Ujedinjeni u Božjoj službi u dobru i u zlu

ISPRIČALI MIŠEL I BABET MILER

„IMAM loše vesti za vas“, rekao je doktor. „Možete zaboraviti na vaš misionarski život u Africi.“ Gledajući u moju suprugu, Babet, rekao je: „Imate rak dojke.“

Ostali smo bez reči. Kroz misli su nam sevnule mnoge stvari. Mislili smo da će ova poseta doktoru biti samo završni pregled. Naše povratne karte za Benin, u zapadnoj Africi, već su bile kupljene. Nadali smo se da ćemo se tamo vratiti za nedelju dana. Tokom 23 godine našeg braka iskusili smo i dobro i zlo. Zbunjeni i uplašeni sada smo se pripremali za borbu protiv raka.

Počnimo od početka. Mišel je rođen septembra 1947, a Babet avgusta 1945. Odrasli smo u Francuskoj i venčali smo se 1967. Živeli smo u Parizu. Jednog jutra početkom 1968. Babet je kasnila na posao. Jedna gospođa je došla na vrata i ponudila joj jednu religioznu brošuru; prihvatila ju je. Gospođa je zatim rekla: „Mogu li sa svojim suprugom ponovo doći da bismo razgovarali s vama i vašim suprugom?“

Babet je razmišljala o svom poslu. Želela je da ta žena ode, pa je zato rekla: „U redu, u redu.“

Mišel priča: „Religija me nije zanimala, ali brošura je privukla moju pažnju i pročitao sam je. Nekoliko dana kasnije, ta gospođa, Žoslin Lemoan, ponovo je došla sa svojim suprugom, Klodom. On je bio veoma vešt u korišćenju Biblije. Odgovorio je na sva moja pitanja. Bio sam impresioniran.

„Babet je bila dobra katolikinja ali nije imala Bibliju, što nije neobično za katolike. Bila je veoma uzbuđena kada je videla i čitala Reč Božju. Kroz proučavanje smo saznali da su mnoge religiozne ideje kojima smo bili poučeni lažne. Počeli smo da pričamo našim rođacima i prijateljima o stvarima koje smo saznali. U januaru 1969. postali smo kršteni Svedoci za Jehovu. Devetoro naših rođaka i prijatelja krstili su se ubrzo nakon toga.“

 Služenje gde su bili potrebni propovednici

Ubrzo nakon našeg krštenja razmišljali smo: ’Nemamo dece. Zašto se onda ne bismo latili punovremene službe?‘ Tako smo 1970. napustili naša zaposlenja, prijavili se za opšte pionire i preselili se u gradić Manji-Lorm, u blizini Nevera, u središtu Francuske.

Bila je to teška dodela. Bilo je teško pronaći ljude koji žele da proučavaju Bibliju. Nismo mogli pronaći svetovno zaposlenje tako da smo imali malo novca. Ponekad smo imali samo krompir za jelo. Tokom zime temperatura se spuštala dosta ispod nule. Vreme koje smo tamo proveli zvali smo vreme sedam mršavih krava (Postanje 41:3).

Ali Jehova nas je podupirao. Jednog dana kada smo skoro ostali bez hrane poštar nam je isporučio jednu veliku kutiju sira koju je poslala Babetina sestra. Drugog dana došli smo kući nakon propovedanja i zatekli neke prijatelje koji su vozili 500 kilometara da bi nas videli. Kad su čuli kako je teško stanje, ta braća su napakovala svoja dva automobila hranom za nas.

Nakon godinu i po dana, Zajednica nas je naimenovala kao specijalne pionire. Više od četiri naredne godine služili smo u Neveru, zatim u Troau i konačno u Montinji-le-Mecu. Godine 1976. Mišel je bio naimenovan da služi kao pokrajinski nadglednik na jugozapadu Francuske.

