Svedoci do najudaljenijeg dela zemlje

ETAH

TULE

GODHAVN

GOTHOB

JULIJANEHOB

ANGMAGSALIK

TULE je deo jednog naziva koji se od davnina koristio za opisivanje nekog krajnjeg cilja, geografskog ili nekog drugog. Danas je Tule naziv jedne naseobine na dalekom severu Grenlanda, najvećeg ostrva na svetu. Ta naseobina je tako nazvana 1910, kad ju je danski istraživač Knud Rasmusen upotrebio kao usputnu stanicu za polarne ekspedicije. Čak i danas, odlazak u Tule više je ekspedicija nego neko putovanje iz zadovoljstva.

Pa ipak, postoji hitna potreba za ekspedicijama u Tule. Kao odgovor na Isusovu zapovest: ’Budite svedoci za mene do najudaljenijeg dela zemlje‘, Jehovini svedoci su željni da dobru vest o Božjem Kraljevstvu donesu u ovo mesto, u jednu od najsevernijih trajnih ljudskih naseobina na zemlji (Dela apostolska 1:8, NW; Matej 24:14).

’Kad možemo krenuti za Tule?‘

Godine 1955. dvojica danskih Svedoka koji su želeli da imaju udela u propovedanju „do najudaljenijeg dela zemlje“ stigli su na Grenland. Drugi su stigli kasnije, tako da je postepeno njihovo delo propovedanja obuhvatilo južnu i  zapadnu obalu sve do Melvilovog zaliva i delimično istočnu obalu. Ali, udaljeniji delovi kao što je Tule mogli su se dostići skoro isključivo poštom ili telefonom.

Jednog dana 1991, Bo i njegova žena, Helen, dvoje punovremenih slugu, stajali su na jednoj steni s koje se pružao pogled na Melvilov zaliv. Gledajući prema severu, oni su se pitali: ’Kada ćemo moći da odemo sve do Tulea da bismo tamošnjim ljudima odneli dobru vest o Kraljevstvu?‘

Godine 1993, Verner, jedan drugi punovremeni sluga, odvažio se da pređe Melvilov zaliv u svom 5,5 metara dugom brzom motornom čamcu Qaamaneq (Svetlost). On je već bio preplovio 1 200 kilometara od Gothoba pa do područja Upernivik. Međutim, prelazak Melvilovog zaliva — 400 kilometara otvorene Arktičke vodene površine — nešto je sasvim drugo. Najveći deo godine zaliv je blokiran ledom. Verner je uspeo da pređe zaliv, iako mu je zbog leda jedan motor stao. I obavio je izvesno delo propovedanja pre nego što se vratio.

Na putu za Tule

Posle tog putovanja, Verner je počeo da pravi nove planove. Razgovarao je s Arnom i Karin — koji su takođe imali jedan čamac, dug 7 metara sa četiri brodska ležaja i, što je najbitnije, savremenom navigacionom opremom — o tome da zajednički putuju za Tule. Na čamcima bi bilo smeštaja, a s dvama čamcima koja zajedno putuju, prelazak Melvilovog zaliva bio bi manje rizičan. Da bi obradili glavno mesto s njegovih 600 stanovnika i šest naseobina u tom kraju, bila im je potrebna dodatna pomoć. Zato su pozvali Bo i Helen i Jorgena i Inge — sve iskusne sluge upoznate s putovanjem u tu zemlju — da krenu s njima. Petoro iz te grupe takođe govori grenlandski.

Zalihe biblijske literature poslali su ranije. I na čamce su ukrcali literaturu, kao i neophodne zalihe hrane i vode, goriva, jedan rezervni motor i gumeni čamac za spasavanje. Onda, 5. avgusta 1994, nakon više meseci pripreme, tim se okupio i oba čamca su ležala spremna i ukrcana u luci Jakobshaun. Započelo je putovanje ka severu. Verner, Bo i Helen su plovili u manjem čamcu. „Sve što ste mogli da uradite bilo je da sedite ili ležite na svom ležaju i držite se za nešto“, piše Bo. Hajde da pratimo brodski dnevnik o ovom putovanju.

