„Starajte se ne za hranu koja propada“

ISPRIČAO DEJVID LANSTRUM

Moj brat Elvud i ja bili smo na preko 9 metara visine, farbajući novi natpis na zgradi fabrike Watchtowera. Više od 40 godina kasnije on još uvek stoji tamo i podstiče: „ČITAJ BOŽJU REČ BIBLIJU SVAKODNEVNO“. Svake nedelje hiljade ljudi vidi ovaj natpis dok prelaze preko čuvenog bruklinskog mosta.

MOJE najranije sećanje uključuje dan za porodično pranje rublja. Do 5.00 sati majka bi već ustala i prala odeću za našu veliku porodicu a tata bi se spremao za posao. Vodili bi još jednu od njihovih žestokih diskusija, tata obrazlažući da se čovek nekako razvio tokom miliona godina a mama citirajući iz Biblije kako bi dokazala da su ljudi bili direktna Božja stvorenja.

Čak i kad sam imao samo sedam godina, shvatio sam da je majka posedovala istinu. Ma koliko da sam voleo tatu, mogao sam shvatiti da njegovo verovanje ne nudi nikakvu nadu za budućnost. Kako bi mama bila srećna da je znala da su mnogo godina kasnije njena dva sina farbala natpis koji ohrabruje ljude da čitaju Bibliju, knjigu koju je ona toliko volela!

Ali, otišao sam predaleko. Kako sam došao do tako prednosnog posla? Treba da se vratim u godinu 1906, tri godine pre nego što sam se rodio.

Majčin verni primer

U to vreme mama i tata su bili mladi bračni par i živeli su u jednom šatoru u Arizoni. Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali, došli su i ponudili mami komplet knjiga koje je napisao Čarls Tejz Rasel, pod naslovom Studije Pisma. Probdela je celu noć čitajući ih i uskoro je shvatila da je to istina koju je tražila. Jedva je čekala da se tata vrati iz traganja za poslom.

I tata je bio nezadovoljan onim što su crkve naučavale, tako da je jedno vreme prihvatao te biblijske istine. Međutim, kasnije je u religioznom smislu krenuo svojim vlastitim putem i čak je majci pravio teškoće. Ipak, ona nikada nije prestala da se brine za telesne kao i duhovne potrebe svoje dece.

Nikada neću zaboraviti kako je mama svake večeri, nakon što je ceo dan naporno radila, silazila u prizemlje da bi nam čitala neki deo Biblije ili da bi s nama podelila neki duhovni dragulj. I tata je naporno radio, i kada sam porastao naučio me je molerskom zanatu. Da, tata me je naučio da radim, ali mama me je naučila za šta da radim, kao što je Isus poučavao, ’za hranu koja ne propada‘ (Jovan 6:27).

Naša porodica se konačno nastanila u malom gradu Elenzburgu u državi Vašington, oko 180 kilometara istočno od Siatla. Kada smo mi deca počeli da s majkom posećujemo sastanke Istraživača Biblije, sastajali smo se u privatnim kućama. Kada je bila naglašena potreba da se učestvuje u službi od kuće do kuće, svi muškarci su napustili našu grupu za proučavanje. Ali majka se nikada nije pokolebala. To je na mene ostavilo trajan  utisak da se uvek uzdam u uputstvo Jehovine organizacije.

Na kraju su otac i majka imali devetoro dece. Ja, njihovo treće dete, rođen sam 1. oktobra 1909. Ukupno je nas šestoro oponašalo mamin izvanredan primer i postali smo revni Svedoci za Jehovu.

Predanje i krštenje

Kada sam bio u kasnim tinejdžerskim godinama, predao sam se Jehovi i simbolizovao to krštenjem u vodi 1927. Krštenje je obavljeno u Siatlu u jednoj staroj zgradi koja je ranije bila baptistička crkva. Drago mi je što su uklonili stari crkveni toranj. Otpratili su nas do bazena u podrumu, gde su nam dali da obučemo dugačke crne odore. Izgledalo je kao da smo krenuli na sahranu.

