’Brinuti za svoje domaćinstvo‘ — suočavanje s tim izazovom u zemljama u razvoju

„AKO li se ko za svoje, a osobito za svoje domaće, ne brine, taj se odrekao vere i gori je od nevernika.“ Tako je rekao apostol Pavle (1. Timoteju 5:8). Mada podizanje porodice postaje sve veća teškoća u bogatim zemljama, činjenje toga u nekoj zemlji u razvoju često predstavlja još teži izazov.

U Africi, na primer, ekonomska teškoća je često pravilo, a ne izuzetak. Nema dovoljno posla, a i kad ga ima, možda i suprug i supruga moraju raditi da bi obezbedili samo sredstva za život. Poglavari porodica možda moraju daleko putovati da bi pronašli posao, ostavljajući tako svoje supruge i decu same mesecima — ili godinama. Takođe može biti teško pronaći prikladan smeštaj. Mnoge afričke porodice su velike; stambene četvrti tako postaju tesne, s nedostatkom osnovnih pogodnosti. Često preovladavaju nezdravi uslovi.

Osim toga, lokalni običaji, dugotrajne tradicije i popularna gledišta mogu protivrečiti duhu Božje Reči, Biblije. Razmotri neke preovladavajuće stavove o braku i deci. Neki poglavari porodice smatraju da su odgovorni da plaćaju samo kiriju i obavezne školske takse. Njihovim suprugama — a ponekad čak i starijoj deci — prepušteno je da rade da bi se pobrinuli za osnovne potrebe kao što su hrana i odeća.

Uz to, neki supruzi smatraju da je „moj novac moj novac, ali tvoj novac je i moj novac“. To često podstiče ozlojeđenost među ženama koje stvaraju prihod. Jedna Tanzanka se žalila: „Novac se troši na piće, a ne na nas ili na decu. Delimo posao, ili radimo i više, ali on uzima sav novac govoreći nam da je njegov — da ga je on zaradio.“

Međutim, hrišćani Božju Reč stavljaju ispred lokalne kulture ili popularnog mišljenja. Biblija pruža korisno vođstvo po pitanju brige za porodicu. Na primer, ona kaže da „deca nisu dužna roditeljima imanja steći, nego roditelji deci“ (2. Korinćanima 12:14). Dakle, bogobojazni muškarci koji su sposobni za rad ne prepuštaju iz lenjosti svojoj supruzi ili starijoj deci da obezbeđuju hranu i odeću za porodicu; ta odgovornost isključivo pada na pleća poglavara porodice (1. Korinćanima 11:3).

Istina, možda muževljev prihod nije dovoljan da se podmire sve potrebe njegove porodice. Ali ako njegova supruga zarađuje novac van kuće, jedan hrišćanin neće biti ozlojeđen. Umesto toga, on će se ophoditi prema njoj kao prema uvaženom ’drugu‘ (Malahija 2:14). Dakle, on neće bezosećajno uzeti njen teško zarađen novac i proćerdati ga uz malo obzira prema njenim osećanjima. Naprotiv, on i njegova supruga će se ’zajedno konsultovati‘ i odlučiti kako se njihova sredstva mogu najbolje upotrebiti na korist cele porodice (Poslovice 13:10, NW). Tamo gde je to moguće, suprug čak dozvoljava svojoj supruzi neku meru ekonomske slobode, kakvu je uživala ’sposobna  žena‘ u biblijska vremena (Poslovice 31:10, 11, 16, NW). Sleđenje biblijskog saveta u takvim stvarima unapređuje porodičnu sreću i zadovoljstvo.

Suočavanje sa izazovima nezaposlenosti

Razmotrimo problem nezaposlenosti. Kada ima malo posla i kada je slabo plaćen, mnogi poglavari porodica u Africi traže posao daleko od kuće — u rudnicima, fabrikama, na farmama i plantažama. Ako je jedan hrišćanin u takvoj situaciji, on lako može biti izolovan od suobožavalaca i izložen veoma lošem društvu (Poslovice 18:1, NW; 1. Korinćanima 15:33). Iako se njegova porodica može truditi da se u toj situaciji snađe najbolje što može, oni će verovatno patiti jer nemaju kod kuće oca koji bi preuzeo duhovno vođstvo ili koji bi pružao emocionalnu podršku. Ironično je što dugo odsustvo može dovesti baš do onoga što je nekako trebalo sprečiti — do finansijske teškoće.

Jedna majka kaže: „Moj suprug je otišao da traži zlato. Planirao je da se vrati za mesec ili najviše dva. Ispostavilo se da je to trajalo godinu dana! Bila sam ostavljena da se brinem za šestoro dece. Zatim je trebalo platiti kiriju. Pošto nisam bila dobrog zdravlja, morala sam plaćati bolničke račune. Trebala nam je odeća, i morali smo jesti svakog dana. Nisam imala posao. Bilo je teško. Najteže je bilo voditi brigu o deci u duhovnom smislu — porodični studij, sastanci i delo propovedanja. Uz Jehovinu podršku, nekako smo se izvukli.“

Čak su se i neke majke osećale obaveznima da mesecima ostave svoje porodice da bi radile. Neke zarađuju za život kao putujući trgovci i retko se viđaju kod kuće. Starija deca su na taj način prisiljena da preuzmu roditeljsku ulogu i da se postaraju za obroke, kućne poslove i čak za disciplinu mlađe braće i sestara. Trpi učestvovanje u duhovnim aktivnostima. Da, pritisak na porodicu može biti ogroman!

