Jona uči o Jehovinom milosrđu

JEHOVA ima jedan zadatak za svog proroka Jonu. Vreme je deveti vek pre n. e., i Jerovoam II vlada u Izraelu. Jona je iz Gatefera, grada Zavulona (Isus Navin 19:10, 13; 2. Kraljevima 14:25). Bog šalje Jonu u Asirsku prestonicu Nineviju, preko 800 kilometara severoistočno od njegovog rodnog grada. On treba da upozori Ninevljane da idu u susret uništenju od Boga.

Jona je možda razmišljao: ’Ići tom gradu i toj naciji? Oni nisu čak ni predani Bogu. Ti krvožedni Asirci nikada nisu ušli u savez s Jehovom kao što su Izraelci ušli. Ta, narod te zle nacije može protumačiti moje upozorenje kao pretnju i osvojiti Izrael! Ja ne! Ne želim da idem. Pobeći ću u Jopu i otploviti u suprotnom smeru — sve do Tarsisa, do na drugi kraj Velikog mora. Eto to ću da uradim!‘ (Jona 1:1-3).

Opasnost na moru!

Ubrzo je Jona u Jopi na mediteranskoj obali. Plaća svoju vozarinu i ukrcava se na lađu koja je na putu za Tarsis, koji se uopšte povezuje sa Španijom, preko 3 500 kilometara zapadno od Ninevije. Sada kada je na moru, iscrpljeni prorok ide pod palubu i tone u san. Nedugo zatim, Jehova pušta jedan veliki vetar na more, i svaki od uplašenih mornara priziva svog boga u pomoć. Brod se ljulja i posrće toliko da se teret izbacuje iz lađe kako bi se olakšalo plovilo. Ipak, brodolom izgleda neminovnim i Jona čuje kako uzbuđeni kapetan uzvikuje: „Što spavaš! Ustani, prizivaj Boga svoga! Valjda će se on setiti nas, da ne izginemo.“ Jona ustaje i penje se na palubu (Jona 1:4-6).

„Hodite, da bacimo kocku“, govore mornari, „da vidimo sa koga dođe na nas ova napast.“ Kocka pada na Jonu. Zamisli njegovu zebnju dok mornari govore: „Kaži nam zašto dođe ova napast na nas; šta radiš i odakle ideš? Iz koje si zemlje i od koga si naroda?“ Jona govori da je on Hebrej koji obožava „Gospoda [Jehovu], Boga nebeskoga“ i da ima pun poštovanja strah od „[„Onoga“, NW] koji je stvorio more i zemlju“. Oluja je došla na njih zato što on beži od Jehovine prisutnosti umesto da poslušno prenese Božju poruku Ninevljanima (Jona 1:7-10).

Mornari pitaju: „Šta ćemo ti činiti, da bi nam se more smirilo?“ Kako more postaje sve uzburkanije, Jona govori: „Uzmite me i bacite me u more, i more će vam se smiriti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika oluja.“ Nevoljni da bace Jehovinog slugu u more i sigurnu smrt, ljudi pokušavaju da dođu do kopna. Bezuspešni, mornari prizivaju: „Molimo ti se Gospode, da ne poginemo zbog života ovoga čoveka, i ne meći na nas krvi prave! Jer ti, Gospode, činiš sve što hoćeš“ (Jona 1:11-14).

U more!

Utom mornari izbacuju Jonu iz lađe. Kako on tone u ustalasano more, bes  mora počinje da prestaje. Videći to, ’ljude obuze veliki strah od Gospoda, i prinesoše žrtve Gospodu, i učiniše zavete‘ (Jona 1:15, 16).

Dok se voda zatvara nad Jonom, on se nesumnjivo moli. Zatim oseća kako klizi niz mekan kanal dok lagano upada u jednu veću duplju. Za divno čudo, on još uvek može da diše! Odmotavajući morsko rastinje sa svoje glave, Jona vidi da se nalazi na jednom stvarno jedinstvenom mestu. Ovo je zato što je ’Gospod učinio da dođe velika riba koja proguta Jonu; i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći‘ (Jona 2:1).

Jonina gorljiva molitva

U utrobi džinovske ribe, Jona ima vremena da se moli. Neke od njegovih reči imaju sličnosti s izvesnim psalmima. Jona je kasnije zabeležio svoje molitve koje izražavaju i očaj i skrušenost. Na primer, njemu je izgledalo da će utroba te ribe postati Šeol,  njegov grob. Stoga se molio: „Zavapih ka Gospodu u teskobi svojoj i on me usliši; zavikah iz utrobe Šeola i ti ču glas moj“ (Jona 2:2, 3). Dve pesme za penjanje — koje su verovatno pevali Izraelci koji su se penjali k Jerusalimu na godišnje praznike — iznose slične misli (Psalam 120:1; 130:1, 2).

Razmišljajući o svom spuštanju u more, Jona se moli: „U bezdanu si me [Jehova], u srce [središte] mora bacio, i voda me opteče; svi talasi tvoji i svi valovi tvoji preko mene prelaziše“ (Jona 2:4; uporedi s Psalmom 42:8; 69:3).

