Pitanja čitalaca

Isus je rekao: „Kojima oprostite grehe, oprostiće im se, a kojima zadržite, zadržaće se.“ Da li ove reči znače da hrišćani mogu opraštati grehe?

Ne postoji nikakva biblijska osnova za zaključivanje da hrišćani uopšte, ili čak naimenovane starešine u skupštinama, imaju božansku vlast da opraštaju grehe. Ipak, ono što je Isus rekao svojim učenicima u Jovanu 20:23, gore citirano, ukazuje da je Bog dodelio apostolima posebnu moć u tom pogledu. A ta Isusova izjava može biti povezana sa onim što je rekao u Mateju 18:18 o nebeskim odlukama.

Hrišćani mogu oprostiti izvesne uvrede, u skladu sa savetom apostola Pavla zapisanim u Efescima 4:32: „Budite jedan drugome dobri, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je Bog u Hristu vama oprostio.“ Pavle je ovde govorio o ličnim problemima među hrišćanima, kao što je nepromišljen govor. Oni treba da nastoje da reše te stvari, opraštajući jedan drugom. Priseti se Isusovih reči: „Ako dakle prinosiš prilog svoj k oltaru, i tu se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi prilog svoj tu pred oltarom, i idi najpre da se pomiriš s bratom svojim, pa se onda vrati i prinesi prilog svoj“ (Matej 5:23, 24; 1. Petrova 4:8).

Međutim, kontekst Jovana 20:23 navodi na pomisao da je Isus ukazivao na ozbiljnije grehe, što je nagovešteno onim što je zatim rekao svojoj posebnoj publici. Da vidimo zašto.

Na dan kada je bio uskrsnut, Isus se pojavio učenicima u jednoj zaključanoj sobi u Jerusalimu. Izveštaj kaže: „Isus im opet reče: Mir s vama! Kao što Otac posla mene, i ja šaljem vas. I ovo rekavši, dunu, i reče im: Primite Duh Sveti! Kojima oprostite grehe, oprostiće im se, a kojima zadržite, zadržaće se“ (Jovan 20:21-23).

Verovatno su spomenuti učenici uglavnom bili verni apostoli. (Uporedi sa 24. stihom.) Dunuvši na njih i rekavši „primite Duh Sveti“, Isus im je simbolično stavio do znanja da će uskoro na njih biti izliven sveti duh. Isus je nastavio govoreći da će oni imati vlast što se tiče opraštanja grehova. Razumno je da su njegove dve izjave povezane, jer je prva vodila ka drugoj.

Pedeset dana od svog uskrsenja, na Pedesetnicu, Isus je izlio sveti duh. Šta se time postiglo? U prvom redu, oni koji su primili duh bili su ponovo rođeni kao duhovni sinovi Božji s nadom da budu suvladari s Hristom na nebu (Jovan 3:3-5; Rimljanima 8:15-17; 2. Korinćanima 1:22). Ali to izlivanje duha postiglo je i više. Neki koji su ga primili dobili su čudesne moći. Tako su neki mogli govoriti stranim jezicima koje nisu znali. Drugi su mogli proricati. A drugi su pak mogli lečiti bolesne ili dizati mrtve u život (1. Korinćanima 12:4-11).

Pošto su Isusove reči u Jovanu 20:22 ukazivale na to izlivanje svetog duha na učenike, njegove povezane reči o opraštanju greha izgleda da znače da je kroz delovanje duha apostolima bila božanski pružena jedinstvena vlast da opraštaju ili zadržavaju grehe. (Vidi Kulu stražaru od 1. marta 1949, 78. strana /engl./.)

Biblija nam ne pruža kompletan izveštaj o svakoj prilici kada su apostoli koristili takvu vlast, ali ne izveštava ni o svakom slučaju kada su koristili čudesan dar govorenja jezicima, proricanja ili isceljivanja (2. Korinćanima 12:12; Galatima 3:5; Jevrejima 2:4).

Jedan slučaj koji je obuhvatao apostolsku vlast da opraštaju ili zadržavaju grehe uključivao je Ananiju i Sapfiru koji su izigravali duh. Petar, koji je čuo kako je Isus izgovorio ono što čitamo u Jovanu 20:22, 23, razotkrio je Ananiju i Sapfiru. Petar se najpre obratio Ananiji, koji je  umro na licu mesta. Kada je kasnije ušla Sapfira i nastavila laž, Petar je objavio njenu osudu. Petar nije oprostio njen greh već je rekao: „Gle, noge onih koji tvog muža ukopaše pred vratima su, i izneće te.“ I ona je umrla na licu mesta (Dela apostolska 5:1-11).

