Pitanja čitalaca

Što se tiče Isusove ilustracije o bogatašu i Lazaru, da li se on oslanjao na rabinska verovanja s obzirom na mrtve?

Profesori i studenti komparativne religije u nekim slučajevima sugerišu da se Isus Hrist, kad je ispričao ovu ilustraciju, oslanjao na drevni rabinski koncept i učenje s obzirom na podzemni svet. Josif Flavije pruža sledeću informaciju s obzirom na tadašnje gledište fariseja u tom pogledu: „Oni veruju da duše imaju moć da prežive smrt i da ispod zemlje postoje nagrade i kazne za one koji su vodili krepostan ili poročan život: večno utamničenje je sudbina zlih duša, dok dobre duše lako prelaze u jedan novi život“ (Jewish Antiquities, XVIII, 14 [i, 3]). Međutim, Isus je odlučno odbacio lažna učenja, uključujući i učenja fariseja (Matej 23). Dakle, bilo bi nedosledno da on svoju ilustraciju o bogatašu i Lazaru oblikuje prema okvirima krivog rabinskog koncepta o podzemnom svetu. Iz toga se mora zaključiti da je Isus imao na umu ispunjenje ilustracije i da je njene detalje i razvoj oblikovao u skladu s činjenicama o ispunjenju umesto prema bilo kakvom nebiblijskom učenju.

Kontekst i formulacija te priče jasno pokazuju da je to parabola a ne neki stvaran istorijski izveštaj. Ne uzdiže se siromaštvo, niti se osuđuje bogatstvo. Umesto toga, očigledno se ukazuje na ponašanje, konačne nagrade i preokret u duhovnom statusu, ili položaju onih koji su predstavljeni Lazarem i bogatašem. Činjenica da su braća bogataša odbacila Mojsija i proroke takođe pokazuje da je ilustracija imala dublje značenje i svrhu nego da se uporedi siromaštvo i posedovanje bogatstva.

Zašto Aron nije bio kažnjen što je napravio zlatno tele?

Uprkos svom privilegovanom položaju, Aron je imao svojih nedostataka. Kad je Mojsije prvi put bio 40 dana na gori Sinaj, „skupi se [narod] pred Arona i reče mu: Hajde, načini nam boga koji će ići pred nama, jer tome Mojsiju, tom čoveku koji nas izvede iz zemlje egipatske, ne znamo šta bi“ (Izlazak 32:1). Aron je pristao i sarađivao s tim buntovnicima u pravljenju jedne statue zlatnog teleta (Izlazak 32:2-6). Kad se kasnije suočio s Mojsijem, dao je slab izgovor (Izlazak 32:22-24). Međutim, Jehova ga nije izdvojio kao glavnog prestupnika već je rekao Mojsiju: „Ostavi me sad; gnev će se moj raspaliti na njih; istrebiću ih“ (Izlazak 32:10, kurziv naš). Mojsije je tu stvar doveo do konačnog obračuna uzviknuvši: „Ka meni koji su za Gospoda!“ (Izlazak 32:26). Odazvali su se svi Levijevi sinovi, a to je nesumnjivo uključivalo Arona. Oni su pobili tri hiljade idolopoklonika, verovatno glavne pokretače pobune (Izlazak 32:28). Međutim, Mojsije je kasnije podsetio ostatak naroda da su i oni bili krivi (Izlazak 32:30). Prema tome, nije samo Aron primio Božje milosrđe. Njegovi kasniji postupci ukazali su da se on u srcu nije slagao s tim idolopokloničkim pokretom već je jednostavno popustio pritisku buntovnikâ (Izlazak 32:35). Jehova je pokazao da je oprostio Aronu tako što je održao pravovaljanim Aronovo naimenovanje za prvosveštenika (Izlazak 40:12, 13).

Nakon što je lojalno podupirao svog mlađeg brata kroz mnoga teška iskustva i nakon što ga je Mojsije kao Božji predstavnik nedavno bio postavio za prvosveštenika, Aron se ludo pridružio svojoj sestri Mariji u kritikovanju Mojsija zbog njegovog braka s jednom Etiopljankom i u osporavanju Mojsijevog jedinstvenog odnosa s Jehovom Bogom i položaja pred njim, rekavši: „Zar samo preko Mojsija govori Gospod? Ne govori li on i preko nas?“ (Brojevi 12:1, 2). Jehova je brzo preduzeo akciju, doveo njih troje pred sebe ispred šatora od sastanka i snažno kaznio Arona i Mariju zbog nepoštovanja  Božjeg naimenovanja. Činjenica da je samo Marija bila pogođena gubom može je označiti kao podstrekača te akcije i može ukazati da je Aron ponovo pokazao slabost time što je bio nagovoren da joj se pridruži. Međutim, da je Aron na sličan način bio pogođen gubom, to bi, prema Božjem zakonu, njegovo naimenovanje za prvosveštenika učinilo nevažećim (Levitska 21:21-23). Njegov ispravan stav srca se pokazao time što je smesta priznao ludost njihovog postupka i izvinio se zbog toga i time što je očajnički molio Mojsija da se zauzme za gubavu Mariju (Brojevi 12:10-13).

Aron je opet delio odgovornost za grešku kad je, zajedno s Mojsijem, propustio da posveti Boga i iskaže mu čast pred skupštinom u događaju koji je uključivao snabdevanje vodom kod Merive u Kadisu. Zbog tog postupka Bog je odredio da se nijedan od njih neće radovati prednosti da tu naciju dovede u Zemlju obećanja (Brojevi 20:9-13).

Prvog dana meseca Abiba, u 40. godini nakon Izlaska, nacija Izrael je bila ulogorena na granici Edoma pred gorom Or. Za nekoliko meseci oni će preći Jordan; ali ne i 123-godišnji Aron. Prema Jehovinom uputstvu i uz posmatranje celog logora, Aron, njegov sin Eleazar i Mojsije popeli su se na vrh gore Or. Tu je Aron pustio svog brata da mu skine svešteničku odeću i stavi je na njegovog sina i naslednika prvosvešteničke službe, Eleazara. Zatim je Aron umro. Verovatno su ga tu sahranili njegov brat i sin, i Izrael ga je oplakivao 30 dana (Brojevi 20:24-29).

Vredno je zapaziti da se u sva tri svoja odstupanja Aron ne pojavljuje kao glavni pokretač pogrešnog postupka već da, umesto toga, izgleda da je dopustio da ga pritisak okolnosti ili uticaj drugih odvrati od puta čestitosti. Posebno u svom prvom prestupu, on je mogao da primeni načelo koje leži iza zapovesti: „Ne idi za mnoštvom da bi zlo učinio“ (Izlazak 23:2). Međutim, njegovo ime se nakon toga u Pismu koristi na častan način, a Božji Sin je, tokom svog zemaljskog života, priznao zakonitost aronskog sveštenstva (Psalam 115:10, 12; 118:3; 133:1, 2; 135:19; Matej 5:17-19; 8:4).