Jona se plaši da će ga njegova neposlušnost koštati božanske naklonosti i da nikada neće opet videti Božji hram. On se moli: „Odbačen sam daleko od pogleda tvoga, ali [„kako“, NW] ću ja opet hram tvoj sveti videti.“ (Jona 2:5; uporedi s Psalmom 31:23). Jonina situacija izgleda toliko loša da on govori: „Optekoše me vode do duše [izlažući njegov život opasnosti], bezdana me opkoli, sita [u moru] mi se oko glave omota“ (Jona 2:6; uporedi s Psalmom 69:2). Zamisli Joninu nevolju, jer on dodaje: „Siđoh do najdonjih žila gorskih [unutar ribe], prevornice zemlje [kao one od groba] za uvek me zatvoriše; ali iz jame živa si me izvadio [trećeg dana], Gospode, Bože moj!“ (Jona 2:7; uporedi s Psalmom 30:4).

Iako je u ribljoj utrobi, Jona ne razmišlja: ’Tako sam deprimiran da ne mogu da se molim.‘ Umesto toga, on se moli: „Kad u meni duša moja klonu [skoro u smrti], tada pomenuh Gospoda [u veri, kao Onog koji je neuporedive snage i milosrđa], i molitva moja dođe do te, u tvoj sveti hram“ (Jona 2:8). Iz nebeskog hrama, Bog je čuo Jonu i spasao ga.

U zaključku, Jona se moli: „Oni koji se taštih idola drže [uzdaju se u beživotne likove lažnih bogova] udaljuju milost od sebe [u napuštanju Onoga koji pokazuje ovu osobinu]. Ali ću ja tebi [Jehova Bože] glasom hvale žrtvu prineti, ispuniću ti zavete [iz ovog iskustva ili drugih prilika] svoje. Od Gospoda je spas“ (Jona 2:9, 10; uporedi s Psalmom 31:7; 50:14). Svestan da ga samo Bog može izbaviti od smrti, pokajnički prorok (poput kraljeva Davida i Solomona pre njega) pripisuje spasenje Jehovi (Psalam 3:9; Poslovice 21:31).

Jona se povinuje

Nakon mnogo razmišljanja i usrdne molitve, Jona oseća da biva potiskivan iz kanala kroz koji je ušao. Konačno, izbačen je na kopno (Jona 2:11). Zahvalan za izbavljenje, Jona se povinuje Božjoj reči: „Ustani, idi u Nineviju, u grad veliki i proglašuj proglas koji ti ja naređujem“ (Jona 3:1, 2). Jona kreće u Asirsku prestonicu. Kada saznaje koji je dan, shvata da je u ribljoj utrobi bio tri dana. Prorok prelazi reku Eufrat kod njenog velikog zapadnog luka, putuje istočno preko severne Mesopotamije, dolazi do reke Tigar, i konačno stiže do velikog grada (Jona 3:3).

Jona ulazi u Nineviju, veliki grad. On pešači jedan dan i zatim objavljuje: „Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija biti uništena.“ Da li je Jona bio čudesno obdaren znanjem asirskog jezika? To nam se ne govori. Ali čak i ako govori na hebrejskom a neko ga prevodi, njegovo objavljivanje daje rezultate. Ljudi Ninevije počinju da polažu veru u Boga. Oni objavljuju post i oblače kostret, od najvećeg do najmanjeg među njima. Kada reč dopire do ninevijskog kralja, on ustaje s prestola,  presvlači službenu odeću, pokriva se s kostreću i seda u pepeo (Jona 3:4-6).

Kako je Jona iznenađen! Asirski kralj šalje glasnike s povikom: „Ljudi i životinje, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu, ni da piju vode! Ljudi i životinje da budu pokriveni kostreću, i da svom snagom vapiju ka Bogu, i da se vrate svi sa svog puta zloga i od nasilja kojim su se oskvrnile ruke njihove. Ko zna neće li se povratiti i raskajati Bog, i povratiti se od ljutoga gneva svoga, da ne izginemo?“ (Jona 3:7-9).

Ninevljani su se povinovali dekretu svoga kralja. Kad Bog vidi da su se vratili sa svog lošeg puta, on oseća žaljenje zbog propasti o kojoj je govorio da će im naneti, te je ne nanosi (Jona 3:10). Zbog njihovog pokajanja, njihove poniznosti i vere, Jehova odlučuje da nad njima ne izvrši nameravanu presudu.

Nadureni prorok

Četrdeset dana prolazi a Nineviji se ništa ne dešava (Jona 3:4). Shvatajući da Ninevljani neće biti uništeni, Jona je jako nezadovoljan i počinje da kipti od besa i moli se: „Ah, Gospode, ne rekoh li to kad sam još u svojoj zemlji bio? To sam ja hteo da preteknem bežeći u Tarsis. Jer sam ja znao da si ti Bog milostiv i milosrdan, spor na gnev i obilan dobrotom, i koji se kaje od zla. Sada, Gospode, uzmi mi život moj, jer mi je bolje umreti nego živeti.“ Bog odgovara ovim pitanjem: „Činiš li ti dobro što se ljutiš?“ (Jona 4:1-4).