Dve godine kasnije, tokom škole za pokrajinske nadglednike, dobili smo pismo od Watch Tower Societyja kojim nas pozivaju da idemo u inostranstvo kao misionari; pismo je reklo da možemo birati između Čada i Burkine Faso (tada Gornja Volta). Izabrali smo Čad. Uskoro smo dobili drugo pismo kojim smo dodeljeni da radimo pod podružnicom na Tahitiju. Zamolili smo za Afriku, ogroman kontinent, ali smo se uskoro našli na jednom malom ostrvu!

Služenje na južnom Pacifiku

Tahiti je jedno lepo tropsko ostrvo na južnom Pacifiku. Kad smo stigli tamo oko stotinu braće nas je dočekalo na aerodromu. Dočekali su nas vencima od cveća i iako smo bili umorni od dugog putovanja iz Francuske, bili smo veoma srećni.

Četiri meseca nakon što smo stigli na Tahiti ukrcali smo se na jedan mali jedrenjak natovaren suvim kokosovim orasima. Pet dana kasnije stigli smo na našu novu dodelu — ostrvo Nuku Hiva na Markiskim ostrvima. Na ostrvu je živelo oko 1 500 ljudi ali nije bilo braće. Samo mi.

U to vreme uslovi su bili primitivni. Živeli smo u jednoj kućici napravljenoj od betona i bambusa. Nije bilo struje. Imali smo slavinu za vodu koja je ponekad radila, ali je voda bila blatnjava. Uglavnom smo koristili kišnicu koju smo sakupljali u jednoj cisterni. Nije bilo asfaltiranih puteva, samo prašnjave staze.

Da bismo stigli do udaljenih delova ostrva morali smo iznajmljivati konje. Sedla su bila od drveta — veoma neudobna, naročito za Babet koja nikada pre nije jahala konja. Nosili smo mačete da bismo sekli bambuse koji su popadali preko staze. Bila je to velika promena u odnosu na život u Francuskoj.

Nedeljom smo održavali sastanke, iako smo prisustvovali samo nas dvoje. U početku nismo imali druge sastanke pošto nas je bilo samo dvoje. Umesto toga, zajedno smo čitali materijal za sastanak.

Nakon nekoliko meseci uvideli smo da nije dobro da tako nastavimo. Mišel priča: „Rekao sam Babet: ’Moramo se prikladno obući. Ti sedi tamo a ja ću ovde. Započeću s molitvom i zatim ćemo imati Teokratsku školu propovedanja i Sastanak službe. Ja ću postavljati pitanja  a ti ćeš odgovarati čak i ako si ti jedina druga osoba u sobi.‘ Bilo je dobro što smo to uradili jer je lako postati duhovno labav kad nema skupštine.“

Trebalo je vremena da ljudi dođu na naše hrišćanske sastanke. Prvih osam meseci bili smo sami. Kasnije su nam se pridružili jedan, dvoje ili ponekad troje drugih. Jedne godine smo samo nas dvoje započeli godišnju proslavu Gospodove večere. Nakon deset minuta došli su neki ljudi tako da sam stao i ponovo počeo govor.

Danas na Markiskim ostrvima ima 42 objavitelja i 3 skupštine. Iako su najveći deo posla obavili naši naslednici, neki ljudi s kojima smo davno kontaktirali sada su kršteni.

Naša braća su dragocena

Naučili smo se strpljenju na Nuku Hivi. Morali smo čekati za sve osim za najosnovnije životne potrebe. Na primer, ako si želeo knjigu morao si je naručiti a zatim čekati dva ili tri meseca da stigne.

Druga lekcija koju smo naučili bila je da su naša braća dragocena. Kada smo posetili Tahiti, prisustvovali sastanku i čuli kako braća pevaju bili smo dirnuti do suza. Možda je istina da je s nekom braćom teško izaći na kraj, ali kada si sam onda shvataš koliko je dobro biti s bratstvom. Godine 1980. Zajednica je odlučila da treba da se vratimo na Tahiti i služimo u pokrajinskom delu. Tamo smo bili u velikoj meri ohrabreni srdačnom gostoljubivošću braće i njihovom ljubavlju prema delu propovedanja. Proveli smo tri godine u pokrajinskom delu na Tahitiju.

