Majkl Faradej — naučnik i čovek vere

„Otac elektriciteta.“ „Najveći naučnik eksperimentalac koji je ikada živeo.“ Ovo su dva opisa Majkla Faradeja, rođenog 1791. u Engleskoj, čije je otkriće elektromagnetne indukcije vodilo do razvitka električnih motora i generatora.

FARADEJ je na Kraljevskom institutu u Londonu naširoko držao predavanja iz hemije i fizike. Njegova predavanja u cilju popularizacije nauke, pomagala su mladim ljudima da shvate komplikovane koncepte. Dobijao je priznanja od brojnih univerziteta. Ipak, izbegavao je publicitet. Bio je jako religiozan čovek, najsrećniji u privatnosti svog trosobnog stana i u društvu svoje porodice i suvernika. Faradej je pripadao onome što je opisao kao „veoma malu i prezrenu sektu hrišćana, poznatu... kao sandemanisti“. Ko su bili oni? U šta su verovali? I kako je to uticalo na Faradeja?

 Sandemanisti

„Početnu vezu između porodice Faradej i sandemanističke crkve, zapečatili su deka i baka Majkla Faradeja“, primećuje Džefri Kantor, autor knjige Michael Faraday: Sandemanian and Scientist. Oni su se družili sa sledbenicima jednog putujućeg nonkonformističkog sveštenika čiji su se drugovi zalagali za sandemanistička verovanja.

Robert Sandeman (1718-1771) je na univerzitetu u Edinburu studirao matematiku, grčki i druge jezike, kada je jednog dana saslušao propoved bivšeg prezbiterijanskog sveštenika Džona Glasa. Ono što je čuo navelo ga je da napusti univerzitet, da se vrati kući u Pert i da se pridruži Glasu i njegovim drugovima.

U 1720-im Džon Glas je počeo da sumnja u neka učenja Škotske crkve. Proučavanje Božje Reči vodilo ga je do zaključka da je biblijska nacija Izraela predočavala jednu duhovnu naciju čiji podanici dolaze iz mnogih nacionalnosti. Nigde nije našao opravdanje za zasebnu crkvu za svaku naciju.

Pošto se više nije osećao spokojno u svojoj crkvi u Tilingu, izvan Dandija, u Škotskoj, Glas se povukao iz Škotske crkve i organizovao svoje sastanke. Pridružilo mu se stotinak ljudi, i od početka su smatrali da treba da sačuvaju jedinstvo u svojim redovima. Odlučili su da slede Hristova uputstva, zapisana u 18. poglavlju Mateja, od 15. do 17. stiha, kako bi rešili bilo kakve nesuglasice koje možda imaju. Kasnije su održavali sedmične sastanke na kojima su se okupljali istovernici radi molitve i ohrabrenja.

Kada je popriličan broj ljudi počeo da redovno posećuje sastanke različitih grupa, bili su potrebni odgovorni ljudi kako bi nadgledali njihovo obožavanje. Ali ko je kvalifikovan? Džon Glas i njegovi drugovi obratili su naročitu pažnju onome što je apostol Pavle napisao o ovoj temi (1. Timoteju 3:1-7; Titu 1:5-9). Nisu našli ni pomena o univerzitetskom obrazovanju ili o potrebi da se razume hebrejski ili grčki. Stoga su nakon razmišljanja uz molitvu o biblijskim smernicama, naimenovali kvalifikovane muškarce da postanu starešine. Oni koji su bili lojalni Škotskoj crkvi smatrali su to „skoro bogohuljenjem“, jer se neobrazovani muškarci „rođeni za razboj, iglu ili plug“ prave da razumeju Bibliju i da propovedaju njenu poruku. Kada su, godine 1733, Glas i njegovi suvernici izgradili svoju vlastitu dvoranu za sastanke u Pertu, lokalno sveštenstvo je pokušalo da vrši pritisak na sudije za prekršaje da ih isteraju iz grada. Nisu uspeli u tome, i pokret je napredovao.

Robert Sandeman se oženio Glasovom najstarijom kćerkom i, u 26. godini, postao starešina u glasitskoj skupštini Pert. Njegove dužnosti kao starešine teško su ga tištale tako da je odlučio da pastirskom delu posveti sve svoje vreme. Kasnije, kad mu je umrla žena, Robert je „radosno pristao da služi Gospodu kud god ga dodeli sudbina“, primećuje jedna biografska skica.

