Jehova je dokazao da je sa mnom

ISPRIČAO MAKS HENING

Bila je to 1933, i Adolf Hitler je upravo došao na vlast u Nemačkoj. Međutim, otprilike 500 Jehovinih svedoka na području Berlina ostalo je nepoljuljano. Mnogi mladi su postali pioniri, ili punovremene sluge, a neki su čak prihvatili dodele u drugim evropskim zemljama. Moj prijatelj Verner Flaten i ja podsticali smo jedan drugog: „Zašto samo stojimo po strani i traćimo vreme? Zašto ne odemo odavde i pionirimo?“

OSAM dana nakon mog rođenja godine 1909, o meni su počeli da se brinu moji staratelji puni ljubavi. Godine 1918. naša porodica je bila skrhana kada je kćerkica mojih staratelja iznenada umrla. Kratko nakon toga Istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati, došli su na naša vrata i srce mojih staratelja široko se otvorilo za prihvatanje biblijske istine. I mene su poučavali da cenim duhovne stvari.

Usredsredio sam se na svetovno školovanje i postao vodoinstalater. Ali što je još važnije, zauzeo sam stav u duhovnom smislu. Verner i ja smo započeli s pionirenjem 5. maja 1933. Išli smo biciklima do jednog grada udaljenog oko 100 kilometara od Berlina, gde smo ostajali i propovedali po dve sedmice. Zatim smo se vraćali u Berlin da bismo se pobrinuli za neke neophodne stvari. Nakon toga vraćali smo se na naše područje za propovedanje na još dve sedmice.

Prijavili smo se da služimo u drugoj zemlji i decembra 1933. dobili smo dodelu za tadašnju Jugoslaviju. Međutim, pre nego što smo mogli krenuti, naša dodela je promenjena na Utreht u Holandiji. Krstio sam se kratko nakon toga. U to vreme na krštenje je stavljan manji naglasak; služba je bila važna stvar. Oslanjanje na Jehovu sada je postalo stalno obeležje mog života. Pronašao sam mnogo utehe u rečima biblijskog psalmiste: „Gle, Bog je pomoć moja, Gospod dušu moju krepi“ (Psalam 54:6).

Pionirenje u Holandiji

Nedugo nakon što smo stigli u Holandiju premešteni smo u Roterdam. Otac i sin u porodici kod koje smo odseli takođe su bili pioniri. Nekoliko meseci kasnije kupljena je jedna velika kuća u Lirsumu u gradu nedaleko od Utrehta, kao rezidencija za pionire, i Verner i ja smo se preselili tamo.

Dok smo živeli u tom pionirskom domu, putovali smo biciklama do obližnjih područja a za udaljena područja koristili smo auto za sedam putnika. U to vreme u celoj Holandiji je bilo samo stotinu Svedoka. Danas, 60 godina kasnije, na području na kojem smo radili iz tog pionirskog doma ima više od 4 000 objavitelja u oko 50 skupština!

 Marljivo smo radili u službi i do 14 sati dnevno, i to nas je održavalo srećnima. Jedan od glavnih ciljeva bio je ostaviti što je moguće više literature. Često smo zainteresovanim osobama svakog dana ostavljali više od stotinu brošurica. Ponovne posete i vođenje biblijskih studija još uvek nisu bili deo naše redovne aktivnosti.

Jednog dana moj partner i ja smo radili u Frejsvejku. Dok je on svedočio jednom čoveku na kapiji vojnog utvrđenja, ja sam iskoristio vreme da čitam Bibliju. Bila je u velikoj meri podvučena crvenom i plavom bojom. Kasnije je jedan stolar koji je radio na obližnjem krovu upozorio tog čoveka na kapiji da sam ja verovatno neka vrsta špijuna. Kao posledica toga, bio sam uhapšen tog istog dana dok sam svedočio jednom trgovcu, i bila mi je zaplenjena Biblija.