Nekoliko meseci kasnije ponovo sam bio u Siatlu i ovog puta sam prvi put probao svedočenje od vrata do vrata. Osoba koja je preuzela vođstvo uputila me je: „Ti idi ovim putem oko bloka a ja ću onim.“ Uprkos mojoj nervozi, ostavio sam dva kompleta brošurica jednoj veoma finoj ženi. Produžio sam sa službom od vrata do vrata kada sam se vratio u Elenzburg, i sada, skoro 70 godina kasnije, takva služba mi još uvek pričinjava veliku radost.

Služba u svetskoj centrali

Nedugo nakon toga jedna osoba koja je služila u bruklinskom Betelu, svetskoj centrali Watch Tower Societyja, ohrabrila me je da se prijavim da tamo dobrovoljno služim. Ubrzo nakon našeg razgovora, u časopisu Kula stražara pojavilo se jedno obaveštenje u kome je objavljeno da je u Betelu potrebna pomoć. Tako sam se prijavio. Nikada neću zaboraviti radost kada sam 10. marta 1930. primio poruku da se javim za betelsku službu u Bruklinu, u Njujorku. Tako je počela moja punovremena karijera staranja ’za hranu koja ne propada‘.

Neko može misliti da bih s mojim molerskim iskustvom dobio zadatak da nešto molerišem. Umesto toga, moj prvi posao bio je rad u fabrici na mašini za šivenje. Iako je to bio veoma monoton posao, uživao sam u tom poslu više od šest godina. Velika rotaciona mašina koju  smo iz milošte zvali stara oklopnjača, proizvodila je brošurice koje su prenosnom trakom spuštane sprat niže. Zabavljali smo se pokušavajući da prošijemo brošurice toliko brzo koliko smo ih dobijali od oklopnjače.

Nakon toga sam radio u mnogim odeljenjima, uključujući i odeljenje gde smo pravili fonografe. Koristili smo te mašine da bismo pred vratima domaćina puštali ploče s biblijskim porukama. Vertikalni fonograf dizajnirali su i proizvodili dobrovoljci u našem odeljenju. Na ovim fonografima nisu se puštale samo unapred snimljene poruke već su oni imali i posebne pregrade za nošenje brošurica i možda nekog sendviča. Imao sam prednost da demonstriram upotrebu ove nove opreme na jednom kongresu u Detroitu, u Mičigenu, godine 1940.

Međutim, mi smo napredovali više od genijalnih mašina. Činili smo i važne duhovne promene. Na primer, Jehovini svedoci su obično nosili značku s krstom i krunom. Ali onda smo razumeli da je Isus bio pogubljen na uspravnom drvetu, a ne na krstu (Dela apostolska 5:30). Stoga se prestalo s nošenjem ovih značaka. Imao sam prednost da uklonim kopče sa značaka. Kasnije je zlato bilo pretopljeno i prodato.

Iako smo imali puno posla u radnoj nedelji od pet i po dana, vikendom smo bili uključeni u hrišćansku službu. Jednog dana je šesnaestoro nas bilo uhapšeno i strpano u zatvor u Bruklinu. Zašto? Pa, u to vreme smo smatrali da je religija sinonim za krivu religiju. Stoga smo nosili natpise na kojima je na jednoj strani pisalo „Religija je zamka i prevara“, a na drugoj „Služite Bogu i Hristu kralju“. Strpali su nas u zatvor zato što smo nosili te natpise, ali Hejden Kovington, advokat Watch Tower Societyja, pomogao nam je da se izvučemo. U to vreme pred Vrhovnim sudom Sjedinjenih Država vodilo se mnogo slučajeva koji uključuju slobodu obožavanja, i bilo je uzbudljivo biti u Betelu i iz prve ruke čuti izveštaje o našim pobedama.

Konačno sam dobio poslove u kojima je korisno upotrebljeno moje molersko iskustvo. U Ričmondu, jednom od pet predgrađa Njujorka, imali smo našu radio stanicu WBBR. Tornjevi radio stanice bili su visoki preko 60 metara, i imali su tri seta nosećih kablova. Sedeo sam na jednoj dasci veličine 90 × 20 centimetara dok me je jedan saradnik podizao. Sedeći visoko iznad zemlje na tom malom sedištu, farbao sam noseće kablove i tornjeve. Neki su me pitali zar se nismo mnogo molili dok smo obavljali taj posao!

