Usmeriti oči i srce na nagradu

ISPRIČALA IDIT MAJKL

Početkom 1930-ih živeli smo u blizini Sent Luisa, u Misuriju, u SAD, kada nas je posetila jedna Jehovina svedokinja. Baš tada je pukao konopac za sušenje veša, bacivši maminu blistavo belu odeću u blato. Ona je prihvatila ponuđene knjige samo da bi ta žena otišla i stavila ih na jednu policu, zaboravivši na njih.

BILE su to godine depresije, i tata je bio otpušten s posla. Jednog dana je pitao ima li u kući ičeg za čitanje. Mama mu je rekla za knjige. Počeo je da ih čita i posle kratkog vremena je uzviknuo: „Mama, ovo je istina!“

„Ah, to je samo neka religija koja želi novac kao i sve ostale“, odgovorila je. Međutim, tata ju je uporno molio da sedne i da s njim pogleda stihove. Kada je to učinila, i ona je bila uverena. Nakon toga počeli su da traže Svedoke i otkrili su da su se oni sastajali u jednoj iznajmljenoj dvorani blizu centra Sent Luisa, u dvorani koja se takođe koristila za igranke i za druge priredbe.

Tata i mama su me poveli sa sobom — imala sam otprilike tri godine — i pronašli su dvoranu, ali je tamo u toku bila igranka. Tata je saznao kada se održavaju sastanci i ponovo smo došli. Takođe smo počeli da posećujemo nedeljni biblijski studij u blizini našeg doma. On se održavao u kući žene koja nas je prvo posetila „Zašto ne povedete i sinove?“, pitala je. Majku je bilo stid da kaže da nisu imali cipele. Kada je konačno rekla, bile su obezbeđene cipele i moja braća su počela s nama da posećuju sastanke.

Majka je dobila područje za propovedanje u blizini naše kuće, i ona je počela službu od kuće do kuće. Išla sam s njom, skrivajući se iza nje. Pre nego što je naučila da vozi, pešačile bismo više od jednog kilometra da bismo uhvatile autobus koji bi nas odvezao na sastanak u Sent Luis. Čak i onda kada je bilo leda i snega, nikada nismo propuštale sastanke.

Godine 1934. mama i tata su se krstili. I ja sam želela da se krstim i stalno sam navaljivala sve dok majka nije zamolila jednog starijeg Svedoka da razgovara sa mnom o tome. Postavio mi je mnoga pitanja na način na koji sam mogla razumeti. Zatim je rekao mojim roditeljima da ne treba da me sprečavaju da se krstim; to bi moglo štetiti mom duhovnom rastu. Tako sam se krstila sledećeg leta, kada sam još uvek imala šest godina.

Volela sam brošuricu Dom i sreća, koju sam stalno nosila sa sobom, čak sam je držala pod jastukom kad sam spavala. Uvek iznova sam preklinjala majku da mi je čita, sve dok je nisam naučila napamet. Na poleđini je imala sliku jedne devojčice u Raju s lavom. Govorila sam da sam ja ta devojčica. Ta slika mi je pomogla da usmerim oči na nagradu života u Božjem novom svetu.

Bila sam veoma stidljiva, ali iako sam možda drhtala, uvek sam odgovarala na pitanja na Skupštinskom studiju Kule stražare.

Nažalost, tata se plašio da će izgubiti posao, pa je prestao da se druži  sa Svedocima. Moja braća su učinila isto.

Punovremena služba

Majka je dala pionirima, ili punovremenim slugama, da parkiraju svoju prikolicu u našem dvorištu, i posle škole pridruživala sam im se u službi. Uskoro sam i ja želela da pionirim, ali tata se protivio tome, smatrajući da treba da steknem više svetovnog obrazovanja. Majka ga je konačno ubedila da mi dozvoli da pionirim. Tako sam juna 1943, kada sam imala 14 godina, počela s punovremenom službom. Da bih priložila za troškove domaćinstva, radila sam svetovan posao sa skraćenim radnim vremenom, a povremeno sam radila i puno radno vreme. Ipak, postizala sam mesečni cilj od 150 sati u delu propovedanja.

S vremenom sam pronašla partnera za pionirenje, Doroti Kraden, koja je počela s pionirenjem u januaru 1943, kada je imala 17 godina. Bila je pobožna katolikinja, ali krstila se nakon šest meseci proučavanja Biblije. Ona mi je godinama bila izvor ohrabrenja i snage, a i ja sam bila njoj. Postale smo prisnije nego sestre.