Izveden sam pred sud. Iznesena je optužba da su oznake u mojoj Bibliji bile jedan pokušaj skiciranja utvrđenja. Proglašen sam krivim i sudija me je osudio na dve godine zatvora. Međutim, uložena je žalba na ovaj slučaj i bio sam oslobođen. Koliko sam samo bio srećan što sam slobodan, ali bio sam još srećniji kada su mi vratili moju Bibliju sa svim njenim beleškama!

Tokom leta 1936, Rihard Brauning, jedan od pionira u domu, i ja proveli smo leto propovedajući na severu zemlje. Prvog meseca smo proveli 240 sati u službi i ostavili smo veliku količinu literature. Živeli smo pod šatorom i starali se za sve naše potrebe tako što smo prali naš veš, kuvali i tako dalje.

Kasnije sam bio premešten na brodić nazvan Lightbearer, koji je postao dobro poznat na severu Holandije. Na brodiću je živelo pet pionira i njime je bilo moguće dostići mnoga izolovana područja.

Dodatne prednosti

Godine 1938. dodeljeno mi je da budem sluga zone, kako su se pokrajinski nadglednici Jehovinih svedoka tada zvali. Stoga sam napustio Lightbearer i počeo da posećujem skupštine i izolovane Svedoke u tri južne provincije.

Bicikl je bio naše jedino prevozno sredstvo. Često je trebalo ceo dan putovati od jedne skupštine ili grupe zainteresovanih osoba do druge. Među gradovima koje sam posećivao bila je i Breda, gde sada živim. U to vreme, Breda nije imala skupštinu i imala je samo jedan stariji bračni par Svedoka.

Dok sam služio braći u Limburgu bio sam pozvan da odgovorim na mnoga pitanja koja je postavio jedan rudar po imenu Johan Piper. On je zauzeo čvrst stav za biblijsku istinu i postao je hrabar propovednik. Četiri godine kasnije dospeo je u koncentracioni logor gde je proveo tri i po godine. Nakon otpuštanja ponovo se revno latio propovedanja i danas je još uvek veran starešina. Ta mala skupština od 12 Svedoka u Limburgu sada je porasla na 17 skupština sa otprilike 1 550 objavitelja!

Pod nacističkom petom

Maja 1940. nacisti su izvršili invaziju na Holandiju. Dobio sam jedan zadatak za kancelariju podružnice Watch  Tower Societyja u Amsterdamu. Morali smo nastaviti naš rad s krajnjom opreznošću, što nas je navelo da shvatimo biblijsku poslovicu: „Prijatelj... u nevolji se bratom pokazuje“ (Poslovice 17:17). Srdačna veza jedinstva koja je cvetala tokom tog teškog perioda imala je dubok uticaj na moj duhovni razvoj, i pripremila me je za još teže predstojeće dane.

Moj zadatak je bio da nadgledam isporuku literature skupštinama, koju su obično obavljali kuriri. Gestapo je neprekidno tražio mlade muškarce da rade kao prinudni radnici u Nemačkoj, pa smo stoga koristili hrišćanske sestre kao kurire. S vremenom nam je iz Haga poslata Vilhelmina Baker, oduvek poznata kao Noni, i ja sam je odveo tamo gde je naš nadglednik podružnice, Artur Vinkler, bio sakriven. U pokušaju da budem što je moguće neupadljiviji, obukao sam se kao holandski farmer, čak sam obuo i klompe, i tramvajem otpratio Noni. Kasnije sam saznao da se jedva suzdržavala da se ne smeje jer je smatrala da sam bio sve samo ne neupadljiv.

Dana 21. oktobra 1941, skladište literature i papira u Amsterdamu bilo je izdato neprijateljima. Tokom racije gestapoa, Vinkler i Noni su bili uhapšeni. Kad su bili odvedeni u zatvor slučajno su čuli kako dva agenta gestapoa razgovaraju o tome kako su jurili jednog „malog crnokosog čoveka“ kome su izgubili trag u prepunoj ulici. Bilo je očigledno da su razgovarali o meni, tako da je Vinkler uspeo da braći pošalje poruku. Odmah sam bio premešten u Hag.

