Dati caru carevo
Dati caru carevo
„Podajte svakome što ste mu dužni“ (RIMLJANIMA 13:7).
1, 2. (a) Prema Isusu, kako hrišćani treba da uravnoteže svoje obaveze prema Bogu i prema caru? (b) Koja je prva briga Jehovinih svedoka?
PREMA Isusu, postoje stvari koje dugujemo Bogu i stvari koje dugujemo caru, ili državi. Isus je rekao: „Podajte dakle Caru carevo i Božje Bogu.“ S ovih nekoliko reči, on je zbunio svoje neprijatelje i njima koncizno sažeo uravnoteženo gledište koje moramo imati u našem odnosu s Bogom i u našem ophođenju prema državi. Nije čudo što se slušaoci „zadiviše“! (Marko 12:17, Aleksandar Birviš).
2 Naravno, prva briga Jehovinih slugu jeste da Bogu daju Božje (Psalam 116:12-14). Međutim, čineći to oni ne zaboravljaju da je Isus rekao da izvesne stvari moraju dati caru. Njihova biblijski školovana savest zahteva od njih da uz molitvu razmotre do koje mere mogu dati caru ono što zahteva (Rimljanima 13:7). U moderno vreme, mnogi pravnici priznaju da državna sila ima granice i da posvuda ljude i vlade veže prirodni zakon.
3, 4. Koji su interesantni komentari izrečeni o prirodnom zakonu, otkrivenom zakonu i ljudskom zakonu?
3 Apostol Pavle je ukazao na ovaj prirodni zakon kada je pisao o ljudima iz sveta: „Što se može doznati za Boga, poznato je njima, jer im je Bog dao da to poznaju. Posle stvorenja sveta, nevidljiva savršenstva Božja, večna moć njegova i božanstvo njegovo, vide se zaista u delima njegovim. Oni se zato ne mogu opravdati.“ Da su se odazvali na njega, prirodni zakon bi čak pokrenuo savest tih koji ne veruju. Zato je Pavle dalje rekao: „Kad paganci, koji nemaju zakona, sami od sebe čine što je po zakonu, oni, ne imajući zakona, sami su sebi zakon. Oni dokazuju da je delo zakona zapisano u srcima njihovim, a svedoci su im za to savest i misli kojima se sami okrivljuju ili pravdaju“ (Rimljanima 1:19, 20; 2:14, 15).
4 U 18. veku, poznati engleski pravnik, Vilijam Blekston, napisao je: „Ovaj zakon prirode [prirodni zakon], koji je savremenik čovečanstva [star koliko i čovečanstvo] i kojeg diktira sam Bog, svakako je superiornija obaveza nego bilo koja druga. On važi na čitavoj planeti, u svim zemljama, i u svim vremenima: nikakvi ljudski zakoni nisu valjani ako se suprote ovome.“ Blekston je nastavio da govori o „otkrivenom zakonu“, kakav se može naći u Bibliji, i prokomentarisao je: „Na ova dva temelja, prirodnom zakonu i otkrivenom zakonu, počivaju svi ljudski zakoni; što će reći da nikakvim ljudskim zakonima ne bi trebalo pristati [dopustiti] da se njima suprote.“ To je u skladu s onim što je Isus rekao o Bogu i caru, što je zabeleženo u Marku 12:17. Jasno je da postoje područja gde Bog ograničava ono što car može zahtevati od nekog hrišćanina. Sinedrion je zabasao baš u jedno takvo područje kada je zapovedio apostolima da prestanu propovedati o Isusu. Stoga, apostoli su ispravno reagovali: „Više treba Boga slušati negoli ljude“ (Dela apostolska 5:28, 29).
„Božje“
5, 6. (a) S obzirom na rođenje Božjeg Kraljevstva 1914, čega hrišćani treba da budu svesniji? (b) Kako hrišćanin pruža dokaz da je on sluga?