„Postojali su dugi delovi mirnog mora. Pred našim očima su se otvarale predivne panorame — svetlucavo more, debeli slojevi magle, blistavo sunce i plavo nebo, ledeni bregovi krajnje fascinantnih oblika i nijansi boja, smeđi morž koji se sunča na nekoj ledenoj ploči, obala s tamnim planinskim obroncima i malim ravnicama — prizor se neprestano menjao.

„Najzanimljiviji deo, naravno, bile su posete naseobinama duž puta. Uvek je bilo ljudi, obično dece, na pristaništu da bi videli ko su posetioci i da bi ih pozdravili. Delili smo biblijsku literaturu  i prikazivali narodu video-traku o našoj organizaciji. Mnogi su je mogli videti pre nego što smo morali da odemo. U Južnom Uperniviku, nekoliko ljudi je zaplovilo prema našim čamcima još pre nego što smo stigli. Tako smo celo veče imali goste na palubi i odgovarali smo na mnoga biblijska pitanja.“

Sada, nakon prvih 700 kilometara putovanja, dva čamca su bila spremna da pređu Melvilov zaliv.

Presudan izazov

„Ovo je u velikoj meri bilo smatrano presudnim delom putovanja. I morali smo da pređemo odjednom zato što je naseobina Savisivik (gde područje počinje i gde bismo inače mogli da pronađemo skrovište) još uvek bila blokirana ledom.

„Tako smo krenuli. Pošto je bilo dosta leda, plovili smo više prema otvorenom moru. Na sreću, more je bilo mirno. Prvih nekoliko sati bili su jednolični — sekli smo more milju za miljom preko okeana. Uveče smo ugledali Rt Jork i polako smo skrenuli severno, bliže kopnu. Sada je opet bilo leda — starih, debelih i raspadnutih ploča dokle je god oko moglo da vidi. Dugo smo sledili ivicu leda, ponekad manevrišući kroz uske prolaze. Onda se pojavila magla, poput guste sive supe, posebno lepa na svetlu zalazećeg sunca. A tek talasi! Magla, talasi i led sve u isto vreme — bilo šta od toga obično je dovoljan izazov.“

Dobrodošlica za nas

„Ušli smo u mirnije vode dok smo se približavali Pitufiku. Dela stvaranja su nam pružila neodoljivu dobrodošlicu: sunce visoko na plavom, plavom nebu; ispred nas, široki, blistavi fjord osut plutajućim planinama leda; a daleko ispred karakteristična silueta stene u Dandasu — stari Tule!“ Oko 100 kilometara dalje na sever, putnici su stigli na svoje krajnje odredište.

Sada su bili željni da počnu da propovedaju od kuće do kuće. Dvoje njih je naišlo na otresitu reakciju na svojim prvim vratima. „Odbili su nas baš kao da smo u Danskoj“, rekli su. „Ali nas je većina srdačno pozdravila. Ljudi su voleli da razmišljaju i bili su dobro informisani. Neki su spomenuli da su čuli za nas i bili su srećni što smo konačno došli. Upoznali smo neke divne ljude, kao što su lovci na tuljane koji su bili u ekspedicijama na Severnom polu, i starosedeoce, zadovoljne i štedljive i s donekle skeptičnim gledištem o savremenoj civilizaciji.“

Sledećih nekoliko dana donelo je divna iskustva za sve. Biblijska literatura se posvuda primala s cenjenjem. U nekoliko domova Svedoci su odmah počeli biblijske studije. Inge priča o jednom domu gde je pronašla interes: „Bila je to čista i prijatna jednosobna kućica. Tri dana zaredom, posećivali smo blagog čoveka koji je tu živeo i veoma smo ga zavoleli. On je bio pravi lovac na tuljane, sa svojim kajakom izvan kuće. Ustrelio je mnogo polarnih medveda, morževa i, naravno, tuljana. Na našoj zadnjoj poseti, pomolili smo se s njim, a njegove oči su se ispunile suzama. Sada sve moramo prepustiti u Jehovine ruke i nadati se  da ćemo imati vremena i prilike da se vratimo.“

