Ko je bio Teofil iz Antiohije?

„NAZIVAŠ me hrišćaninom, kao da je prokletstvo nositi to ime, a ja, s moje strane, tvrdim da sam hrišćanin i nosim to ime Bogu milo, nadajući se da sam koristan Bogu.“

Tako je Teofil započeo svoje trodelno delo pod naslovom Theophilus to Autolycus. To je početak njegove odbrane od otpadništva u drugom veku. Teofil se odvažno identifikovao kao Hristov sledbenik. Izgleda da je bio odlučan da upravlja svojim stvarima kako bi postao ’Bogu mio‘, u skladu sa značenjem njegovog imena na grčkom jeziku. Ko je zapravo bio Teofil? Kada je živeo? I šta je postigao?

Lična istorija

Malo se zna o Teofilovoj ličnoj istoriji. Odgojili su ga nehrišćanski roditelji. Teofil se kasnije preobratio na hrišćanstvo ali tek nakon što je brižljivo proučavao Pismo. Postao je biskup skupštine u Sirijskoj Antiohiji, danas poznatoj kao Antakija, u Turskoj.

U skladu sa Isusovom zapovešću, hrišćani prvog veka su propovedali među stanovništvom Antiohije. Luka je izvestio o njihovom uspehu, govoreći: „Ruka Božja beše s njima, i mnogi verovaše i obratiše se ka Gospodu“ (Dela apostolska 11:20, 21). Božanskim vođstvom, sledbenici Isusa Hrista postali su poznati kao hrišćani. Ovaj izraz je prvi put bio upotrebljen u Sirijskoj Antiohiji (Dela apostolska 11:26). U prvom veku n. e. apostol Pavle je putovao u Sirijsku Antiohiju i ona je postala njegova glavna baza. Varnava i Pavle u društvu Jovana Marka krenuli su na svoje prvo misionarsko putovanje iz Antiohije.

Rani hrišćani u Antiohiji mora da su bili u velikoj meri ohrabreni posetom apostola njihovom gradu. Posete predstavnika vodećeg tela iz prvog veka koje jačaju veru nesumnjivo su delom zaslužne za njihov oduševljeni odziv  na istinu iz Božje Reči (Dela apostolska 11:22, 23). Kako mora da je za njih bilo ohrabrujuće da vide kako toliko mnogo stanovnika Antiohije predaje svoj život Jehovi Bogu! Međutim, Teofil je živeo u Antiohiji više od 100 godina kasnije.

Istoričar Eusebije navodi da je Teofil bio šesti biskup Antiohije, računajući od vremena Hristovih apostola. Teofil je zapisao znatan broj usmenih diskusija i opovrgavanja jeresi. On je uključen među dvanaestak hrišćanskih apologeta svog doba.

Pogled na njegova spisa

Odgovarajući na raniji dijalog, Teofil otpisuje paganinu Otolikusu ovim uvodnim rečima: „Jadnim ljudima iskvarenog uma razgovorljiv jezik i elegantan stil pružaju zadovoljstvo i takvu hvalu da taština uživa u njima.“ Teofil objašnjava govoreći: „Ljubitelj istine ne obraća pažnju na kitnjaste govore, već ispituje stvarnu važnost govora ... Napali ste me praznim rečima, hvaleći se vašim bogovima od drveta i kamena, kovanim i livenim, izrezanim i izrezbarenim, koji niti vide niti čuju, jer su idoli i dela ljudskih ruku.“ (Uporedi s Psalmom 115:4-8.)

Teofil otkriva zabludu idolopoklonstva. Svojim tipičnim stilom pisanja, on elokventno, iako izlišno, nastoji da formuliše stvarnu prirodu istinitog Boga. On razjašnjava: „Božji izgled je neizreciv i neopisiv, i ne može se videti očima tela. U slavi On je neshvatljiv, u veličini nedokučiv, u uzvišenosti nepojmljiv, u moći neuporediv, u mudrosti bez premca, u dobroti jedinstven, u ljubaznosti neizreciv.“

Dopunjujući ovaj opis Boga, Teofil nastavlja: „Ali on je Gospod, jer On vlada svemirom; Otac, jer je on pre svih stvari; Modelar i Stvoritelj, jer je On stvaralac i stvoritelj svemira; Najviši, jer je On nad svima; i Svemoćni, jer On Sam vlada i obuhvata sve.“