Od ostrva do ostrva

Zatim smo bili dodeljeni u misionarski dom na Rajateau, jednom drugom pacifičkom ostrvu, i tamo smo ostali oko  dve godine. Nakon Rajateaa, bilo nam je dodeljeno pokrajinsko delo na grupi ostrva Tuamotu. Brodom smo posećivali 25 od 80 ostrva. Za Babet je to bilo teško. Svaki put kada je putovala brodom imala je morsku bolest.

Babet kaže: „Bilo je užasno! Sve vreme koje smo provodili na brodu bila sam bolesna. Ako smo bili pet dana na moru, bila sam bolesna pet dana. Nikakvi lekovi nisu delovali na mene. Ipak, uprkos mojoj bolesti mislim da je okean bio divan. Bio je to veličanstven prizor. Delfini bi se trkali s brodom. Oni bi često iskočili iz vode ako biste pljesnuli rukama!“

Nakon pet godina u pokrajinskom delu ponovo smo bili dodeljeni na Tahiti na dve godine i ponovo smo lepo prošli u delu propovedanja. Naša skupština se udvostručila sa 35 na 70 objavitelja za godinu i po dana. Dvanaestoro od onih s kojima smo proučavali Bibliju krstili su se baš pre nego što smo otišli. Neki od njih su sada starešine u skupštini.

Ukupno smo proveli 12 godina na južnom Pacifiku. Onda smo dobili pismo od Zajednice u kome se kaže da na ostrvu više nisu potrebni misionari pošto je skupština sada jaka. Kada smo stigli na Tahiti tamo je bilo oko 450 objavitelja a kada smo otišli bilo ih je više od 1 000.

Napokon Afrika!

Vratili smo se u Francusku i nakon mesec i po dana Zajednica nam je dala novu dodelu — Benin, zapadna Afrika. Želeli smo da odemo u Afriku 13 godina pre toga, tako da smo bili veoma srećni.

Stigli smo u Benin 3. novembra 1990. i bili smo među prvim misionarima koji su stigli nakon što je skinuta 14-godišnja zabrana aktivnosti propovedanja o Kraljevstvu. Bilo je veoma uzbudljivo. Nije nam bio problem da se smestimo jer je život sličan životu na pacifičkim ostrvima. Ljudi su veoma prijateljski nastrojeni i gostoljubivi. Možete stati i razgovarati s bilo kim na ulici.

Samo nekoliko nedelja nakon što smo stigli u Benin, Babet je primetila grudvicu u njenoj dojci. Stoga smo otišli na jednu malu kliniku u blizini novouspostavljene kancelarije podružnice. Doktor ju je pregledao i rekao da joj je što pre potrebna operacija. Sledećeg dana otišli smo na jednu drugu kliniku gde smo posetili jednog evropskog doktora, ginekologa iz Francuske. I on je rekao da brzo moramo u Francusku kako bi se Babet operisala. Dva dana kasnije bili smo u avionu za Francusku.

Bili smo žalosni što napuštamo Benin. S obnovljenom religioznom slobodom u zemlji braća su bila oduševljena što imaju nove misionare, a i mi smo bili oduševljeni što smo bili tamo. Stoga smo bili uznemireni što moramo otići iz zemlje samo nekoliko nedelja nakon što smo stigli.

Kad smo stigli u Francusku, jedan hirurg je pregledao Babet i potvrdio da joj je potrebna operacija. Doktori su brzo reagovali, izvršena je jedna mala operacija i Babet je otpuštena iz bolnice sledećeg dana. Mislili smo da je s tim gotovo.

Osam dana kasnije sreli smo se s hirurgom. Tada nam je saopštio da Babet ima rak dojke.

Prisećajući se kako se tada osećala, Babet kaže: „U početku sam bila manje uznemirena nego Mišel. Ali dan nakon loše vesti nisam imala osećaj. Nisam mogla da plačem. Nisam mogla da se smejem. Mislila sam da ću umreti. Za mene je rak ravan smrti. Moj stav je bio: što se mora, mora se.“

Borba s rakom

U petak smo čuli lošu vest i druga operacija za Babet bila je zakazana za  utorak. Odseli smo kod Babetine sestre, ali i ona je bila bolesna tako da više nismo mogli ostati u njenom malom stanu.

