Služiti Jehovi kao ujedinjena porodica

ISPRIČAO ANTONIO SANTOLERI

Moj otac je imao 17 godina kada je 1919. napustio Italiju. Preselio se u Brazil u potrazi za boljim životom. S vremenom je stekao berbernicu u jednom gradiću u unutrašnjosti države Sao Paulo.

JEDNOG dana 1938, kada sam imao sedam godina, otac je od jednog čoveka koji je prolazio pored njegove radnje dobio Brazilejra prevod Biblije. Dve godine kasnije majka se ozbiljno razbolela i ostala invalid sve do svoje smrti. Otac se takođe razboleo, tako da smo svi — majka, otac, moja sestra Ana i ja — otišli da živimo s rođacima u grad Sao Paulo.

Tokom školovanja u Sao Paulu, postao sam strastan čitač, naročito istorijskih knjiga. Bio sam impresioniran što se Biblija povremeno spominje u njima. Jedno prozno delo koje sam pozajmio iz narodne biblioteke u Sao Paulu, nekoliko puta je spominjalo Besedu na gori. Tada sam odlučio da nabavim Bibliju kako bih i sam pročitao tu besedu. Tragao sam za Biblijom koju je otac godinama ranije dobio i konačno sam je pronašao na dnu jednog kofera u kome je ležala sedam godina.

Bili smo katolička porodica, tako da nikada nisam bio podstican da čitam Bibliju. Sada sam sâm naučio da tražim poglavlja i stihove. S velikim zadovoljstvom sam čitao ne samo Besedu na gori, već celokupnu knjigu Mateja kao i druge biblijske knjige. Ono što me je najviše impresioniralo bio je zvuk istine kojim su Isusova učenja i čuda bila predstavljena.

Shvativši koliko se katolička religija razlikuje od onoga što sam pročitao u Bibliji, počeo sam da posećujem Prezbiterijansku crkvu, a Ana mi se pridružila u tome. Ipak, još uvek sam osećao prazninu u srcu. Godinama sam strasno tražio Boga (Dela apostolska 17:27). Jedne zvezdane noći, kada sam bio zamišljen, pitao sam se: ’Zašto sam  ovde? Šta je svrha života?‘ Potražio sam jedno usamljeno mesto u dvorištu, kleknuo i molio se: ’Gospode Bože! Ko si ti? Kako te mogu upoznati?‘ Odgovor je došao ubrzo nakon toga.

Učenje biblijske istine

Jednog dana godine 1949, jedna mlada žena prišla je ocu dok je izlazio iz tramvaja. Ponudila mu je časopise Kula stražara i Probudite se! Pretplatio se na Kulu stražaru i zamolio je da nas poseti kod kuće, objasnivši da ima dvoje dece koja posećuju Prezbiterijansku crkvu. Tokom posete ta žena je Ani ostavila knjigu Children i započela je biblijski studij s njom. Kasnije sam se i ja priključio studiju.

Novembra 1950. prvi put smo prisustvovali kongresu Jehovinih svedoka. Tamo je izašla knjiga “Let God Be True”, i produžili smo naš biblijski studij koristeći tu knjigu kao vodič. Ubrzo nakon toga shvatili smo da smo pronašli istinu, i u aprilu 1951. krstili smo se u znak našeg predanja Jehovi. Otac je izvršio predanje nekoliko godina kasnije i 1982. je umro ostavši veran Bogu.

Srećan u punovremenoj službi

U januaru 1954, kada sam imao samo 22 godine, primljen sam da služim u kancelariji podružnice Jehovinih svedoka, koja se zove Betel. Stigavši tamo, bio sam iznenađen kada sam ustanovio da je čovek koji je bio samo dve godine stariji od mene, Ričard Muka, bio nadglednik podružnice. Godine 1955. kada se pojavila potreba za pokrajinskim slugama, kako su se tada zvali putujući nadglednici, bio sam među petoricom koji su bili pozvani da učestvuju u toj službi.

Moja dodela bila je država Rio Grande do Sul. Kada sam počeo tamo je bilo samo 8 skupština Jehovinih svedoka, ali za 18 meseci osnovane su 2 nove skupštine i 20 izdvojenih grupa. Danas u tom području ima 15 pokrajina Jehovinih svedoka, a svaka ima otprilike 20 skupština! Pred kraj 1956. bio sam obavešten da je moja pokrajina podeljena na četiri manje u kojima će služiti četvorica pokrajinskih slugu. U to vreme bio sam upućen da se vratim u Betel radi nove dodele.