5 Hrišćani su naročito od 1914, kad je Jehova Bog, Svemoćni, preko Hristovog Mesijanskog Kraljevstva počeo vladati kao kralj, morali biti sigurni da Božje stvari ne daju caru (Otkrivenje 11:15, 17). Kao nikada ranije, Božji zakon sada poziva hrišćane da ’ne budu od ovoga sveta‘ (Jovan 17:16). Pošto su predani Bogu, svom Davaocu Života, oni moraju jasno pokazivati da više ne pripadaju sebi (Psalam 100:2, 3). Kao što je Pavle pisao, „mi pripadamo Gospodu“ (Rimljanima 14:8, Ča). Nadalje, prilikom hrišćanskog krštenja, on se zaređuje kao sluga Božji, tako da može s Pavlom reći: „On i učini nas vredne da budemo sluge“ (2. Korinćanima 3:5, 6).
6 Apostol Pavle je takođe napisao: „Hvalim službu svoju“ (Rimljanima 11:13). Zasigurno i mi treba da radimo isto. Bilo da u službi učestvujemo punovremeno ili povremeno, mi imamo na umu da nas je lično Jehova postavio u našu službu (2. Korinćanima 2:17, NW). Pošto neki mogu dovoditi u pitanje naš položaj, svaki predani, kršteni hrišćanin mora biti spreman da pruži jasan i siguran dokaz da on zaista jeste sluga dobre vesti (1. Petrova 3:15). Njegovo ponašanje takođe treba da svedoči o njegovoj službi. Kao sluga Božji, hrišćanin treba da preporučuje i praktikuje čist moral, da podržava porodično jedinstvo, da bude pošten i pokazuje poštovanje prema zakonu i redu (Rimljanima 12:17, 18; 1. Solunjanima 5:15). Odnos hrišćanina prema Bogu i prema njegovoj božanski dodeljenoj službi jesu najvažnije stvari u njegovom životu. On se njih ne može odreći na carev nalog. Jasno je da ove stvari treba računati među „Božje“.
„Carevo“
7. Kakvu reputaciju imaju Jehovini svedoci što se tiče plaćanja poreza?
7 Jehovini svedoci znaju da duguju ’pokornost višim vlastima‘, državnim vladarima (Rimljanima 13:1). Stoga, kada car, država, postavlja pravovaljane zahteve, njihova biblijski poučena savest im dozvoljava da udovolje tim zahtevima. Na primer, pravi hrišćani su među najprimernijim platišama poreza na svetu. U Nemačkoj su novine Münchner Merkur rekle o Jehovinim svedocima: „Oni su najpoštenije i najtačnije platiše poreza u Federalnoj Republici.“ U Italiji su novine La Stampa primetile: „Oni [Jehovini svedoci] su najlojalniji građani kakvi se samo mogu poželeti: oni ne izbegavaju plaćanje poreza niti gledaju da izbegnu neugodne zakone radi svoje sopstvene koristi.“ Jehovine sluge to čine „radi savesti“ (Rimljanima 13:5, 6).
8. Da li je ono što dugujemo caru ograničeno samo na novčane poreze?
8 Da li je „carevo“ ograničeno samo na plaćanje poreza? Ne. Pavle je naveo i druge stvari, kao što su strah i čast. U svom delu Critical and Exegetical Hand-Book to the Gospel of Matthew, nemački izučavalac Hajnrik Mejer napisao je: „Pod [carevim stvarima]... ne treba da podrazumevamo puki građanski porez, već sve što caru pripada zaslugom njegove pravovaljane uprave.“ Istoričar E. V. Barns, u svom delu The Rise of Christianity, primetio je da bi hrišćanin plaćao poreze ako ih duguje i da bi „isto tako prihvatao sve druge državne obaveze, ukoliko nije pozvan da caru dâ ono što pripada Bogu“.
9, 10. Kakvo bi oklevanje hrišćanin mogao imati u pogledu davanja carevog caru, ali koje činjenice treba imati na umu?
9 Koje bi stvari država mogla zahtevati a da ne zadire u stvari koje s pravom pripadaju Bogu? Neki misle da mogu opravdano davati caru novac u obliku poreza, ali ništa više. Oni se sigurno ne bi osećali lagodno dajući caru bilo šta što bi moglo zaokupiti vreme koje bi mogli upotrebiti za teokratske aktivnosti. Pa ipak, iako je istina da Jehovu našeg Boga treba da ’volimo svim srcem, dušom, umom i snagom‘, Jehova zaista očekuje da provodimo vreme i u stvarima koje nisu naša sveta služba (Marko 12:30; Filipljanima 3:3). Na primer, venčanom hrišćaninu se savetuje da izdvoji vreme da udovolji svom bračnom partneru. Takve aktivnosti nisu pogrešne, ali apostol Pavle kaže da su to „svetske stvari“, a ne „Gospodnje“ (1. Korinćanima 7:32-34, NW; uporedi s 1. Timoteju 5:8).