S ovim, Jona kočoperno odlazi iz grada. Idući na istok, on podiže jednu senicu kako bi mogao da sedi u njenoj senci dok ne vidi šta će biti s gradom. Za uzvrat, Jehova sažaljivo ’učini da izraste ricinus [„tikva“, DK] koji izraste nad Jonom, da mu baci senku na glavu, i da mu oduzme ljutinu njegovu‘. Kako se Jona radovao zbog tikve! Ali Bog je učinio da crv udari biljku u zoru, i ona počinje da vene. Ubrzo se potpuno osušila. Bog takođe šalje vreo istočni vetar. Sunce sada udara proroka u glavu, tako da on gubi svest. On nastavlja da moli da umre. Da, Jona uvek iznova kaže: „Bolje mi je umreti nego živeti“ (Jona 4:5-8).

Jehova sada govori. On pita Jonu: „Je li dobro što se ljutiš zbog ricinusa [„tikve“, DK]?“ Jona odgovara: „Dobro činim što se do smrti ljutim.“ U suštini, Jehova sada govori proroku: ’Žao ti je zbog tikve. A nisi se naprezao oko nje niti si učinio da poraste. Nikla je i uvenula preko noći.‘ Bog je dalje rezonovao: ’A meni, zar meni ne treba da bude žao zbog velikog grada Ninevije, u kom stanuje 120 000 ljudi koji ne znaju  razliku između svoje desne ruke i svoje leve, pored mnogih domaćih životinja?‘ (Jona 4:9-11). Ispravan odgovor je očigledan.

Jona se kaje i živi da zapiše biblijsku knjigu koja nosi njegovo ime. Kako je saznao da su se mornari uplašili Jehove, prineli Mu žrtvu i učinili zavete? Putem božanskog nadahnuća ili možda u hramu od jednog od mornara ili putnika (Jona 1:16; 2:5).

’Znak Jonin‘

Kada su književnici i fariseji tražili od Isusa Hrista znak, on je rekao: „Naraštaj zli i preljubotvorni traži čuda [„znak“, DK], i neće mu se dati čudo [„znak“, DK] osim onoga Jone proroka.“ Isus je dodao: „Jer kao što je Jona bio u trbuhu ribe velike tri dana i tri noći, tako će biti i Sin čovečji u srcu zemlje tri dana i tri noći“ (Matej 12:38-40). Jevrejski dan je počinjao sa zalazom sunca. Hrist je umro u petak posle podne, 14. nisana 33. n. e. Njegovo telo je bilo stavljeno u grob pre zalaska sunca tog dana. Petnaesti nisan je počeo to veče i tekao je do zalaza sunca u subotu, sedmog i poslednjeg dana u nedelji. U to vreme je 16. nisan počeo i tekao svojim tokom sve do zalaska sunca dana koji mi zovemo nedelja. Sledstveno tome, Isus je bio mrtav i u grobu najmanje jedan vremenski razmak 14. nisana, bio je u grobu celog dana 15. nisana i proveo je noćne sate 16. nisana u grobu. Kada su izvesne žene došle na grob u nedelju ujutro, on je već bio uskrsnut (Matej 27:57-61, NW; 28:1-7).

Isus je bio u grobu za vreme delova tri dana. Njegovi protivnici su tako dobili ’znak Jonin‘, ali Hrist je rekao: „Ninevljani će ustati u dan suđenja s naraštajem ovim i osudiće ga, jer se oni pokajaše na Jonino propovedanje, a gle, ovde je viši od Jone“ (Matej 12:41). Kako istinito! Jevreji su kod sebe imali Isusa Hrista — proroka mnogo većeg od Jone. Iako je Jona bio odgovarajuć znak Ninevljanima, Isus je propovedao s daleko više autoriteta i potpornih dokaza nego što je propovedao taj prorok. Ipak, Jevreji u globalu nisu verovali (Jovan 4:48).

Kao nacija, Jevreji nisu ponizno prihvatili Proroka većeg od Jone i nisu pokazali veru u Njega. Ali šta je s njihovim precima? Njima su takođe nedostajali vera i ponizan duh. U stvari, Jehova je očigledno poslao Jonu u Nineviju kako bi pokazao kontrast između pokajničkih Ninevljana i tvrdovratih Izraelaca, kojima su krajnje nedostajali vera i poniznost. (Uporedi s Ponovljenim zakonima 9:6, 13.)

Šta je sa samim Jonom? On je naučio koliko je veliko Božje milosrđe. Štaviše, Jehovina reakcija na Jonino mrmljanje zbog sažaljenja pokazanog pokajničkim Ninevljanima treba da nas sačuva od toga da se žalimo kada naš nebeski Otac širi milosrđe na ljude u našim danima. Zaista, radujmo se što se svake godine hiljade okrenu Jehovi u veri i ponizna srca.