Epafrodit — izaslanik Filipljana

POKRENI

Epafrodit — izaslanik Filipljana

„PRIMITE ga dakle u Gospodu sa svakom radošću, i poštujte takve ljude“, pisao je Pavle Filipljanima. Nema sumnje da bismo bili srećni ako bi neki hrišćanski nadglednik govorio o nama takvim pohvalnim rečima (Filipljanima 2:29). Ali o kome je Pavle govorio? I šta je ta osoba učinila da bi zaslužila takvu srdačnu preporuku?

Odgovor na prvo pitanje je Epafrodit. Da bismo odgovorili na drugo, razmotrimo okolnosti koje su podstakle Pavla da napiše ove reči.

Otprilike 58. n. e., Filipljani su čuli da je nasilna svetina u Jerusalimu odvukla Pavla izvan hrama i pretukla ga, da su ga vlasti uhapsile i da je, nakon pritvora kojim ništa nije rešeno, u okovima bio prebačen za Rim (Dela apostolska 21:27-33; 24:27; 27:1). Zabrinuti za njegovu dobrobit, mora da su se pitali šta bi mogli učiniti za njega. Materijalno su bili siromašni i daleko od Pavla, pa je stoga pomoć koju su mu mogli pružiti bila ograničena. Ipak, srdačna osećanja koja su pobuđivala Filipljane da podupiru njegovu službu u prošlosti, još uvek su ih podsticala; čak i više, jer je bio u kritičnoj situaciji (2. Korinćanima 8:1-4; Filipljanima 4:16).

Filipljani su morali razmotriti da li bi neko od njih mogao posetiti Pavla s poklonom i pomoći mu ako mu je nešto trebalo. Ali bilo je to dugo i zamorno putovanje, i moglo je biti opasno pomagati mu! Joakim Gnilka primećuje: „Trebalo je imati hrabrosti posetiti zatvorenika, i još k tome onoga čiji ’zločin‘ mora da je izgledao ekstremno loše definisan.“ Pisac Brajan Rapski kaže: „Postojala je dodatna opasnost u tome da se jednostavno bude previše blisko povezan sa zatvorenikom ili njegovim gledištima ili da se bude sklon prema njima... Slučajna reč ili postupak mogli su voditi do smrti ne samo zatvorenika već i njegovog posetioca.“ Koga bi Filipljani mogli poslati?

S razlogom možemo zamisliti da je putovanje ove vrste moglo izazvati zabrinutost i neizvesnost, ali Epafrodit (ne treba ga mešati sa Epafrasom iz Kolosa) bio je voljan da obavi ovu tešku misiju. Sudeći po njegovom imenu, koje u sebi sadrži ime Afrodite, on je možda bio neznabožac koji se obratio na hrišćanstvo — sin roditelja odanih toj grčkoj boginji ljubavi i plodnosti. Kada je Pavle pisao Filipljanima kako bi im zahvalio na njihovoj velikodušnosti, on je s pravom opisao Epafrodita kao „vašeg izaslanika i ličnog slugu za moju potrebu“ (Filipljanima 2:25, NW).

Iz onoga što Biblija kaže o Epafroditu, možemo razumeti da je uprkos svojoj hvale vrednoj spremnosti da bude korišćen u ovoj službi za Pavla i svoju vlastitu skupštinu, Epafrodit imao istu vrstu problema koju mi možda imamo. Razmotrimo njegov primer.

’Lični sluga za moju potrebu‘

Ne znamo detalje, ali možemo zamisliti da je Epafrodit stigao u Rim umoran od putovanja. Verovatno je putovao duž Via Egnacije, rimskog druma koji je prolazio kroz Makedoniju. Mogao je preći Jadransko more do „pete“ italijanskog poluostrva a zatim ići Apijevim drumom do Rima. Bilo je to zamorno putovanje (1 200 kilometara u jednom pravcu) koje je verovatno trajalo više od mesec dana. (Vidi okvir na 29. strani.)

