Bolja nada za dušu

RIMSKI vojnici nisu to očekivali. Dok su jurišali na planinsku tvrđavu Masadu, poslednje uporište jevrejskih pobunjeničkih snaga, pripremili su se za snažan napad neprijatelja, za poklič ratnika, za vrisak žena i dece. Umesto toga čuli su samo pucketanje vatre. Dok su pretraživali zapaljenu tvrđavu, Rimljani su saznali užasnu istinu: njihovi neprijatelji — otprilike 960 ljudi — već su bili mrtvi! Jevrejski ratnici su sistematski poklali svoje vlastite porodice, a onda jedni druge. Poslednji muškarac ubio je sam sebe. a Šta ih je navelo na ovakvo jezivo masovno ubistvo i samoubistvo?

Prema savremeniku istoričaru Josifu, jedan važan faktor bilo je verovanje u besmrtnu dušu. Eleazar Ben Jair, vođa zelota u Masadi, najpre je pokušao da ubedi ove muškarce da bi samoubistvo bilo mnogo časnije nego smrt ili ropstvo u rukama Rimljana. Videvši da se kolebaju, upustio se u strastan govor o duši. Rekao im je da je telo samo puki teret, zatvor za dušu. „Ali kada se duša, oslobođena težine koja je vuče ka zemlji i koja se okačila oko nje“, nastavio je, „vraća na svoje mesto, tada uistinu učestvuje u blaženoj sili i krajnje neograničenoj snazi, ostajući isto tako nevidljiva za ljudske oči kao i Bog sam.“

Kakva je bila reakcija? Josif izveštava da nakon što je Eleazar opširno govorio na ovaj način „prekinuli su ga svi njegovi slušaoci i puni neobuzdanog oduševljenja požurili su da to sprovedu u delo“. Josif dodaje: „Jurnuli su kao da su opsednuti, svi su želeli da budu brži od drugih... uhvatila ih je tako neodoljiva želja da kolju svoje supruge, svoju decu i sebe.“

Ovaj grozni primer služi da ilustruje koliko samo doktrina o besmrtnoj duši može duboko promeniti uobičajeno ljudsko gledište o smrti. Vernici su poučeni da na smrt gledaju, ne kao na čovekovog najgoreg neprijatelja, već kao na  puki prolaz koji oslobađa dušu, kako bi uživala više postojanje. Ali zašto su jevrejski zeloti verovali u to? Mnogi bi pretpostavili da njihovi sveti spisi, Hebrejski spisi, naučavaju da čovek u sebi ima svestan duh, dušu koja odlazi da i dalje živi nakon smrti. Da li je to zaista tako?

Duša u Hebrejskim spisima

Jednom rečju, ne. Baš u prvoj knjizi Biblije, Postanju, kaže nam se da duša nije nešto što imaš, ona je nešto što jesi. O stvaranju Adama, prvog ljudskog bića, čitamo: „Posta čovek duša živa“ (1. Mojsijeva 2:7, DK, kurziv naš). Hebrejska reč koja je ovde korišćena za dušu, nefeš, a koja se u Hebrejskim spisima pojavljuje više od 700 puta, nijednom ne prenosi zamisao o odvojenom, eteričnom, duhovnom delu čoveka. Naprotiv, duša je opipljiva, stvarna, telesna.

Pogledaj sledeće citirane odlomke u svom primerku Biblije, pošto se hebrejska reč nefeš nalazi u svakom od njih. Oni jasno pokazuju da se duša može suočiti s rizikom, opasnošću i da čak može biti kidnapovana (Psalam 35:17; 143:6; Poslovice 22:25); dodirivati stvari (Jov 6:7, DK); biti okovana gvožđem (Psalam 105:18, DK); čeznuti da jede, biti mučena postom i oslabljena od gladi i žeđi; i patiti od duševne muke ili čak od nesanice kao posledice žalosti (5. Mojsijeva 12:20, DK; Psalam 35:13; 69:11; 107:9, 26; 119:28). Drugim rečima, zato što si ti tvoja duša, ti sam, tvoja duša može doživeti sve što ti možeš doživeti. b