U ovom slučaju apostol Petar je koristio posebnu vlast da izrazi nedvosmisleno zadržavanje greha, čudesno spoznanje da Bog neće oprostiti greh Ananije i Sapfire. Izgleda da su apostoli takođe imali nadljudski uvid u slučajeve u kojima su bili sigurni da su gresi oprošteni na osnovu Hristove žrtve. Tako su ovi duhom opunomoćeni apostoli mogli proglasiti oproštenje ili zadržavanje greha. a

To ne znači da su u to vreme sve duhom pomazane starešine imale takvu čudesnu vlast. To možemo videti iz onoga što je apostol Pavle rekao o jednom čoveku koji je bio isključen iz korintske skupštine. Pavle nije rekao: ’Ja opraštam grehe tog čoveka‘, niti pak: ’Ja znam da je tom čoveku oprošteno na nebu, zato ga primite natrag.‘ Umesto toga, Pavle je podsticao celu skupštinu da oprosti ovom ponovo primljenom hrišćaninu i da pokaže ljubav prema njemu. Pavle je dodao: „A kome vi oprostite, tome opraštam i ja“ (2. Korinćanima 2:5-11).

Kada je jednom taj čovek bio ponovo primljen u skupštinu, sva hrišćanska braća i sestre mogli su oprostiti u smislu da ne budu protiv njega zbog onoga što je učinio. Ipak, on je najpre morao da se pokaje i da bude ponovo primljen. Kako bi došlo do toga?

Postoje ozbiljni gresi s kojima se skupštinske starešine moraju baviti, kao što su krađa, laganje ili veliki nemoral. Oni pokušavaju da isprave i ukore takve prestupnike, podstičući ih da se pokaju. Ali ako neko nepokajnički praktikuje ozbiljan greh, te starešine primenjuju božansko uputstvo da isključe tog prestupnika (1. Korinćanima 5:1-5, 11-13). Ono što je Isus rekao u Jovanu 20:23 ne primenjuje se u takvim slučajevima. Te starešine nemaju čudesne darove duha, kao što je sposobnost da leče fizički bolesne ili da podižu mrtve; ti darovi su služili svojoj svrsi u prvom veku a zatim su prestali (1. Korinćanima 13:8-10). Štaviše, današnje starešine nemaju božansku vlast da opraštaju ozbiljno neispravno postupanje u smislu proglašavanja da je ozbiljni grešnik čist u Jehovinim očima. Takva vrsta opraštanja mora biti na temelju otkupne žrtve, a na toj osnovi može oprostiti samo Jehova (Psalam 32:5; Matej 6:9, 12; 1. Jovanova 1:9).

Kao u slučaju onog čoveka u drevnom Korintu, kada veliki grešnik odbija da se pokaje, on mora biti isključen. Ako se kasnije pokaje i čini dela koja dolikuju pokajanju, božansko oproštenje je moguće (Dela apostolska 26:20). U takvoj situaciji, Pismo starešinama pruža razlog da veruju da je Jehova zaista oprostio prestupniku. Zatim, kada je osoba jednom ponovo primljena, starešine joj mogu duhovno pomoći da postane čvrsta u veri. Drugi u skupštini mogu oprostiti na isti način na koji su korintski hrišćani oprostili isključenom čoveku koji je tada bio ponovo primljen.

Ako se bave stvarima na ovaj način, starešine ne donose svoja vlastita merila suđenja. Oni primenjuju Biblijska načela i tesno slede biblijski postupak koji je Jehova postavio. Dakle, bilo koje opraštanje ili neopraštanje od strane starešina bilo bi u smislu Isusovih reči u Mateju 18:18 (NW): „Zaista vam kažem, ljudi: šta god da vežete na zemlji biće ono što je vezano na nebu, i šta god da razrešite na zemlji biće ono što je razrešeno na nebu.“ Njihovi postupci biće jednostavno odraz Jehovinog gledanja na stvari onako kako je izneseno u Bibliji.

Otuda, ono što je Isus rekao, kako je zapisano u Jovanu 20:23, ne kosi se sa ostatkom Pisma, već ukazuje da su apostoli imali posebno ovlašćenje što se tiče opraštanja, u skladu s njihovom specijalnom ulogom u hrišćanskoj skupštini u povoju.

[Fusnota]