Tule često posećuju kanadski Eskimi. Inge izveštava: „Helen i ja smo upoznale nekoliko Eskima iz Kanade. Zanimljivo je što oni mogu komunicirati s Grenlanđanima; izgleda da ljudi iz Arktičkog područja govore srodne jezike. Iako kanadski Eskimi imaju vlastiti pisani jezik, mogli su da čitaju našu literaturu na grenlandskom. To im može otvoriti uzbudljive prilike.“

Bile su posećene i naseobine udaljene 50-60 kilometara čamcem. „Na našem putu za naseobinu Kvekertat, išli smo dosta blizu obale, nadajući se da ćemo pronaći ljude koji tu love narvale. Naravno, na jednoj kamenoj izbočini pronašli smo logor koji su sačinjavale tri ili četiri porodice, obučene u krzna, sa svojim šatorima i kajacima. S harpunom u ruci, muškarci su se smenjivali sedeći na steni i vrebajući veoma poželjne narvale. Pošto su već nekoliko dana uzalud čekali, nisu bili baš oduševljeni što nas vide zato što smo mogli da im rasteramo kitove! Izgledalo je da su potpuno u nekom svom svetu. Žene su uzele neku literaturu, ali nije bilo pravo vreme za daljnji razgovor. Konačno smo stigli u Kvekertat u 11 sati uveče, a našu zadnju posetu u toj naseobini završili smo u 2 ujutro!“

„Konačno smo stigli u Siorapaluk, najseverniju naseobinu na Grenlandu. Ona je smeštena na jednoj peščanoj plaži u podnožju nekih zelenih, travom pokrivenih stena u okolini koja je inače neplodna.“ Ti Svedoci su u svom delu propovedanja doslovno dostigli udaljene delove zemlje, bar što se tiče severa.

Putovanje okončano

Svedoci su završili svoj rad. Propovedali su od kuće do kuće i od šatora do šatora, uručivali su literaturu, pravili pretplate, pokazivali video-trake, pričali s mnogim Grenlanđanima i vodili biblijske studije. Sada je vreme da krenu kući. „Kad smo te večeri ušli u svoj čamac za spasavanje da bismo se odvezli iz naseobine Morisak, na plaži je bio priličan broj ljudi da nas isprati,  mašući knjigama ili brošurama koje su dobili.“

Kasnije, na jednom pustom delu obale, Svedoci su bili zapanjeni kada su videli jednog čoveka kako maše sa jedne stene — tu usred nedođije! „Naravno, iskrcali smo se da bismo se upoznali. Ispostavilo se da je to jedan mladić iz Berlina, u Nemačkoj, koji je putovao uz obalu u svom kajaku i već je bio na putu mesec dana. U Nemačkoj su ga redovno posećivali Jehovini svedoci i imao je nekoliko njihovih knjiga. Proveli smo nekoliko sati s njim i zaista je bio impresioniran što je na takvom mestu sreo Svedoke.“

U naseobini Savisivik, koju su zaobišli na prvom putovanju, putujuće sluge su bile izvanredno primljene. Neki tamošnji ljudi su dobili i pročitali literaturu prethodne godine i bili su gladni za više duhovne hrane.

Prelazak Melvilovog zaliva na povratku oduzeo je 14 sati. „Bili smo svedoci zalaska sunca, što je ovde višesatno iskustvo, sa stalnim promenama očaravajućih boja. Izlazak sunca, koji sledi odmah posle zalaska sunca, takođe je trajao mnoge sate. Dok je lepeza crvene i grimizne boje zalazećeg sunca i dalje pokrivala severoistočno nebo, sunce je izlazilo samo malo prema jugu. Taj prizor je nemoguće opisati — ili čak fotografisati — adekvatno.“ Posada je ostala budna cele noći.