Da li to onda znači da duša u stvari može umreti? Da. Daleko od toga da je besmrtna, za ljudsku dušu se u Hebrejskim spisima kaže da je ’istrebljena‘, ili pogubljena, radi neispravnog postupanja i uništena (2. Mojsijeva 31:14, DK; Psalam 78:50; Isaija 10:18). „Duša koja zgreši ona će umreti“, kaže Jezekilj 18:4. Jasno je da je smrt zajednički kraj ljudske duše, jer svi mi grešimo (Psalam 51:5). Prvom čoveku Adamu bilo je rečeno da je kazna za greh smrt — a ne prelazak u duhovno carstvo ili besmrtnost (Postanje 2:17). I kada je zgrešio izrečena je presuda: „Jer si ti prah i u prah ćeš se vratiti“ (Postanje 3:19). Kada su Adam i Eva umrli, oni su jednostavno postali ono što Biblija često označava kao ’mrtve duše‘ ili ’pokojne duše‘ (Brojevi 5:2; 6:6, NW).

Nije čudno što The Encyclopedia Americana kaže o duši u Hebrejskim spisima: „Koncept Starog zaveta o čoveku jeste koncept jedinstva, a ne sjedinjenja duše i tela.“ Ona dodaje: „Nefeš... se ne može shvatiti kako deluje odvojeno od tela.“

Dakle, šta su verni Jevreji verovali da je smrt? Jednostavno rečeno, verovali su da je smrt suprotnost životu. Psalam 146:4 govori šta se dešava kada duh, ili životna snaga, napušta ljudsko telo: „Izlazi li duh iz njih, vraćaju se u prah svoj, i tad propadaju sve pomisli njihove.“ c Slično tome, kralj Solomon je napisao da mrtvi „ništa ne znaju“ (Propovednik 9:5).

Zašto su onda mnogi Jevreji iz prvog veka, kao i zeloti u Masadi, bili toliko ubeđeni u besmrtnost duše?

 Grčki uticaj

Jevreji su preuzeli ovu ideju, ne iz Biblije već od Grka. Između sedmog i petog veka pre n. e. izgleda da je ovaj koncept našao svoj put od misterioznih grčkih religioznih kultova do grčke filozofije. Ideja o zagrobnom životu u kome loše duše primaju bolnu odmazdu već dugo je bila veoma privlačna, i ta predstava se uobličila i proširila. Filozofi su beskrajno debatovali o tačnoj prirodi duše. Homer je tvrdio da duša odleće prilikom smrti, stvarajući čujan zvuk zujanja, cvrkutanja ili šuštanja. Epikur je rekao da duša u stvari ima masu i stoga ima beskonačno maleno telo. d

Ali možda je najveći pobornik besmrtne duše bio grčki filozof Platon, iz četvrtog veka pre n. e. Njegov opis smrti njegovog učitelja, Sokrata, otkriva ubeđenje koje je veoma slično ubeđenju zelota u Masadi vekovima kasnije. Kao što se izrazio izučavalac Oskar Kulman: „Platon nam pokazuje kako je Sokrat otišao u smrt u potpunom miru i staloženosti. Sokratova smrt je divna smrt. Ovde se ne vidi nikakav teror smrti. Sokrat se ne može plašiti smrti jer nas ona u stvari oslobađa tela... Smrt je dušin najveći prijatelj. Tako on naučava; i tako je, u čudesnoj harmoniji s tim učenjem, i umro.“

Očigledno je da su tokom perioda Makabejaca, u drugom veku pre Hrista, Jevreji počeli da usvajaju ovo učenje od Grka. Josif nam govori da su u prvom veku n. e. fariseji i eseni — moćne jevrejske religiozne grupe — prigrlili ovu doktrinu. Neka poezija koja je verovatno napisana u tom razdoblju odražava isto verovanje.