Jedan letnji posao koji nikada neću zaboraviti bio je pranje prozora i farbanje prozorskih okvira na fabričkoj zgradi. To smo zvali našim godišnjim odmorom. Obezbedili bismo naše drvene skele i s koloturnikom bismo se podizali i spuštali niz osmospratnu zgradu.

Porodica koja pruža podršku

Godine 1932. moj otac je umro i ja sam se pitao da li treba da se vratim kući i pomognem oko staranja za mamu. Tako sam jednog dana pre ručka stavio ceduljicu na čelo stola gde je sedeo brat Raterford, predsednik Zajednice. U njoj sam tražio  da razgovaram s njim. Kada je saznao za moju zabrinutost i ustanovio da imam braću i sestre koji još uvek žive kod kuće, pitao je: „Želiš li da ostaneš u Betelu i obavljaš Gospodovo delo?“

„Naravno da želim“, odgovorio sam.

Stoga mi je predložio da pišem majci i da vidim da li se slaže s mojom odlukom da ostanem. To sam i uradio, a ona je u odgovoru izrazila potpunu saglasnost s mojom odlukom. Zaista sam cenio ljubaznost i savet brata Raterforda.

Tokom mnogih godina u Betelu, redovno sam pisao svojoj porodici i ohrabrivao ih da služe Jehovi, baš kao što je i majka ohrabrivala mene. Majka je umrla jula 1937. Kakvo je nadahnuće ona bila našoj porodici! Samo moji stariji brat i sestra, Pol i Ester, i moja mlađa sestra Lois nisu postali Svedoci. Međutim, Pol je bio naklonjen našem delu i obezbedio je zemljište na kome smo izgradili našu prvu Dvoranu Kraljevstva.

Godine 1936. moja sestra Eva je postala pionir, ili punovremeni propovednik. Te iste godine udala se za Ralfa Tomasa i 1939. bilo im je dodeljeno putujuće delo da služe skupštinama Jehovinih svedoka. Kasnije su se preselili u Meksiko, gde su proveli 25 godina pomažući u delu Kraljevstva.

Godine 1939. moje sestre Alis i Franses takođe su se latile pionirske službe. Kakva je radost bila videti kako Alis iza štanda na kongresu u Sent Luisu 1941. demonstrira upotrebu fonografske opreme u čijoj sam izradi ja pomagao! Iako je Alis morala povremeno prekidati svoje pionirenje zbog porodičnih odgovornosti, ukupno je provela više od 40 godina u punovremenoj službi. Franses je 1944. godine pohađala Biblijsku školu Gilead Watchtowera i jedno vreme je služila kao misionar u Portoriku.

Džoel i Elvud, dvoje najmlađih u porodici, postali su pioniri u Montani početkom 1940-ih. Džoel je ostao veran Svedok i sada služi kao sluga pomoćnik. Elvud mi se pridružio u Betelu godine 1944, donoseći mi veliku radost. Imao je manje od pet godina kada sam otišao od kuće. Kao što sam ranije naveo, radili smo zajedno farbajući na fabričkoj zgradi taj natpis: „Čitaj Božju Reč Bibliju svakodnevno“. Često se pitam koliko je ljudi koji vide taj natpis preko godine ohrabreno da čita svoju Bibliju.

 Elvud je služio u Betelu do 1956. kada se oženio Emom Flajt. Godinama su Elvud i Ema zajedno radili u punovremenoj službi, služeći neko vreme u Keniji, u Africi, kao i u Španiji. Elvud je oboleo od raka i umro u Španiji godine 1978. Ema je ostala u Španiji u pionirskoj službi do dan-danas.

Brak i porodica

Septembra 1953. napustio sam Betel da bih se oženio sa Alis Rivera, jednom pionirkom iz skupštine Bruklin centar koju sam posećivao. Alisi sam stavio do znanja da imam nebesku nadu, ali je ona ipak htela da se uda za mene (Filipljanima 3:14).