Naravno, kada je ekonomsko stanje teško, jedan roditelj možda nema drugog načina da se brine za svoju porodicu nego da daleko odatle traži zaposlenje. U biblijska vremena Jakovljevi sinovi su očigledno morali ostaviti svoje porodice da bi u Egiptu pribavili hranu (Postanje 42:1-5). Dakle, kada u današnje vreme iskrsnu slične situacije, poglavari porodica moraju odvagnuti da li materijalne koristi od udaljenog posla mogu prouzrokovati duhovnu i emocionalnu štetu zbog duge razdvojenosti. Mnoge porodice radije podnose ekonomsku teškoću nego što se razdvajaju na duži period. Oni imaju u mislima Pavlove reči koje se nalaze u 1. Timoteju 6:8: „Kad imamo hranu i odeću, treba s ovim da smo zadovoljni.“ (Uporedi s Poslovicama 15:17.)

Često postoji alternativa za putovanje. Iskazivanjem preduzimljivosti i dosetljivosti, neki su bili u mogućnosti da stvore zaposlenje obezbeđivanjem korisnih usluga. a (Uporedi s Poslovicama 31:24.) Ili to može biti stvar prihvatanja nižih poslova koje drugi smatraju prostima (Efescima 4:28). Sam apostol Pavle je ’radio noć i dan‘ kako drugima ne bi predstavljao finansijsko breme (2. Solunjanima 3:8). Danas hrišćanski muškarci mogu slediti taj primer.

Problemi školovanja

Još jedan problem odnosi se na školovanje. U nekim udaljenim područjima, uobičajeno je da roditelji svoju decu šalju daleko da duže vreme žive kod rođaka kako bi deci pružili adekvatno školovanje. Ta deca, razdvojena od svojih roditelja,  često imaju poteškoće u posećivanju sastanaka ili učestvovanju u službi na terenu. Lišeni potrebne discipline lako postaju plen lošeg društva. Kao posledica toga, jedan broj njih napustio je hrišćanski način života.

Nema sumnje da svetovno obrazovanje ima svoje prednosti. Ali Biblija više vrednuje duhovno obrazovanje, a Bog je roditeljima dao odgovornost da obezbede tu pouku (Ponovljeni zakoni 11:18, 19; Poslovice 3:13, 14). Međutim, poslati dete daleko na duži period, verovatno će potkopati roditeljeve napore da ga odgaja u ’disciplini i Jehovinom usmeravanju mišljenja‘ (Efescima 6:4, NW). b

Kada lokalne prilike za obrazovanje izgledaju neadekvatno, roditelji možda nemaju nikakav drugi izbor već da učine ono što sami mogu kako bi svoju decu naučili osnovnim veštinama. Naš „Veličanstveni Instruktor“, Jehova, takođe pruža pomoć (Isaija 30:20, NW). Lokalne skupštine Jehovinih svedoka nude neke obrazovne pripreme. Mnoge skupštine drže časove opismenjavanja. Teokratska škola službe je isto tako korisna priprema koja može izoštriti detetovu sposobnost da jasno čita i govori.

Uravnoteženo gledište o rađanju

Staranje o deci može biti naročito teško kada ih ima mnogo. Afrički roditelji će često reći da oni vole decu; dakle, zato ih imaju koliko god mogu! Iako se na decu možda gleda kao na ekonomsko bogatstvo, mnogi roditelji nisu u mogućnosti da se primereno staraju za veliki broj njih.

Naravno, Biblija kaže da su ’deca nasleđe koje od Boga dolazi‘ (Psalam 127:3). Međutim, zapazi da su ove reči bile zapisane tokom perioda povoljnih uslova u Izraelu. Kasnije je zbog teške gladi i rata rađanje postalo nevolja (Jeremijine Tužbalice 2:11, 20; 4:10). S obzirom na tešku situaciju koja preovladava u mnogim zemljama u razvoju, odgovorni hrišćani treba ozbiljno da razmisle o tome koliko dece realno mogu hraniti, odevati, smestiti i obučavati. Proračunavši troškove, mnogi parovi su odlučili da bi bilo najbolje da ne slede tradiciju i da ograniče broj dece koju će imati. c (Uporedi s Lukom 14:28.)

Jasno je da su ovo „kritična vremena s kojima se teško izlazi na kraj“ (2. Timoteju 3:1-5, NW). Dok se ovaj sistem stvari stropoštava prema svom neizbežnom kraju, nema sumnje da će se pritisci na porodice u zemljama u razvoju povećavati. Ipak, čvrstim držanjem načela iz Božje Reči, poglavari porodice mogu biti uspešni u staranju i za telesne i za duhovne potrebe svoje porodice, jer Jehova obećava sledeće onima koji mu lojalno služe: „Neću te ostaviti i neću te napustiti“ (Jevrejima 13:5). Da, čak i u siromašnim zemljama, hrišćani se uspešno mogu suočiti sa izazovom da se brinu za svoje domaćinstvo!

[Fusnote]