Započevši 1945, zajedno smo pionirile u malim gradovima u Misuriju gde nije bilo skupština. U Bouvling Grinu smo sredile dvoranu za sastanke; majka je došla i pomogla nam. Zatim smo svake nedelje posećivale sve kuće u gradu i pozivale ljude na javno predavanje koje smo ugovorile da održavaju braća iz Sent Luisa. Svake nedelje je prisustvovalo između 40 i 50 ljudi. Kasnije smo uradile isto u Luizijani, gde smo iznajmile jedan masonski hram. Da bismo pokrili troškove iznajmljivanja dvorana, iznele smo kutije za priloge, i svake nedelje bili su podmireni svi troškovi.

Zatim smo otišle u Meksiko, u Misuriju, gde smo iznajmile jedan lokal. Sredile smo ga kako bi ga koristila tamošnja mala skupština. Lokal je imao i dodatne sobe u kojima smo živele. Takođe smo pomagale u pripremama za javna predavanja u Meksiku. Zatim smo otišle u glavni grad države, u Džeferson Siti, gde smo pre podne svakog radnog dana kontaktirale s državnim zvaničnicima u njihovim kancelarijama. Živele smo u jednoj sobi iznad Dvorane Kraljevstva sa Stelom Vili, koja nam je bila kao majka.

Odatle smo nas tri otišle u gradove Festus i Kristal Siti, koji su blizu jedan drugog. Živele smo u preuređenom kokošinjcu iza kuće jedne zainteresovane porodice. Pošto nije bilo krštenih muškaraca, mi smo vodile sve sastanke. Naš posao sa skraćenim radnim vremenom bio je prodavanje kozmetike. U materijalnom pogledu smo imale malo. U stvari, nismo sebi mogle priuštiti da pendžetiramo cipele, tako da smo svakog jutra u njih stavljale čist karton, a uveče je svaka prala svoju jedinu haljinu.

Početkom 1948, kada sam imala 19, Doroti i ja smo dobile pozivnice za 12. razred Biblijske škole Gilead Watchtowera za misionare. Nakon petomesečnog kursa, stotinu studenata diplomiralo je 6. februara 1949. Bilo je to veoma srećno vreme. Moji roditelji su se preselili u Kaliforniju, a majka je prešla sav taj put da bi bila prisutna.

Ka našoj dodeli

Dvadeset osam diplomaca bilo je dodeljeno u Italiju — šest, uključujući Doroti i mene, u Milano. Četvrtog marta 1949, otplovile smo iz Njujorka italijanskim brodom Vulcania. Putovanje je trajalo 11 dana, a nemirno more je uzrokovalo da je većina od nas imala morsku bolest. Brat Benanti je došao u đenovsku luku da nas dočeka i da nas vozom vrati u Milano.

Kad smo stigle u misionarski dom u Milanu, zatekle smo cveće koje je jedna mala Italijanka stavila u sve naše sobe. Godinama kasnije ta devojčica, Marija Merafina, otišla je u Gilead, vratila se u Italiju, i ona i ja smo zajedno služile u misionarskom domu!

Sledećeg jutra nakon što smo stigle u Milano, pogledale smo kroz prozor od kupatila.  U ulici iza naše kuće nalazila se velika stambena zgrada uništena od bombardovanja. Jedan američki bombarder je slučajno ispustio bombu koja je pobila svih 80 porodica koje su tu živele. Jednom drugom prilikom promašena je jedna fabrika i bombe su pogodile školu i ubile 500 dece. Stoga ljudi nisu voleli Amerikance.

Ljudi su bili umorni od rata. Mnogi su rekli da ako bi počeo još jedan rat, oni ne bi išli u skloništa već bi ostali kod kuće, pustili plin i tamo umrli. Uveravale smo ih da smo mi tu da predstavljamo, ne Sjedinjene Države niti bilo koju drugu ljudsku vladavinu, već Božje Kraljevstvo, koje će okončati sve ratove i patnje koje oni donose.

U velikom Milanu, jedina skupština od dvadesetak ljudi sastajala se u misionarskom domu. Još uvek nisu bila sačinjena područja za propovedanje, tako da smo počele da svedočimo u jednoj velikoj stambenoj zgradi. Na prvim vratima, upoznale smo g. Đandinotija koji je želeo da njegova supruga napusti crkvu, tako da je prihvatio jednu od naših publikacija. Gđa Đandinoti je bila iskrena žena, puna pitanja. „Biće mi drago kad naučite italijanski“, rekla je, „tako da me možete poučiti Bibliji.“

Plafoni u njihovom stanu su bili visoki a svetlo je bilo slabo, tako da bi ona uveče stavila stolicu na sto da bi bila bliže svetlu, kako bi čitala Bibliju. „Ako budem proučavala Bibliju s vama“, pitala je, „mogu li još uvek ići u crkvu?“ Rekli smo joj da je to njena stvar. Nedeljom ujutru odlazila je u crkvu, a po podne je dolazila na naše sastanke. Onda je jednog dana rekla: „Više neću ići u crkvu.“

„Zašto?“, pitali smo je.