Sandemanizam se širi

Sandeman je revno proširivao svoju službu sa Škotske na Englesku, gde su rasle nove grupe suvernika. U to vreme vladala je nesloga među engleskim kalvinistima. Neki od njih su verovali da su predodređeni za spasenje. S druge strane, Sandeman je bio na strani onih koji su smatrali da je vera neophodan preduslov. U prilog ovom gledištu, objavio je knjigu koja je četiri puta preštampavana i koja se takođe pojavila u dva američka izdanja. Prema Džefriju Kantoru, izdavanje ove knjige bio je „najznačajniji događaj koji je izdigao [sandemansku] sektu iznad njenih prilično ograničenih škotskih početaka“.

 Godine 1764. Sandeman, u društvu drugih glasitskih starešina, otputovao je za Ameriku, što je bila poseta koja je izazvala mnogo neslaganja i protivljenja. Ipak, ona je dovela do uspostavljanja jedne grupe istomišljenika hrišćana u Danberiju, u Konektikatu. a Tamo je, godine 1771, Sandeman umro.

Faradejeva religiozna verovanja

Mladi Majkl je upijao sandemanistička učenja od svojih roditelja. On je naučio da se sandemanisti drže odvojeno od onih koji ne upražnjavaju ono što Biblija naučava. Na primer, odbijali su da učestvuju u anglikanskoj službi prilikom sklapanja braka, radije ograničavajući ceremonije venčanja na ono što je zakonski bilo neophodno.

Podložnost vladama, a ipak neutralnost u politici, karakterisala je sandemaniste. Iako su bili uvaženi članovi društva, retko su prihvatali državne položaje. Ali u nekoliko slučajeva u kojima su to učinili, izbegavali su stranačku politiku. Čuvanje ovog stava donelo im je prekor. (Uporedi s Jovanom 17:14.) Sandemanisti su smatrali da je Božje nebesko Kraljevstvo savršeno uređenje za vladu. Na politiku su gledali kao na „trivijalnu, prljavu igru lišenu moralnosti“, primećuje Kantor.

Iako su bili odvojeni od drugih, nisu zauzimali farisejske stavove. Objavili su: „Smatramo da je apsolutno neophodno izbegavati Duh i Običaje drevnih fariseja, u stvaranju više Grehova i Dužnosti nego što to Pismo čini; i u činjenju nevažećim božanskih Pravila pomoću ljudskih tradicija ili logičnih Izvrdavanja.“

Usvojili su biblijski običaj isključivanja bilo kog svog člana koji postane alkoholičar, iznuđivač, bludnik, ili neko ko praktikuje druge ozbiljne grehe. Ako se grešnik zaista pokajao, oni su nastojali da ga vrate. Inače su sledili biblijski nalog da ’izbace zloga‘ (1. Korinćanima 5:5, 11, 13).

Sandemanisti su slušali biblijsku zapovest da se uzdržavaju od krvi (Dela apostolska 15:29). Džon Glas je obrazlagao da je Božji narod pod obavezom da se povinuje ograničenju u vezi s krvlju, baš kao što je Bog zapovedio prvim ljudima da se uzdržavaju od jedenja ploda s drveta spoznanja dobra i zla (Postanje 2:16, 17). Neposlušnost zapovesti u vezi s krvlju bila je ravna odbacivanju ispravne upotrebe Hristove krvi, naime za izmirenje greha. Glas je zaključio: „Ova zabrana jedenja krvi oduvek je bila, i još uvek je od najveće i najviše važnosti.“

Razmišljanje sandemanista na temelju Pisma pomoglo im je da izbegavaju mnoge zamke. Na primer, što se tiče zabave tražili su Hristova uputstva kao smernice. „Ne usuđujemo se da pravimo zakone tamo gde Hrist nije napravio ni jedan“, rekli su, „niti da izostavimo ijedan koji nam je dao. Dakle, pošto ne možemo pronaći da je razonoda, javna ili privatna, zabranjena, smatramo da je svaka zabava zakonita, sve dok nije povezana sa okolnostima koje su zaista grešne.“

Iako su se sandemanisti držali mnogih gledišta koja su bila tačno zasnovana na Pismu, oni nisu shvatili važnost suštinske aktivnosti koja karakteriše prave hrišćane, naime, da svako drugima treba da propoveda dobru vest o Kraljevstvu (Matej 24:14). Ipak, njihovi sastanci su bili otvoreni za sve, i nastojali su da svima koji su pitali izlože razlog svoje nade (1. Petrova 3:15).

Kako je ovaj obrazac verovanja uticao na naučnika Majkla Faradeja?