U međuvremenu Noni je bila oslobođena iz zatvora i vratila se u Hag da pioniri. Tamo sam je ponovo sreo. Ali kada je skupštinski sluga u Roterdamu bio uhapšen, poslat sam da preuzmem njegovo mesto. Kasnije je skupštinski sluga u skupštini Gauda bio uhapšen i premešten sam tamo da ga zamenim. Konačno, 29. marta 1943, bio sam uhvaćen. Dok sam proveravao naše skladište biblijske literature, bio sam iznenađen racijom gestapoa.

Osim biblijske literature koja je bila raširena po stolu, tamo se, iako u šiframa, nalazio spisak imena hrišćanske braće i sestara. U teskobi sam se molio da Jehova obezbedi način da zaštitim one koji su još uvek mogli slobodno da propovedaju. Uspeo sam da stavim otvorenu ruku navrh spiska imena i da ga zgužvam u dlan, a da to nisu opazili. Zatim sam tražio da me puste u toalet gde sam ga iscepkao i sprao vodom.

Kad sam bio u takvom strašnom škripcu, naučio sam da izvlačim snagu iz Jehovinog načina postupanja s njegovim narodom u prošlosti i iz njegovih obećanja o oslobođenju. Ovo je jedno nadahnuto zasiguranje koje sam uvek imao u mislima: „Da sa nama nije bio Gospod kad ustaše na nas ljudi, žive bi nas progutali“ (Psalam 124:2, 3).

Zatvori i koncentracioni logori

Odveden sam u roterdamski zatvor i bio sam zahvalan što sam uza se imao Bibliju. Takođe sam imao knjigu Salvation, delove knjige Children i obilje vremena za čitanje sve te literature. Nakon šest meseci ozbiljno sam se razboleo i morao sam otići u bolnicu. Pre nego što sam napustio zatvor sakrio sam literaturu pod moj dušek. Kasnije sam saznao da je jedan drugi Svedok, Pit Brurtdžes, bio premešten u moju ćeliju i da ju je otkrio. Tako je ta literatura bila korišćena da i druge jača u veri.

Kad sam se oporavio bio sam premešten u zatvor u Hagu. Dok sam bio tamo upoznao sam Lea van der Tasa, studenta prava koji je bio u zatvoru zbog pružanja otpora nacističkoj okupaciji. Nikada  nije čuo za Jehovine svedoke i imao sam priliku da mu svedočim. Ponekad bi me budio usred noći i postavljao pitanja. Nije mogao sakriti svoje divljenje prema Svedocima, naročito kad je saznao da smo mogli biti oslobođeni samo da smo potpisali jedan dokument kojim se odričemo svoje vere. Posle rata Leo je postao advokat i izborio je desetine zakonskih slučajeva za Watch Tower Society koji su uključivali slobodu obožavanja.

Dana 29. aprila 1944. ukrcali su me u voz na mučno 18-dnevno putovanje za Nemačku. Osamnaestog maja za mnom su se zatvorile kapije koncentracionog logora Buhenvald. Život je bio neopisivo užasan sve dok nas skoro godinu dana kasnije nisu oslobodile savezničke snage. Hiljade su umrle, mnogi pred našim očima. Pošto sam odbio da radim u obližnjoj fabrici koja je proizvodila ratni materijal, stavili su me da radim na kanalizaciji.

Jednog dana bila je bombardovana ta fabrika. Mnogi su pobegli u barake, dok su drugi pobegli u šumu. Zalutale bombe pogodile su barake a zapaljive bombe su izazvale požar u šumi. Bio je to užasan prizor! Mnogi su živi spaljeni! Pronašao sam jedno sigurno skriveno mesto i kad se požar stišao na povratku u logor prošao sam pored nebrojenih mrtvih telesa.