„Dok smo se približavali Kulorsuaku, bili smo veoma umorni. Ali, bili smo srećni i zadovoljni. Uspešno smo okončali putovanje! Na ostatku puta, pronašli smo dosta interesa u mestima i naseobinama duž obale. Često se ponavljalo pitanje: ’Zašto neko od vas ne može da ostane s nama? Žao nam je što morate da odete tako brzo!‘“

U Karsutu je jedna prijateljska porodica pozvala pet posetilaca na obrok. „Ta porodica je želela da prenoćimo. Ali, pošto je 40 kilometara dalje bilo boljih mesta za pristanak, mi smo to odbili i otplovili smo. Kasnije smo saznali da se jedan ogroman ledeni breg odronio rano sledećeg jutra, a jedan talas je prevrnuo 14 malih čamaca tamo gde smo bili!“

Grupa je konačno bila nazad u Jakobshaunu, završivši svoju ekspediciju u Tule. Negde u to isto vreme, dvoje drugih objavitelja putovalo je do izolovanih delova na istočnoj obali Grenlanda. Na ta dva putovanja, objavitelji su razdelili ukupno 1 200 knjiga, 2 199 brošura i 4 224 časopisa i postigli su 152 pretplate. Sada se kontakt s mnogim novozainteresovanima održava putem telefona i dopisivanjem.

Uprkos vremenu, energiji i finansijskim sredstvima koji su u to uključeni, Jehovini svedoci pronalaze veliku radost u izvršavanju naloga svog Gospodara da ’budu svedoci za njega do najudaljenijeg dela zemlje‘ (Dela apostolska 1:8, NW).

 [Okvir na 28. strani]

Na istočnoj obali Grenlanda

NEGDE u isto vreme kad je grupa objavitelja stigla u Tule, jedan par Svedoka, Vigo i Sonja, otputovali su na jedno drugo neobrađeno područje — Itokortormit (Skorzbisund) na istočnoj obali Grenlanda. Da bi stigli tamo oni su morali da otputuju na Island, uzmu avion nazad za Konstabl Point na obali Grenlanda i da zatim krenu helikopterom.

„To je bio prvi put da Jehovini svedoci stignu ovde“, pričaju to dvoje pionira, čiji je maternji jezik grenlandski. „Uprkos njihovoj izolaciji, ljudi su bili iznenađujuće dobro informisani. Pa ipak, bili su takođe srećni da saznaju nove stvari. Kao daroviti pripovedači, gorljivo su nam pričali o svom lovu na tuljane i o drugim iskustvima u prirodi.“ Kako su reagovali na delo propovedanja?

„Propovedajući od kuće do kuće, sreli smo J ——, koji je veroučitelj. ’Hvala vam što ste me uključili u svoje posete‘, rekao je. Pokazali smo mu našu literaturu i kako da je koristi. Sledećeg dana je došao do nas i želeo da sazna o imenu Jehova. Pokazali smo mu objašnjenje u jednoj fusnoti u njegovoj vlastitoj Bibliji na grenlandskom. Kad smo otišli, telefonirao je našim prijateljima u Nuku da bi izrazio svoju zahvalnost za našu posetu. Moramo pokušati da i dalje pomažemo tom čoveku.

„Takođe smo sreli O——, učitelja koji zna za Jehovine svedoke. Dao nam je dva sata da govorimo njegovom razredu sastavljenom od dece od 14 do 16 godina. Tako smo im pokazali našu video-traku i odgovarali na njihova pitanja. Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja a i druge knjige išle su kao halva. Kasnije smo sreli tri devojke iz tog razreda. Imale su dosta pitanja, a jedna od njih je bila posebno zainteresovana. Pitala je: ’Kako se postaje Jehovin svedok? Sigurno je dobro biti to što ste vi. I moj tata je na vašoj strani.‘ Obećali smo da ćemo joj pisati.

„U jednoj od naseobina, sreli smo još jednog veroučitelja, M——, i imali smo zanimljiv razgovor. Ponudio je da se pobrine da ljudi koji su bili u lovu dobiju našu literaturu čim se vrate. Tako je on sada naš ’objavitelj‘ u tom udaljenom mestu.“

Iako je to bilo zaobilazno i naporno putovanje, to dvoje pionira je osećalo da su njihovi napori bili bogato nagrađeni.

[Fusnota]