10 Nadalje, Hrist je svoje sledbenike ovlastio da ’daju‘ poreze, i to zasigurno uključuje korišćenje vremena koje je posvećeno Jehovi — pošto je ceo naš život predan na ovaj način. Ukoliko je prosečno oporezivanje u nekoj zemlji 33 posto od dohotka (u nekim zemljama je više), to znači da prosečan radnik svake godine plaća državnoj blagajni četvoromesečnu vrednost svojih zarada. Drukčije rečeno, na kraju svog radnog veka, prosečan radnik će provesti oko 15 godina zarađujući novac za porez koji „car“ traži. Uzmite u obzir takođe i školovanje. U većini zemalja zakon zahteva da roditelji daju svoju decu da pohađaju školu izvestan minimalan broj godina. Broj godina školovanja od zemlje do zemlje varira. U većini mesta to je znatno vreme. Istina, takvo školovanje obično je korisno, ali car je taj koji odlučuje koliki deo detetovog života mora biti proveden na ovaj način, i hrišćanski roditelji se pridržavaju careve odluke.
Obavezna vojna služba
11, 12. (a) Koji zahtev car postavlja u mnogim zemljama? (b) Kako su rani hrišćani gledali na vojnu službu?
11 Još jedan zahtev koji u nekim zemljama postavlja car jeste obavezna vojna služba. U 20. veku, ovo uređenje se uspostavlja u većini zemalja u vreme rata, a u nekim takođe i u vreme mira. U Francuskoj se ova obaveza mnoge godine nazivala porez u krvi, podrazumevajući da svaki mladi muškarac mora biti spreman da svoj život položi za državu. Da li je to nešto što oni koji su predani Jehovi mogu savesno dati? Kako su hrišćani iz prvog veka gledali na ovu stvar?
12 Dok su najraniji hrišćani nastojali da budu dobri građani, njihova vera ih je sprečavala da oduzmu tuđi život ili da svoj sopstveni život žrtvuju za državu. Publikacija The Encyclopedia of Religion navodi: „Rani crkveni oci, uključujući i Tertulijana i Origena, potvrdili su da su hrišćani bili ograničeni u pogledu oduzimanja ljudskog života, što je načelo koje ih je sprečavalo da se uključe u rimsku vojsku.“ U svojoj knjizi The Early Church and the World, profesor S. Dž. Kadu piše: „Barem sve do vladavine Marka Aurelija [161—180. n. e.], posle svog krštenja nijedan hrišćanin ne bi postao vojnik.“
13. Zašto većina u hrišćanskom svetu na vojnu službu ne gleda kao što su gledali rani hrišćani?
13 Zašto danas članovi crkava hrišćanskog sveta ne gledaju tako na stvari? Zbog radikalne promene koja se dogodila u četvrtom veku. Katoličko delo A History of the Christian Councils objašnjava: „Mnogi hrišćani... pod paganskim imperatorima, imali su religioznih skrupula s obzirom na vojnu službu, i potpuno su odbijali da uzmu oružje, ili su dezertirali. Sinod [u Arlu, održan 314. n. e.], uzimajući u obzir promene koje je uveo Konstantin, izneo je obavezu da hrišćani moraju služiti u ratu... jer je Crkva u miru (in pace) pod princom koji je prijateljski naklonjen hrišćanima.“ Kao posledica ovog napuštanja Isusovih učenja, od tog vremena pa nadalje, sveštenstvo hrišćanskog sveta ohrabruje svoja stada da služe u armijama zemalja, iako neki pojedinci zauzimaju stav kao oni koji imaju prigovor savesti.
14, 15. (a) Na temelju čega se hrišćani u nekim mestima oslobađaju vojne službe? (b) Tamo gde oslobađanje od vojne službe nije dostupno, koja će biblijska načela pomoći hrišćaninu da donese ispravnu odluku u pogledu vojne službe?
