! Čini se da nije bilo davno kada sam, kao 16-godišnjak, čuo mamin uzvik: „To je to; to je istina!“ Moja mama je ostala verni, revni Svedok sve do svoje smrti 1979, kada je imala preko 100 godina. Njena kćerka i šest sinova takođe su postali lojalni Svedoci.

Moja goruća želja je da živim i vidim kako je Jehovino ime očišćeno od svih prekora. Da li ću ostvariti svoju doživotnu nadu da nikada ne umrem? To, naravno, ostaje da se vidi. Međutim, ja sam ubeđen da će mnogi, da, milioni konačno doživeti taj blagoslov. Tako ću sve dok živim visoko ceniti izgled da budem ubrojan među one koji nikada neće umreti (Jovan 11:26).

[Slika na 28. strani]

Moja mama

[Slika na 28. strani]

S mojom suprugom i decom