S kakvim je duhom krenuo Epafrodit? On je bio poslat da za Pavla obavi „ličnu službu“, ili liturgiju (Filipljanima 2:30, NW). Ova grčka reč prvobitno je ukazivala na posao koji su podanici dobrovoljno obavljali za državu. Kasnije je počela da označava takvu vrstu službe koju je država obavezno zahtevala od podanika koji su bili posebno kvalifikovani da je izvršavaju. O upotrebi ove reči u Grčkim spisima, jedan izučavalac kaže: „Hrišćanin je čovek koji radi za Boga i ljude, na prvom mestu, jer to želi, celim svojim srcem, a na drugom, jer je primoran na to, jer ga ljubav Hristova obavezuje.“ Da, kakav je samo izvanredan duh Epafrodit pokazao!

’On je svoju dušu izložio opasnosti‘

Koristeći reč pozajmljenu iz kockarskog jezika, Pavle kaže da je Epafrodit svoju dušu ’izložio [paraboleusamen] opasnosti‘, ili doslovno, svoj život „stavio na kocku“ radi Hristove službe (Filipljanima 2:30, NW). Ne treba da mislimo da je Epafrodit učinio nešto suludo; nasuprot tome, ispunjavanje njegove svete službe obuhvatalo je izvestan rizik. Da li je možda preduzeo misiju pomoći tokom surovog doba godine? Da li je istrajao u pokušaju da dovrši putovanje nakon što se razboleo negde duž tog puta? U svakom slučaju, Epafrodit je bio „na smrt bolestan“. Možda je trebalo da ostane s Pavlom da bi mu služio, tako da je apostol očigledno želeo da opravda njegov povratak ranije nego što se to očekivalo (Filipljanima 2:27).

Ipak, Epafrodit je bio hrabra osoba voljna da nesebično izloži sebe opasnosti kako bi donela pomoć onima u potrebi.

Možemo se pitati: ’Do koje bih mere ja išao kako bih pomogao svojoj duhovnoj braći koja su u teškim okolnostima?‘ Takav duh spremnosti za hrišćane nije prepušten slobodnom izboru. Isus je rekao: „Novu vam zapovest dajem: Ljubite jedan drugoga. Kao što ja vas ljubih, ljubite se i vi među sobom“ (Jovan 13:34, kurziv naš). Epafrodit je obavio svoju službu ’skoro do smrti‘. Dakle, Epafrodit je bio primer osobe koja je imala „mentalni stav“ na koji je Pavle podstakao Filipljane da ga imaju (Filipljanima 2:5, 8, 30, Kingdom Interlinear). Da li bismo i mi bili spremni da idemo tako daleko?

Ipak, Epafrodit je postao depresivan. Zašto?

Njegova depresija

Stavi se na Epafroditovo mesto. Pavle je izvestio: „Čezne da vas sve vidi i depresivan je jer ste čuli da se razboleo“ (Filipljanima 2:26, NW). Epafrodit je znao da su braća u njegovoj skupštini bila svesna da je bolestan i da ne može pomoći Pavlu na način na koji su se oni nadali. U stvari, možda je izgledalo da je Epafrodit Pavlu stvorio još više briga. Da li je lekar Luka, Pavlov pratilac, morao zanemariti druge stvari da bi se brinuo o Epafroditu? (Filipljanima 2:27, 28; Kološanima 4:14).

Verovatno kao posledica toga, Epafrodit je postao depresivan. Možda je mislio da ga braća u njegovoj skupštini smatraju nesposobnim. Možda se osećao krivim i ’čeznuo‘ da ih vidi i ponovo uveri u svoju vernost. Pavle je koristio veoma snažnu grčku reč, ademoneo, „biti depresivan“, da bi opisao Epafroditovo stanje. Prema izučavaocu Dž. B. Lajtfutu, ova reč može ukazivati na „zbunjeno, nespokojno, polurastrojeno stanje, prouzrokovano telesnim poremećajem, ili mentalnom patnjom, kao što je žalost, stid, razočaranje, itd“. Jedina druga upotreba ove reči u Grčkim spisima odnosi se na Isusovu jaku agoniju u Getsimanskom vrtu (Matej 26:37).