Pitali smo se gde bismo mogli da odemo. Onda smo se setili Iva i Brižit Merda, jednog para kod kojih smo ranije odseli. Ovaj par je bio veoma gostoljubiv prema nama. Tako smo telefonirali Ivu i rekli mu da je Babeti potrebna operacija i da ne znamo gde da odsednemo. Takođe smo rekli da je Mišelu potreban posao.

Iv se pobrinuo da Mišel radi oko njegove kuće. Braća su nas podržavala i ohrabrivala mnogim ljubaznim postupcima. Pomagali su nam i finansijski. Zajednica je platila račune za Babetino medicinsko lečenje.

Operacija je bila ozbiljna. Doktori su morali ukloniti limfne čvoriće i dojku. Odmah su započeli sa hemioterapijom. Nakon nedelju dana Babet je mogla napustiti bolnicu ali je morala dolaziti svake tri nedelje radi daljnje terapije.

Tokom vremena kad se Babet lečila, braća u skupštini su bila od velike pomoći. Jedna sestra koja je takođe imala rak dojke bila je veliko ohrabrenje. Rekla je Babeti šta da očekuje i pružila je mnogo utehe.

Ipak, brinuli smo o našoj budućnosti. Primetivši to, Mišel i Žanet Selerje izveli su nas u restoran na večeru.

Rekli smo im da moramo prekinuti misionarsku službu i da se nikada nećemo moći vratiti u Afriku. Međutim, brat Selerje je rekao: „Šta? Ko kaže da morate prekinuti? Vodeće telo? Braća u Francuskoj? Ko to kaže?“

„Niko to nije rekao“, odgovorio sam, „ja kažem.“

„Ne, ne!“ rekao je brat Selerje. „Vi ćete se vratiti!“

Nakon hemioterapije sledilo je zračenje koje je završeno do kraja avgusta 1991. Doktori su rekli da ne vide problem da se vratimo u Afriku s tim da se Babet vraća u Francusku na redovne preglede.

Povratak u Benin

Tako smo pisali centrali u Bruklinu tražeći dozvolu da se vratimo misionarskoj službi. Jedva smo čekali da čujemo njihov odgovor. Dani su se otezali. Konačno, Mišel više nije mogao čekati pa je telefonirao u Bruklin i pitao da li su dobili naše pismo. Rekli su da su ga razmotrili — moći ćemo da se vratimo u Benin! Kako smo bili zahvalni Jehovi!

Porodica Merda je organizovala izvrstan skup da bismo proslavili tu vest. Novembra 1991. vratili smo se u Benin i braća su nas dočekala uz slavlje!

Izgleda da je Babet sada dobro. S vremena na vreme vraćamo se u Francusku radi kompletnog medicinskog pregleda i doktori su ustanovili da nema tragova raka. Oduševljeni smo što smo ponovo na našoj misionarskoj dodeli. Osećamo se potrebnima u Beninu i Jehova blagosilja naše delo. Od kad smo se vratili pomogli smo da se 14 osoba krsti. Petoro od njih su sada opšti pioniri a jedan je naimenovan za slugu pomoćnika. Takođe smo videli kako naša mala skupština raste i zatim se deli na dve skupštine.

Svih ovih godina služili smo Jehovi kao muž i žena i radovali se mnogim blagoslovima i upoznali mnoge divne ljude. Ali Jehova nas je obučavao i jačao da uspešno istrajemo u poteškoćama. Poput Jova nismo uvek razumeli zašto se stvari odvijaju tako kako se odvijaju, ali smo znali da je Jehova uvek tu da nam pomogne. Kao što Božja Reč kaže: „Nije kratka, ne, ruka Gospodnja da spasenje pruži, nit je tvrdo uho njegovo da čuje“ (Isaija 59:1).

[Slika na 23. strani]

Mišel i Babet Miler obučeni u tradicionalnu nošnju u Beninu

[Slike na 25. strani]

Misionarsko delo među Polinežanima na tropskom Tahitiju