Na moje iznenađenje i oduševljenje, dodeljen sam na sever Brazila kao oblasni sluga, putujući sluga koji služi jednom broju pokrajina. Brazil je tada imao 12 000 Jehovinih svedoka, a zemlja je imala dve oblasti. Rihard Vutke je služio na jugu, a ja sam imao oblast na severu. U Betelu smo bili obučavani da rukujemo projektorom za prikazivanje filmova koje su proizveli Jehovini svedoci, The New World Society in Action i The Happiness of the New World Society.

U to vreme je bilo sasvim drugačije putovati. Niko od Svedoka nije imao automobil, tako da sam putovao kanuom, čamcem, volovskim kolima, na konju, teretnim kolima, kamionom i jednom avionom. Bilo je uzbudljivo leteti preko amazonskih šuma i sleteti u Santarem, grad na pola puta između Belema na ušću Amazona, i Manausa, glavnog  grada države Amazon. U ono vreme sluge oblasti služile su na nekoliko pokrajinskih sastanaka, pa sam stoga provodio dosta vremena prikazujući filmove Zajednice. U većim gradovima prisustvovale su stotine ljudi.

Ono što me je najviše impresioniralo na severu Brazila bilo je područje Amazona. Dok sam tamo služio u aprilu 1957, reka Amazon i njene pritoke poplavile su svoje obale. Imao sam prednost da jedan od filmova prikažem u šumi tako što sam raširio improvizovano platno između dva drveta. Struju za projektor smo dobili iz jednog motornog čamca koji je bio usidren na obližnjoj reci. Većini publike to je bio prvi film koji je ikada videla.

Ubrzo nakon toga vratio sam se da služim u Betelu, a sledeće godine, 1958, imao sam prednost da u Njujorku prisustvujem istorijskom Međunarodnom kongresu Jehovinih Svedoka „Božanska volja“. Delegati iz 123 zemlje bili su među 253 922 onih koji su završnog dana tog osmodnevnog kongresa ispunili Jenki stadion i obližnji Polo Graunds.

Radosne promene u mom životu

Kratko nakon povratka u Betel, upoznao sam se s Klarom Bernt, i venčali smo se u martu 1959. Dodeljeni smo u pokrajinsko  delo u državi Baija, gde smo služili otprilike godinu dana. Klara i ja se još uvek s radošću prisećamo poniznosti, gostoljubivosti, revnosti i ljubavi tamošnje braće; oni su u materijalnom smislu bili siromašni, ali bogati plodovima Kraljevstva. Zatim smo premešteni u državu Sao Paulo. Tamo je 1960. moja supruga zatrudnela i morali smo napustiti punovremenu službu.

Odlučili smo da se preselimo u jedno mesto u državi Santa Katarina, gde se rodila moja supruga. Naš sin, Gerzon, bio je prvo od naše petoro dece. Zatim su sledili Gilson 1962, Talita 1965, Tarsijo 1969. i Janisi 1974. Zahvaljujući Jehovi i izvrsnom savetu koji on pruža, mogli smo da se suočimo sa izazovom odgajanja dece u ’disciplini i Jehovinom usmeravanju mišljenja‘ (Efescima 6:4, NW).

Svako naše dete smatrali smo dragocenim. Psalmista je tako dobro izrazio naša osećanja: „Evo deca su nasleđe koje od Boga dolazi“ (Psalam 127:3). Uprkos problemima, brinuli smo se za našu decu kao što bismo se brinuli za svako ’nasleđe od Boga‘, držeći u mislima pouke koje se nalaze u njegovoj Reči. Bilo je mnogo nagrada. Donelo nam je neizrecivu radost kada je svih petoro, zasebno i samostalno izrazilo svoju želju da se krsti u znak predanja Jehovi (Propovednik 12:3).

Izbori naše dece

Bili smo presrećni kada je Gerzon, ubrzo nakon što je završio kurs za kompjutere, rekao da želi da služi u Betelu, birajući tako punovremenu službu umesto profesionalne karijere. Ipak, Gerzonu betelski život u početku nije bio lak. Kad smo ga posetili nakon što je u Betelu bio samo četiri meseca, bio sam pogođen tugom koja se videla na njegovom licu kada smo odlazili. U retrovizoru sam ga video kako gleda za nama sve dok nismo zamakli iza prve krivine na putu. Oči su mi bile tako pune suza da sam morao zaustaviti kraj puta pre nego što smo nastavili naše 700 kilometara dugo putovanje kući.

Gerzon je zaista počeo da uživa u Betelu. Nakon što je tamo proveo skoro šest godina, oženio se sa Hajdi Beser, i zajedno su služili u Betelu još dve godine. Hajdi je zatim zatrudnela i morali su da izađu. Njihova kćerka Sintija, koja sada ima šest godina, prati ih u njihovim aktivnostima za Kraljevstvo.