Danas je većina ljudi svesna užasa nacističkog holokausta. Zahvalan sam Jehovi što je ojačao moju sposobnost razmišljanja tako da užasi koje sam doživeo nisu kroz godine dominirali mojim mislima. Kada razmišljam o periodu zatočeništva, najistaknutiji osećaj  jeste radost jer sam sačuvao integritet prema Jehovi na slavu njegovog imena (Psalam 124:6-8).

Posleratna aktivnost

Nakon oslobođenja i povratka u Amsterdam, odmah sam se javio kancelariji podružnice radi dodele. Jedva sam čekao da budem u toku sa onim što se dešavalo tokom mog odsustva. Noni je već radila tamo. Tokom poslednje godine rata ona je služila kao kurir isporučujući skupštinama biblijsku literaturu. Nije ponovo bila uhapšena mada je mnogo puta za dlaku pobegla.

Jedno kratko vreme pionirio sam u Harlemu, ali 1946. zamoljen sam da dođem u podružnicu u Amsterdamu kako bih radio u Ekspeditu. Pred kraj 1948. Noni i ja smo se venčali i napustili podružnicu da bismo zajedno pionirili. Naša pionirska dodela bio je Asen. Dvanaest godina pre toga Rihard Brauning i ja proveli smo tamo leto, živeći pod šatorom i propovedajući. Saznao sam da je Rihard bio streljan na putu za koncentracioni logor.

Period zatočeništva očigledno je narušio moje zdravlje. Šest godina nakon oslobođenja iz Buhenvalda, četiri meseca sam bio vezan za krevet zbog bolesti. Godinama kasnije, 1957, skoro godinu dana sam bolovao od tuberkuloze. Moje telo je bilo iscrpljeno, ali moj pionirski duh je još uvek bio snažan. Tokom bolesti grabio sam svaku priliku da svedočim. Smatram da je taj pionirski duh bio važan faktor u tome što nisam dozvolio da me bolesti pretvore u zaludnog bolesnika. Noni i ja smo odlučni da ostanemo u punovremenoj službi dok nam god zdravlje to dozvoljava.

Nakon mog oporavka, dodeljeni smo u Bredu. Bilo je to 21 godinu nakon što sam prvi put posetio taj grad kao sluga zone. Kada smo stigli godine 1959, tamo je bila jedna mala skupština od 34 Svedoka. Danas, 37 godina kasnije, ona je porasla na šest skupština s preko 500 Svedoka koji se sastaju u tri Dvorane Kraljevstva! Na našim lokalnim sastancima i na većim skupovima viđamo mnoge koji su došli do spoznanja biblijske istine kao rezultat nekog truda s naše strane. Često se osećamo kao što se osećao apostol Jovan kada je napisao: „Nemam veće radosti od ove, da čujem da moja deca u istini hode“ (3. Jovanova 4).

Sada smo stari. Ja imam 86 a Noni 78 godina, ali moram reći da je pionirenje zdrav posao. Od kad sam u Bredi nadvladao sam većinu zdravstvenih problema koje sam zaradio tokom zatočeništva. Takođe sam uživao u mnogim produktivnim godinama u Jehovinoj službi.

Osvrtanje na mnoge godine verne službe jeste izvor radosti za oboje. Svakodnevno se molimo da nam Jehova da duh i snagu da nastavimo u njegovoj službi sve dok dišemo. S pouzdanjem se izražavamo rečima psalmiste: „Gle, Bog je pomoć moja, Gospod dušu moju krepi“ (Psalam 54:6).

[Slika na 23. strani]

Stojim pored šatora koji smo koristili dok smo pionirili u 1930-im

[Slika na 23. strani]

Brodić koji smo koristili da bismo stigli do izolovanih područja

[Slika na 23. strani]

Kada sam intervjuisan na kongresnom programu 1957.

[Slika na 24. strani]

S mojom suprugom danas