Pavle je zaključio da bi bilo najbolje da Epafrodita pošalje nazad Filipljanima s jednim pismom koje objašnjava neočekivani povratak njihovog izaslanika. Rekavši: ’Smatram potrebnim da pošaljem k vama brata Epafrodita‘, Pavle preuzima odgovornost za njegov povratak, što rasteruje bilo koju moguću sumnju da je Epafrodit podbacio (Filipljanima 2:25). Naprotiv, Epafrodit je skoro izgubio život da bi izvršio svoju misiju! Pavle srdačno preporučuje da ga ’prime dakle u Gospodu sa svakom radošću, i da poštuju takve ljude. Jer za delo Hristovo dođe on do same smrti, ne žaleći svoj život da nadoknadi vaše odsustvovanje u usluzi koju ste mi učinili‘ (Filipljanima 2:29, 30).

„Poštujte takve ljude“

Muškarce i žene koji imaju isti mentalni stav kao Epafrodit zaista treba ceniti. Oni se žrtvuju da bi služili. Razmisli o onima koji su se žrtvovali da bi služili daleko od kuće kao misionari, putujući nadglednici, ili u jednoj od kancelarija podružnica Watch Tower Societyja. Ako godine ili narušeno zdravlje sada sprečavaju neke da rade ono što su nekada radili, oni zaslužuju poštovanje i cenjenje za svoje godine verne službe.

Ipak, iznurujuća bolest može biti izvor depresije ili osećanja krivice. Osoba bi želela da učini više. Kako je to frustrirajuće! Svako ko se nađe u takvoj situaciji može učiti od Epafrodita. Na kraju krajeva, zar je on bio kriv što se razboleo? Sigurno nije! (Postanje 3:17-19; Rimljanima 5:12). Epafrodit je želeo da služi Bogu i svojoj braći, ali bolest ga je ograničila.

Pavle nije prekorio Epafrodita zbog njegovog neraspoloženja već je rekao Filipljanima da ostanu uz njega. Isto tako, treba da utešimo našu braću kada su potišteni. Obično ih možemo pohvaliti za veran primer službe. To što je Pavle cenio Epafrodita, govoreći tako lepo o njemu, mora da ga je utešilo i ublažilo njegovu depresiju. I mi možemo biti sigurni da ’Bog nije nepravedan da zaboravi trud naš i ljubav koju pokazasmo za ime njegovo, posluživši i još dalje služeći svetima‘ (Jevrejima 6:10).

[Okvir na 29. strani]

Neudobnosti putovanja

Putovanje između dva važna evropska grada, slično putovanju koje je preduzeo Epafrodit, možda ne bi zahtevalo veliki napor. Putovanje bi se udobno moglo obaviti mlaznim avionom za sat ili dva. Bila je potpuno drugačija priča preduzeti takvo putovanje u prvom veku. U to vreme putovati iz mesta u mesto podrazumevalo je neudobnost. Pešak je mogao prevaliti između 30 i 35 kilometara na dan, dok se izlagao vremenskim prilikama i različitim opasnostima, uključujući i ’razbojnike‘ (2. Korinćanima 11:26).

A šta je s prenoćištima i zalihama namirnica?

Istoričar Mikelanđelo Kađano de Asevedo ističe da je duž rimskih drumova „bilo mansiona, samostalnih hotela, s prodavnicama, stajama i smeštajem za njihovo osoblje; između dva uzastopna mansiona, bilo je brojnih mutaciona, ili usputnih odmorišta, gde je osoba mogla zameniti konje ili vozila i pronaći zalihe“. Ove krčme imale su loš glas jer su ih posećivale najniže društvene klase. Osim što su potkradali putnike, krčmari su često dopunjavali svoje prihode zaradama od prostitutki. Latinski satirični pesnik Juvenul prokomentarisao je da se svako ko je prinudno morao ostati u krčmi takve vrste mogao zateći kako „leži obraz uz obraz s koljačima, u društvu lađara, lopova, odbeglih robova, s dželatima i onima što prave kovčege... Jedna čaša je služila za sve; niko nije imao zaseban krevet, niti sto odvojen od ostalih“. Drugi drevni pisci jadikovali su zbog loše vode i soba koje su bile pretrpane, prljave, vlažne i prepune buva.

[Mapa/Slika na 27. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Rim

[Slika]

Putnik iz rimskog doba

[Izvori]