„Zato što ne poučavaju Bibliji, i ja sam pronašla istinu proučavajući Bibliju s vama.“ Krstila se i proučavala je s mnogim ženama koje su svakodnevno odlazile u crkvu. Kasnije nam je rekla da bi prestala da proučava i da verovatno nikada ne bi saznala istinu da smo joj rekli da ne ide u crkvu.

Nove dodele

S vremenom smo Doroti i ja, s još četiri misionara, bile dodeljene u italijanski grad Trst, koji je tada bio okupiran britanskim i američkim trupama. Bilo je samo desetak Svedoka, ali je taj broj  rastao. Tri godine smo propovedale u Trstu, i kada smo otišle, tamo je bilo 40 objavitelja Kraljevstva, od kojih su 10 bili pioniri.

Naša sledeća dodela bila je Verona u kojoj nije bilo nijedne skupštine. Ali kada je crkva izvršila pritisak na svetovne vlasti, bili smo prisiljeni da odemo. Doroti i ja smo bile dodeljene u Rim. Tamo smo iznajmile jednu nameštenu sobu, i obrađivale smo područje blizu Vatikana. Dok smo bile tamo Doroti je otišla za Liban da bi se udala za Džona Čimiklisa. Bile smo zajedno skoro 12 godina i zaista mi je nedostajala.

Godine 1955. otvoren je novi misionarski dom u drugom delu Rima u ulici nazvanoj Nju Apijan Vej. Jedna od njih četvoro u domu bila je Marija Merafina, devojčica koja je stavila cveće u naše sobe one večeri kad smo stigli u Milano. U tom području grada osnovana je jedna nova skupština. Nakon međunarodnog kongresa u Rimu tog leta, imala sam prednost da prisustvujem kongresu u Nirnbergu, u Nemačkoj. Kako je bilo uzbudljivo susresti se sa onima koji su toliko pretrpeli pod Hitlerovim režimom!

Nazad u Sjedinjene Države

Zbog zdravstvenih problema, 1956. vratila sam se u Sjedinjene Države radi bolovanja. Ali nikada nisam odvratila oči od nagrade služenja Jehovi sada i beskrajno u njegovom novom svetu. Planirala sam da se vratim za Italiju. Međutim, upoznala sam Orvila Majkla, koji je služio u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, u Njujorku. Venčali smo se 1958, nakon međunarodnog kongresa u Njujorku.

Kratko nakon toga preselili smo se u Front Rojal, u Virdžiniji, gde smo uživali služeći s jednom malom skupštinom. Živeli smo u majušnom stanu iza Dvorane Kraljevstva. Konačno, marta 1960. bilo je neophodno da se vratimo u Bruklin kako bismo našli svetovni posao da bismo platili račune. Radili smo noću u različitim bankama, tako da smo mogli ostati u punovremenoj službi.

Dok smo bili u Bruklinu, moj otac je umro, a majka mog supruga je imala lakši moždani udar. Stoga smo odlučili da se preselimo u Oregon da bismo bili blizu naših majki. Oboje smo pronašli svetovni posao sa skraćenim radnim vremenom i nastavili smo da i tamo budemo u pionirskoj službi. U jesen 1964, mi i naše majke vozili smo se kroz zemlju da bismo prisustvovali godišnjem sastanku Watch Tower Bible and Tract Societyja u Pitsburgu, u Pensilvaniji.

Tokom naše posete Rod Ajlandu, pokrajinski nadglednik Arlen Majer i njegova supruga, ohrabrili su nas da se preselimo u glavni grad države, Providens, gde je potreba za objaviteljima Kraljevstva bila veća. Naše majke su nas podsticale da prihvatimo ovu novu dodelu, tako da smo vrativši se u Oregon prodali većinu našeg pokućstva i preselili se.