Nedugo nakon što smo prvi put posetili Gerzona u Betelu, Gilson, koji je kratko pre toga završio prvu godinu poslovne administracije, rekao je da i on želi da služi tamo. Planirao je da nastavi sa školovanjem nakon što godinu dana bude služio u Betelu. Ali njegovi planovi su se promenili i ostao je u betelskoj službi. Godine 1988. oženio se s Vivijen Gonsalvis, jednom pionirkom, kako se nazivaju punovremene sluge. Otada zajedno služe u Betelu.

Naša radost se nastavila kada je 1986. Talita, naše treće dete, izabrala da započne s pionirskom službom, nakon što je krenula na kurs iz tehničkog crtanja. Tri godine kasnije i ona je bila pozvana u Betel. Godine 1991. udala se za Žuzea Kosija, koji je deset godina služio u Betelu. I dalje su tamo kao bračni par.

Moja supruga i ja smo ponovo bili oduševljeni kada je Tarsijo, sledeći po redu, ponovio istu frazu koju smo već tri puta čuli: „Oče, želim da idem u Betel.“ Njegova molba je prihvaćena i 1991. i on je počeo da služi u Betelu, gde je ostao do 1995. Srećni smo što je koristio svoju mladalačku energiju da na ovaj način unapređuje interese Jehovinog Kraljevstva više od tri godine.

 Naša najmlađa Janisa donela je odluku da služi Jehovi i krstila se sa 13 godina. Tokom školovanja, godinu dana je služila kao pomoćni pionir. A zatim, 1. septembra 1993. počela je kao opšti pionir u našoj skupštini ovde u gradu Gasparu.

Put uspeha

U čemu je tajna da porodica ostane ujedinjena u obožavanju Jehove? Ne verujem da postoji neka magična formula. Jehova je u svojoj Reči obezbedio savet koji hrišćanski roditelji treba da slede, tako da svu zaslugu za izvrsne rezultate koje smo mi uživali treba pripisati njemu. Mi smo jednostavno nastojali da sledimo njegova uputstva (Poslovice 22:6). Sva naša deca su od mene nasledila latinsku sentimentalnost i praktičan germanski duh od svoje majke. Ali najvažnija stvar koju su dobili od nas jeste duhovno nasleđe.

Život u našoj kući okretao se oko interesa Kraljevstva. Nije bilo lako zadržati ove interese na najistaknutijem mestu. Na primer, imali smo teškoće da uvek održavamo redovan porodični biblijski studij, ali ipak nikada nismo odustali. Od prvih dana života, svako dete smo vodili na hrišćanske sastanke kao i na veće skupove i kongrese. Samo bolest ili neka druga iznenadna okolnost sprečavali su nas da prisustvujemo. Osim toga, deca su nas od najranijeg uzrasta pratila u hrišćanskoj službi.

Kada su imala desetak godina, deca su počela da drže govore u Teokratskoj školi službe. Pomagali smo im da pripreme svoje prve govore, ohrabrujući ih da koriste nacrt umesto manuskripta. Kasnije je svako pripremao svoj govor. Takođe, kada su imali između 10 i 12 godina, svako od njih je počeo da redovno učestvuje u službi. To je bio jedini način života za koji su znali.

Moja supruga, Klara, igrala je bitnu ulogu u odgajanju naše dece. Svake večeri, kada su bili sasvim mali — što je vreme kada dete poput sunđera upija sve što uči — Klara im je čitala neku biblijsku priču i molila se sa svakim. Dobro je koristila knjige Od izgubljenog do ponovno uspostavljenog raja, Slušati velikog Učitelja i Moja knjiga biblijskih priča. a Kada su postale dostupne, takođe smo koristili audio i vizuelna pomoćna sredstva za koja su se pobrinuli Jehovini svedoci.

Naše iskustvo kao hrišćanskih roditelja potvrđuje da je deci potrebna svakodnevna pažnja. Snažna ljubav, lični interes i obilje vremena jesu među osnovnim potrebama mladih osoba. Nismo smatrali samo našom roditeljskom odgovornošću da zadovoljavamo te potrebe najbolje što možemo već smo čineći to požnjeli i veliko zadovoljstvo.

Zaista, za roditelje je zadovoljstvo da shvate ispunjenje reči iz Psalma 127:3-5: „Evo deca su nasleđe koje od Boga dolazi; nagrada je plod utrobe materine. Kao što su strele u ruci junaku, takva su deca iz mladosti. Blažen čovek koji je njima tul svoj napunio.“ Služiti Jehovi kao ujedinjena porodica zaista nam je donelo radost!

[Fusnota]

[Slika na 26. strani]

Antonio Santoleri sa svojom užom porodicom