A šta je sa Isusom Hristom? Da li su on i njegovi sledbenici isto tako naučavali ovu ideju iz grčke religije?

Gledište ranih hrišćana o duši

Hrišćani iz prvog veka nisu gledali na dušu kao što su gledali Grci. Na primer, uzmimo u obzir smrt Isusovog prijatelja Lazara. Da je Lazar imao besmrtnu dušu koja je prilikom smrti odletela, slobodna i srećna, zar izveštaj u 11. poglavlju Jovana ne bi glasio sasvim drugačije? Isus bi sigurno rekao svojim sledbenicima da je Lazar živ i zdrav i da je na nebu svestan; naprotiv, on je podupirao Hebrejske spise i rekao im da je Lazar zaspao, da je bez svesti (11. stih). Isus bi se sigurno radovao da je njegov prijatelj uživao u čudesnom novom postojanju; umesto toga, zatičemo ga kako pred svima oplakuje ovu smrt (35. stih). Sigurno, da je Lazareva duša bila na nebu, veseleći se u blaženoj besmrtnosti, Isus nikada ne bi bio tako okrutan da ga pozove natrag da živi još nekoliko godina u „zatvoru“ nesavršenog fizičkog tela usred bolesnog i umirućeg čovečanstva.

Da li se Lazar iz smrti vratio sa oduševljenim pričama o četiri divna dana kao oslobođeno, od tela razdvojeno duhovno biće? Ne, nije. Oni koji veruju u besmrtnu dušu odgovoriće da je to zato što je iskustvo tog čoveka bilo suviše strašno da bi ga ispričao. Ali to nije uverljiv argument; na kraju krajeva, zar Lazar još uvek ne bi mogao reći svojim voljenima barem toliko — da je imao iskustvo koje je toliko veličanstveno da se ne može opisati? Umesto toga, Lazar nije rekao da je išta doživeo dok je bio mrtav. Razmisli o tome — ćuti baš o onoj temi koja je žarište ljudske radoznalosti više nego bilo šta drugo: kako izgleda smrt! To ćutanje može se objasniti  na jedan jedini način. Nije imalo šta da se kaže. Mrtvi su u snu, bez svesti.

Dakle, da li Biblija predstavlja smrt kao prijatelja duše, kao puki obred prelaska između etapa postojanja? Ne! Za prave hrišćane kao što je apostol Pavle, smrt nije bila prijatelj; ona je bila „poslednji neprijatelj“ (1. Korinćanima 15:26). Hrišćani gledaju na smrt, ne kao na nešto prirodno, već kao na nešto užasno, neprirodno, jer je direktna posledica greha i pobune protiv Boga (Rimljanima 5:12; 6:23). Ona nikada nije bila deo Božje prvobitne namere za čovečanstvo.

Međutim, pravi hrišćani nisu bez nade što se tiče smrti duše. Lazarevo uskrsenje je jedan od mnogih biblijskih izveštaja koji nam slikovito prikazuje pravu, biblijsku nadu za umrle duše — uskrsenje. Biblija naučava o dve različite vrste uskrsenja. Za veliku većinu čovečanstva koja spava u grobu, bilo da su pravednici ili nepravednici, postoji nada uskrsenja u večni život u Raju ovde na zemlji (Luka 23:43; Jovan 5:28, 29; Dela apostolska 24:15). Za jednu malu grupu koju je Isus označio kao svoje „maleno stado“, postoji uskrsenje u besmrtni život kao duhovnih bića na nebu. Ovi, koji obuhvataju i Hristove apostole, vladaće s Hristom Isusom nad čovečanstvom i obnoviće ga do savršenstva (Luka 12:32; 1. Korinćanima 15:53, 54; Otkrivenje 20:6).