Nakon 23 godine života u Betelu, bilo je potrebno poprilično prilagođavanje da započnem sa svetovnim poslom kao moler da bih izdržavao Alis i sebe u pionirskoj službi. Alis je uvek pružala podršku, čak i kada je zbog zdravstvenih razloga morala da prestane s pionirenjem. Godine 1954. očekivali smo naše prvo dete. Porođaj nije baš dobro prošao, ali je ipak naš sin, Džon, bio dobro. Alis je izgubila toliko krvi tokom carskog reza da su doktori mislili da neće preživeti. U jednom trenutku čak nisu mogli ni da pronađu puls. Ipak je preživela tu noć i s vremenom se potpuno oporavila.

Nekoliko godina kasnije, kada je Alisin otac umro, preselili smo se dalje na Long Ajland da bismo bili s njenom majkom. Pošto nismo imali auto, pešačio sam ili sam koristio autobus i podzemnu železnicu radi prevoza. Tako sam mogao da nastavim s pionirskom službom i da izdržavam svoju porodicu. Radosti punovremene službe bile su daleko veće od bilo kakvih žrtava. Pomaganje ljudima — kao što je bio Džo Natali, koji je napustio obećavajuću karijeru košarkaša da bi postao Svedok — bio je samo jedan od mojih mnogih blagoslova.

Godine 1967, kako su se uslovi u području Njujorka pogoršavali, odlučio sam da povedem Alis i Džona u moj rodni Elenzburg da bismo tamo živeli. Sada sam ustanovio da je nagrađujuće videti toliko mnogo unučadi i praunučadi moje majke kako učestvuju u punovremenoj službi. Neki čak služe u Betelu. Džon sa svojom suprugom i decom takođe verno služi Jehovi.

Nažalost, godine 1989. izgubio sam svoju dragu suprugu. To što sam ostao zaposlen u punovremenoj službi pomoglo mi je da podnesem taj gubitak. Moja sestra Alis i ja sada zajedno uživamo u pionirenju. Kako je lepo ponovo živeti pod istim krovom i biti zaposlen u tom najvažnijem delu!

U proleće 1994. prvi put sam posetio Betel nakon oko 25 godina. Kakva je bila radost videti desetine onih s kojima sam radio pre više od 40 godina! Kada sam došao u Betel godine 1930, u porodici nas je bilo samo 250, ali danas betelska porodica u Bruklinu broji preko 3 500 ljudi!

Okrepljen duhovnom hranom

Rano ujutru skoro svakog jutra šetam duž reke Jakama blizu naše kuće. Odatle mogu videti veličanstvenu snegom prekrivenu planinu Rejner koja se diže preko 4 300 metara u visinu. Ima mnogo divljih životinja. Ponekad vidim jelena a jednom sam čak video losa.

Ti tihi, osamljeni trenuci omogućavaju mi da meditiram o Jehovinim veličanstvenim pripremama. Molim se za snagu da i dalje verno služim našem Bogu, Jehovi. Takođe volim da pevam dok šetam, naročito pesmu „Obradovati Jehovino srce“, čije reči kažu: „O Bože, zavet naš je to, da tvoju volju vršimo, jer time moći ćemo mi tvom srcu radost doneti.“

Radostan sam što sam izabrao da radim posao koji raduje Jehovino srce. Molim se da mogu i dalje obavljati taj posao dok ne primim nebesku nagradu koja je obećana. Želja mi je da ovaj izveštaj podstakne druge da takođe iskoriste svoj život ’starajući se za hranu koja ne propada‘ (Jovan 6:27).

[Slike na 23. strani]

Elvud farba natpis „ČITAJ BOŽJU REČ BIBLIJU SVAKODNEVNO“

[Slika na 24. strani]

Sa Grantom Sjuterom i Džonom Kurzenom prilikom demonstriranja novog fonografa na kongresu 1940.

[Slika na 25. strani]

Godine 1944. svi koji smo bili u istini bili smo u punovremenoj službi: Dejvid, Alis, Džoel, Eva, Elvud i Franses

[Slika na 25. strani]

Braća i sestre koji su živi, sleva: Alis, Eva, Džoel, Dejvid i Franses