Ponovo u školi Gilead

Tokom leta 1965, prisustvovali smo kongresu na Jenki stadionu. Tamo smo se kao bračni par prijavili za školu Gilead. Otprilike mesec dana kasnije, bili smo iznenađeni kada smo dobili molbe koje smo morali vratiti u roku od 30 dana. Bila sam zabrinuta zbog odlaska u neku daleku zemlju jer majka nije bila dobrog zdravlja. Ali ona me je ohrabrila: „Popuni te molbe. Znaš da uvek treba da prihvatiš bilo koju prednost službe koju ti Jehova nudi!“

To je rešilo stvar. Popunili smo molbe i poslali ih. Kakvo je to iznenađenje bilo kad smo dobili pozivnice za 42. razred, koji je počinjao 25. aprila 1966! Škola Gilead tada je bila smeštena u Bruklinu, u Njujorku. Manje od pet meseci kasnije, nas 106 diplomiralo je 11. septembra 1966.

Dodeljeni u Argentinu

Dva dana nakon graduacije, bili smo na putu za Argentinu s peruanskom avio- kompanijom. Kad smo stigli u Buenos Ajres, nadglednik podružnice, Čarls Ajzenhauer dočekao nas je na aerodromu. Pomogao nam je na carini a zatim nas je odveo u podružnicu. Imali smo jedan dan da se raspakujemo i smestimo; zatim su počeli časovi španskog. Prvog meseca smo 11 sati dnevno učili španski. Drugog meseca smo učili jezik četiri sata dnevno i počeli smo da učestvujemo u službi na terenu.

Pet meseci smo bili u Buenos Ajresu, a zatim smo bili dodeljeni u Rosario, veliki grad otprilike četiri sata severno vozom. Nakon što smo tamo služili 15 meseci, poslati smo dalje na sever u Santijago del Estero, grad u vreloj pustinjskoj provinciji. Dok smo bili tamo, moja majka je umrla, januara 1973. Nisam je videla četiri godine. Ono što me je podržavalo u mojoj žalosti bila je nada uskrsenja, kao i spoznanje da sam služila tamo gde je majka želela da budem (Jovan 5:28, 29; Dela apostolska 24:15).

Ljudi u Santijago del Esteru bili su prijateljski nastrojeni, i lako su se započinjali biblijski studiji. Kada smo stigli 1968, oko 20 ili 30 je prisustvovalo sastancima, ali osam godina kasnije bilo ih je preko stotinu u našoj skupštini. Osim toga, u obližnjim gradovima bile su dve nove skupštine od 25 i 50 objavitelja.

Ponovni povratak u Sjedinjene Države

Zbog zdravstvenih problema, 1976. bili smo dodeljeni nazad u Sjedinjene Države kao specijalni pioniri — u Fajetvil, u Severnoj Karolini. Tamo je bilo mnogo ljudi koji su govorili španski a bili su iz centralne i južne Amerike, Dominikanske Republike, Portorika i čak iz Španije. Imali smo mnoge biblijske studije, i s vremenom je osnovana španska skupština. Proveli smo skoro osam godina na toj dodeli.

Međutim, trebalo je da budemo bliže mojoj svekrvi, koja je bila prilično stara i nesposobna. Ona je živela u Portlandu, u Oregonu, pa smo stoga dobili novu dodelu za špansku skupštinu u Vankuveru, u Vašingtonu, što nije daleko od Portlanda. Ta skupština je bila mala kada smo stigli u decembru 1983, ali vidimo mnoge nove osobe.

U junu 1996. napunila sam 53, a moj suprug je 1. januara 1996. napunio 55 godina punovremene službe. Tokom tih mnogih godina imala sam prednost da pomažem stotinama da dođu do spoznanja istine iz Božje Reči i da predaju svoj život Jehovi. Mnogi od njih sada služe kao starešine i punovremene sluge.

Ponekad me pitaju da li mi fali to što nemam dece. Činjenica je da me je Jehova blagoslovio s mnogo duhovne dece i unučadi. Da, moj život je bio bogat i ispunjen u Jehovinoj službi. Sebe mogu dovesti u vezu s Jeftajevom kćerkom, koja je provela svoj život u hramskoj službi i nikada nije imala dece zbog svoje velike prednosti službe (Sudije 11:38-40).

Još uvek se sećam svog predanja Jehovi kada sam bila samo mala devojčica. Slika Raja je u mojim mislima sada isto tako živopisna kao i tada. Moje oči i srce su još uvek usmereni na nagradu beskrajnog života u Božjem novom svetu. Da, moja je želja da služim Jehovi, ne samo nekih 50 godina, već zauvek — pod njegovom Kraljevskom Vladavinom.

[Slika na 23. strani]

Doroti Kraden, s rukama na mojim ramenima, i drugi pioniri 1943.

[Slika na 23. strani]

U Rimu, u Italiji, s drugim misionarkama 1953.

[Slika na 25. strani]

S mojim suprugom