Zašto onda nalazimo da crkve hrišćanskog sveta naučavaju ne o uskrsenju, već o besmrtnosti ljudske duše? Osmotrimo odgovor koji je dao teolog Verner Jeger u delu The Harvard Theological Review, davne 1959: „Najvažnija činjenica u istoriji hrišćanske doktrine bila je ta da je otac hrišćanske teologije, Origen, bio platonski filozof u  aleksandrijskoj školi. On je u hrišćansku doktrinu ugradio celokupnu kosmičku dramu o duši, koju je preuzeo od Platona.“ Tako je crkva uradila baš ono što su vekovima pre uradili Jevreji! Oni su se odrekli biblijskih učenja u korist grčke filozofije.

Pravo poreklo doktrine

U odbranu doktrine o besmrtnosti duše neki sada mogu pitati: zašto tu istu doktrinu, u jednom ili drugom obliku, naučava toliko mnogo svetskih religija? Pismo pruža zdrav razlog zbog kog ovo učenje toliko preovladava u religioznim zajednicama ovog sveta.

Biblija nam kaže „da je sav svet pod vlašću lukavoga“ i specifično identifikuje Sotonu kao ’vladara ovog sveta‘ (1. Jovanova 5:19; Jovan 12:31). Očigledno je da svetske religije nisu bile imune na Sotonin uticaj. Naprotiv, one su u velikoj meri doprinele nesreći i razdoru u današnjem svetu. A što se tiče duše, izgleda da veoma jasno odražavaju Sotonine misli. Kako to?

Seti se prve laži koja je ikada izrečena. Bog je rekao Adamu i Evi da će umreti ako sagreše protiv njega. Ali Sotona je uveravao Evu: „Nećete vi umreti“ (Postanje 3:4). Naravno, Adam i Eva su zaista umrli; vratili su se u prah kao što je Bog i rekao. Sotona, „otac laži“, nikada se nije odrekao svoje prve laži (Jovan 8:44). U bezbroj religija koje su odstupile od biblijske doktrine ili koje su je potpuno ignorisale, ta ista ideja još uvek se prenosi: ’Ti sigurno nećeš umreti. Tvoje telo može umreti, ali će tvoja duša i dalje živeti, zauvek — poput Boga!‘ Interesantno je da je Sotona takođe rekao Evi da će biti ’kao Bog‘! (Postanje 3:5).

Koliko je samo bolje imati nadu koja je zasnovana ne na lažima ili ljudskim filozofijama, već na istini. Koliko je samo bolje biti uveren da su naši voljeni umrli bez svesti u grobu umesto da brinemo o tome gde se nalazi nekakva besmrtna duša! Ti koji spavaju u smrti ne treba da nas užasavaju ili deprimiraju. Na neki način možemo smatrati da su mrtvi na sigurnom mestu počinka. Zašto sigurnom? Zato što nas Biblija uverava da su mrtvi koje Jehova voli živi u jednom posebnom smislu (Luka 20:38). Oni žive u njegovom sećanju. Ovo je jako utešna misao jer njegovo pamćenje nema granice. On je gorljiv da bezbrojne milione voljenih ljudi vrati u život i da im pruži priliku da zauvek žive na rajskoj zemlji. (Uporedi s Jovom 14:14, 15.)

Slavan dan uskrsenja će doći, kao što se i sva Jehovina obećanja moraju ispuniti (Isaija 55:10, 11). Razmisli samo o ovom proročanstvu koje će se dogoditi: „Da ožive mrtvi tvoji! Da ustanu leševi moji! - Probudite se, radujte se, stanovnici praha! Jer je tvoja rosa, rosa od života, i zemlja će dan senima vratiti“ (Isaija 26:19). Dakle, mrtvi koji spavaju u grobu bezbedni su kao i beba u majčinoj materici. Oni će uskoro biti „rođeni“, vraćeni u život na rajskoj zemlji!

Koja bi nada mogla biti bolja od ove?

[Fusnote]

[Slika na 7. strani]

Jevrejski zeloti u Masadi verovali su da će smrt osloboditi njihove duše