14 Da li su hrišćani obavezni da slede većinu u ovom pogledu? Ne. Ako predani, kršteni hrišćanin živi u zemlji gde se religiozne sluge oslobađaju vojne službe, on može iskoristiti ovu pripremu, zbog činjenice da on to i jeste (2. Timoteju 4:5). Brojne zemlje, uključujući i Sjedinjene Države i Australiju, pružaju ovakvo oslobađanje čak i u ratno vreme. A tokom vremena mira, mnoge zemlje koje podupiru obaveznu vojnu službu, oslobađaju Jehovine svedoke, kao religiozne sluge. Tako oni mogu nastaviti da pomažu ljudima svojom javnom službom.
15 Međutim, šta ako hrišćanin živi u zemlji gde se religiozne sluge ne oslobađaju vojne službe? Onda on mora doneti ličnu odluku, sledeći svoju biblijski školovanu savest (Galatima 6:5). Iako u obzir uzima carevu vlast, on će pažljivo odmeriti šta duguje Jehovi (Psalam 36:10; 116:12-14; Dela apostolska 17:28). Hrišćanin će se setiti da je oznaka pravog hrišćanina ljubav prema svim suvernicima, čak i prema onima koji žive u drugim zemljama ili onima koji pripadaju drugim plemenima (Jovan 13:34, 35; 1. Petrova 2:17). Nadalje, on neće zaboraviti biblijska načela koja se nalaze u citatima kao što su Isaija 2:2-4; Matej 26:52; Rimljanima 12:18; 14:19; 2. Korinćanima 10:4; i Jevrejima 12:14.
Civilna služba
16. Obavljanje kojih nevojnih službi, u nekim zemljama, car traži od onih koji ne prihvataju vojnu službu?
16 Međutim, postoje zemlje gde država, iako ne dozvoljava oslobađanje od vojne službe za religiozne sluge, ipak priznaje da neki pojedinci mogu staviti prigovor na vojnu službu. Mnoge od tih zemalja prave pripreme da takvi savesni pojedinci ne budu prisiljeni na vojnu službu. U nekim mestima zahtevana civilna služba, kao što je neki društveno koristan rad, smatra se nevojnom narodnom službom. Da li bi predani hrišćanin mogao prihvatiti takvu službu? Ovde, ponovo, predani i kršteni hrišćanin mora doneti sopstvenu odluku na temelju svoje biblijski poučene savesti.
17. Postoji li biblijski presedan za nevojnu civilnu službu?
17 Izgleda da se u biblijskim vremenima praktikovala obavezna vojna služba. Jedna knjiga iz istorije navodi: „Osim poreza i obaveza koje su iziskivane od stanovnika Judeje, takođe je postojao i kuluk [neplaćeni rad koje su javne vlasti zahtevale]. To je bilo drevno uređenje na Istoku, koje su helenističke i rimske vlasti nastavile da podupiru... Novi Zavet, takođe, navodi primere kuluka u Judeji, pokazujući koliko je bio raširen. U skladu s ovim običajem, vojnici su naterali Simona iz Kirine da nosi Isusov krst [mučenički stub] (Matej 5:41; 27:32; Marko 15:21; Luka 23:26).“
18. S kojim nevojnim, nereligioznim vrstama društvene službe Jehovini svedoci često sarađuju?
18 Slično tome, država ili lokalne vlasti u nekim zemljama danas od građana traže da učestvuju u različitim oblicima društvenih službi. Ponekad je to neki specifičan zadatak, kao što je kopanje bunarâ ili izgradnja puteva; katkad je to na redovnoj osnovi, kao što je sedmično učestvovanje u raščišćavanju puteva, škola ili bolnica. Tamo gde je civilna služba za dobro društva, a nije povezana s krivom religijom niti se na neki drugi način kosi sa savešću Jehovinih svedoka, oni često pristaju na nju (1. Petrova 2:13-15). To je obično za rezultat imalo odlično svedočanstvo i ponekad je utišalo one koji Svedoke lažno optužuju da su protiv vlade. (Uporedi s Matejem 10:18.)
19. Kako hrišćanin treba da priđe stvari ako car od njega traži da izvesno vreme obavlja nevojnu narodnu službu?
19 Ipak, šta ako država zahteva da hrišćanin izvesno vreme obavlja civilnu službu koja je deo narodne službe pod civilnom administracijom? Ovde ponovo, hrišćani moraju doneti svoju sopstvenu odluku temeljenu na informisanoj savesti „Svi [ćemo] izići na Božji sud“ (Rimljanima 14:10). Hrišćani suočeni sa zahtevima cara treba uz molitvu da prouče tu stvar i meditiraju o njoj. a Takođe može biti mudro razgovarati o toj stvari sa zrelim hrišćanima u skupštini. Nakon toga, mora se doneti lična odluka (Poslovice 2:1-5; Filipljanima 4:5, NW).