Zatim, usmeravajući se na specifična Božja dostignuća, Teofil produžava na način tipičan za njegov temeljan i nekako monoton stil, govoreći: „Jer su nebesa Njegovo delo, zemlja je Njegovo stvarstvo, more je Njegovih ruku delo; čovek je Njegova tvorevina i Njegov lik; sunce, mesec i zvezde su Njegova stvarstva, načinjena za znake, doba i dane i godine, koja mogu služiti i biti robovi čoveku; i sve stvari koje je Bog stvorio od stvari koje nisu u stvarima koje postoje, da bi se kroz Njegova dela Njegova veličina mogla spoznati i razumeti.“

Daljnji primer Teofilovog napada na lažne bogove njegovih dana može se primetiti u sledećim rečima upućenim Otolikusu: „Imena onih koje kažeš da obožavaš imena su mrtvih ljudi. ... I kakvi su to ljudi bili? Zar Saturn nije bio kanibal koji je uništavao i proždirao svoju sopstvenu decu? I ako si spomenuo njegovog sina Jupitera ... koga je hranila koza ... I njegova druga dela — njegov incest, preljubu i pohotu.“

Proširujući svoje polje, Teofil pojačava svoj stav protivljenja paganskom idolopoklonstvu. On piše: „Treba li da nadalje prebrojavam mnoštva životinja koje su obožavali Egipćani, i gmizavce i stoku, i divlje zveri i ptice i rečne ribe ... Grci i drugi narodi obožavaju stene i drvo i druge vrste materijala.“ „Ali Boga, živog i pravog Boga ja obožavam“, objavio je Teofil. (Uporedi s 2. Samuilovom 22:47; Delima apostolskim 14:15; Rimljanima 1:22, 23.)

 Dragoceno svedočanstvo

Upozorenja i podsticanja u Teofilovom trodelnom delu u kome pobija Otolikusa sadrže mnoge aspekte i detalje. Druga Teofilova spisa bila su usmerena protiv Hermogena i Marsiona. On je takođe pisao nastavne i prosvetne knjige, uz komentare o Jevanđeljima. Međutim, sačuvane su samo tri knjige upućene Otolikusu u obliku jednog manuskripta.

Prva knjiga je izvinjenje napisano Otolikusu u odbrani hrišćanske religije. Druga knjiga upućena Otolikusu govori protiv popularne paganske religije, spekulacije, filozofija i pesnika. U Teofilovoj trećoj knjizi paganska literatura se upoređuje s Pismom.

Na početku Teofilove treće knjige, Otolikus je očigledno još uvek mislio da je Reč istine bila jedna zaludna priča. Teofil je optuživao Otolikusa, tvrdeći: „Ti rado podnosiš budale. Inače te ne bi podsticali nerazumni ljudi da se pokoravaš praznim rečima i da odaješ čast preovladavajućim glasinama.“

Šta su bile te „preovladavajuće glasine“? Teofil otkriva izvor. Klevetnici nas „bezbožnim usnama lažno optužuju, [nas] koji smo obožavaoci Boga, i nazivamo se hrišćanima, tvrdeći da su naše žene zajedničke i da ih promiskuitetno koristimo; i da čak činimo incest s našim vlastitim sestrama i ono što je najbezbožnije i najsvirepije od svega, da jedemo ljudsko telo.“ Teofil se trudio da pobije ovo veoma netačno pagansko gledište o hrišćanima drugog veka. On je koristio svetlo istine koje se nalazi u Božjoj nadahnutoj Reči (Matej 5:11, 12).

Ono što svedoči da je Teofil bio upoznat s Božjom Rečju jeste česta upotreba i ukazivanje i na hebrejske i na grčke biblijske tekstove. On je bio jedan od ranijih tumača Jevanđelja. Mnoga Teofilova ukazivanja na Pismo pružaju bogatstvo uvida u razmišljanja koja su preovladavala u njegovo doba. On je koristio svoje poznavanje nadahnutih spisa da izloži njihovu neizmernu superiornost nad paganskom filozofijom.

Sređenost Teofilovog materijala, njegov didaktički ton i monoton stil možda nisu privlačni nekim ljudima. Do koje mere je prorečeni otpad možda uticao na tačnost njegovih gledišta sada ne možemo reći (2. Solunjanima 2:3-12). Ipak, do vremena njegove smrti, oko 182. n. e., Teofil je očigledno postao neumorni apologet čija su spisa od koristi za prave hrišćane savremenog doba.

[Slika na 30. strani]

Teofil je odvažno pobijao Otolikusove argumente

[Izvor slike na 28. strani]

Ilustracije na 28. i 30. strani su reprodukcije iz publikacije Illustrirte Pracht - Bibel/Heilige Schrift des Alten und Neuen Testaments, nach der deutschen Uebersetzung D. Martin Luther’s