Sandemanista Faradej

Počastvovan, proslavljen, visoko poštovan zbog svojih izvanrednih otkrića,  Majkl Faradej je živeo jednostavnim životom. Kada su čuveni ljudi umirali i kada se od onih u javnom životu očekivalo da prisustvuju njihovim sahranama, Faradej je bio ugledna ličnost koja nije prisustvovala, jer mu savest nije dozvoljavala da prisustvuje i da se uključi u službu Engleske crkve.

Kao naučnik, Faradej se čvrsto držao onoga što je mogao demonstrirati kao činjenice. Stoga je izbegavao blisko druženje sa učenim ljudima koji su unapređivali svoje vlastite hipoteze i zauzimali strane u spornim pitanjima. Kao što je jednom rekao publici: ’Fundamentalna činjenica nas nikada ne izdaje, njen dokaz je uvek istinit.‘ On je oslikao nauku kao zavisnu ’od brižljivo posmatranih činjenica‘. Zaključujući jednu prezentaciju osnovnih prirodnih sila, Faradej je podstakao svoju publiku da razmišlja o „Onome ko ih je stvorio“. Zatim je citirao hrišćanskog apostola Pavla: „Posle stvorenja sveta, nevidljiva savršenstva Božja, večna moć njegova i božanstvo njegovo, vide se zaista u delima njegovim. Oni se zato ne mogu opravdati“ (Rimljanima 1:20).

Ono što je Faradeja izdvajalo kao toliko drugačijeg od mnogih drugih  naučnika bila je njegova želja da uči iz Božje nadahnute Knjige kao i iz knjige prirode. „Kroz svoj sandemanizam otkrio je način da živi u podložnosti Božjem moralnom zakonu i obećanju večnog života“, primećuje Kantor. „Kroz svoju nauku došao je u blizak kontakt s fizičkim zakonima koje je Bog izabrao da upravljaju svemirom.“ Faradej je verovao da „se apsolutni autoritet Biblije ne može potkopati naukom, već da nauka, ako se primenjuje na zaista hrišćanski način, može osvetliti Božju drugu knjigu“.

Faradej je ponizno odbijao mnoge časti koje su drugi želeli da mu dodele. Dosledno je izražavao nezainteresovanost za viteški red. Želeo je da ostane ’običan gospodin Faradej‘. Posvetio je dosta vremena svojoj aktivnosti kao starešina, uključujući redovna putovanja od glavnog grada do norfolškog sela kako bi se brinuo za jednu grupicu istomišljenika vernika koji su tamo živeli.

Majkl Faradej je umro 25. avgusta 1867, i sahranjen je na groblju Hajgejt u severnom Londonu. Biograf Džon Tomas kaže nam da je Faradej „zaveštao potomstvu veću količinu čistog naučnog dostignuća nego bilo koji drugi fizičar, a praktične posledice njegovih otkrića duboko su uticale na prirodu civilizovanog života“. Faradejeva udovica, Sara, napisala je: „Mogu samo ukazati na Novi zavet kao na njegov vodič i pravilo; jer ga je smatrao Rečju Božjom... koji jednako obavezuje hrišćane sadašnjice kao i onda kada je pisan“ — elokventno svedočanstvo za eminentnog naučnika koji je odano živeo po svojoj veri.

[Fusnota]

[Okvir na 29. strani]

Postavljen za predavača na Britanskom Kraljevskom institutu, Majkl Faradej je popularizovao nauku na takav način da ju je čak i mlada osoba mogla razumeti. Njegov savet drugim predavačima sadrži praktične predloge koje treba da razmotre savremeni hrišćani koji javno poučavaju.

◻ „Govor ne treba da bude brz i žuran i zbog toga nerazumljiv, već spor i promišljen.“

◻ Govornik treba da nastoji da podigne interesovanje svoje publike „na početku predavanja i da ga pomoću serija neosetnih gradacija, a da to publika ne primeti, održi živim sve dok tema to zahteva“.

◻ „Predavač pada duboko ispod dostojanstva svog karaktera kada se spušta toliko nisko da nastoji da iskamči aplauz i traži pohvalu.“

◻ O upotrebi nacrta: „Oduvek sam smatrao da sam obavezan... da sastavim plan [teme] na papiru i popunim delove prisećajući ih se, bilo asociranjem bilo na neki drugi način... Imam niz glavnih i manjih podnaslova po redu, i iz njih gradim temu.“

[Izvor slike na 26. strani]

Obe slike: ljubaznošću Kraljevskog instituta