20. Koja pitanja i biblijska načela pomažu hrišćaninu da rezonuje o pitanju nevojne narodne civilne službe?
20 Dok su uključeni u takvo istraživanje, hrišćani treba da uzmu u obzir brojna biblijska načela. Pavle je rekao da moramo biti ’pokorni poglavarima i vlastima, gotovi za svako dobro delo da budemo uzdržljivi [„razumni“, NW], i dobri prema svim ljudima‘ (Titu 3:1, 2). U isto vreme, hrišćani će dobro učiniti da ispitaju predloženi civilni rad. Ukoliko ga prihvate, hoće li biti u stanju da sačuvaju hrišćansku neutralnost? (Mihej 4:3, 5; Jovan 17:16). Da li će ih to povezati s nekom krivom religijom? (Otkrivenje 18:4, 20, 21). Hoće li ih obavljanje rada sprečiti ili nerazumno ograničiti u ispunjavanju njihovih hrišćanskih odgovornosti? (Matej 24:14; Jevrejima 10:24, 25). S druge strane, hoće li biti u stanju da i dalje duhovno napreduju, možda čak učestvujući u punovremenoj službu dok obavljaju tu zatraženu službu? (Jevrejima 6:11, 12).
21. Kakva god da je njegova odluka, kako skupština treba da gleda na brata koji donosi odluku u vezi s nevojnom civilnom narodnom službom?
21 Šta ako hrišćanina njegovi iskreni odgovori dovedu do zaključka da je narodna civilna služba „dobar posao“ koji može obavljati iz poslušnosti prema vlastima? To je njegova odluka pred Jehovom. Naimenovane starešine i drugi treba u potpunosti da poštuju savest tog brata i da nastave da ga smatraju hrišćaninom na dobrom glasu. Ukoliko, međutim, hrišćanin smatra da ne može obavljati ovu civilnu službu, njegov stav takođe treba poštovati. On takođe ostaje na dobrom glasu i treba da prima podršku punu ljubavi (1. Korinćanima 10:29; 2. Korinćanima 1:24; 1. Petrova 3:16).
22. S kakvom god da se situacijom suočimo, šta ćemo nastaviti da radimo?
22 Kao hrišćani, mi nećemo prestati da dajemo ono što smo dužni, „kome čast, čast“ (Rimljanima 13:7). Mi ćemo poštovati dobar red i gledati da budemo mirni, zakonu poslušni građani (Psalam 34:15). Čak se možemo i moliti „za kraljeve i za sve koji su na vlasti“, kad su ti ljudi pozvani da donesu odluke koje utiču na naš hrišćanski život i rad. Kao rezultat toga što dajemo caru carevo, mi se nadamo da ćemo moći „da tihi i mirni život poživimo u svakoj pobožnosti i u poštenju“ (1. Timoteju 2:1, 2). Iznad svega, mi ćemo nastaviti da propovedamo dobru vest o Kraljevstvu kao jedinu nadu čovečanstva, savesno dajući Božje Bogu.
[Fusnota]
a Vidi Kulu stražaru od 1. septembra 1964, 6. strana, 21. odlomak.
Možeš li objasniti?
◻ Pri uravnoteživanju svog odnosa prema caru i prema Jehovi, šta je prva briga hrišćanina?
◻ Šta Jehovi dugujemo, što caru nikada ne možemo dati?
◻ Koje su neke stvari koje ispravno možemo dati caru?
◻ Koji nam stihovi pomažu da donesemo ispravnu odluku u pogledu obavezne vojne službe?
◻ Koje su neke stvari koje treba da imamo na umu ako smo pozvani u nevojnu civilnu narodnu službu?
◻ S obzirom na Jehovu i cara, šta mi nastavljamo da radimo?
[Pitanja za razmatranje]
[Slika na stranama 16, 17]
Apostoli su rekli Sinedrionu: „Više treba Boga slušati negoli ljude“