Više od 50 godina ’prelaženja‘

ISPRIČAO IMANUEL PATERAKIS

Pre devetnaest vekova apostol Pavle je dobio jedan neobičan poziv: „Pređi u Makedoniju, pomozi nam.“ Pavle je spremno prihvatio ovu novu priliku da ’propoveda jevanđelje‘ (Dela apostolska 16:9, 10). Iako poziv koji sam dobio nije toliko star, ipak je prošlo više od 50 godina otkako sam pristao da ’pređem‘ na nova područja u duhu Isaije 6:8: „Evo mene, mene pošalji.“ Zbog svojih brojnih putovanja stekao sam nadimak Večiti turista, ali moje aktivnosti su imale malo sličnosti s turizmom. Više puta, kada sam stigao u svoju hotelsku sobu, pao sam na kolena i zahvalio Jehovi što me je zaštitio u neprilici.

ROĐEN sam 16. januara 1916, u Jerapetri, na Kritu, u jednoj veoma religioznoj pravoslavnoj porodici. Od ranog detinjstva mama je mene i moje tri sestre vodila nedeljom u crkvu. Što se tiče mog oca, on je više voleo da ostane kod kuće i da čita Bibliju. Obožavao sam svog oca — jednog poštenog, dobrog i milosrdnog čoveka — i njegova smrt, kada sam imao devet godina, duboko me je pogodila.

Sećam se da kada sam imao pet godina u školi sam pročitao jedan tekst koji kaže: „Sve oko nas objavljuje postojanje Boga.“ Dok sam odrastao, bio sam apsolutno ubeđen u to. Stoga sam, u 11. godini, odlučio da napišem jedan esej čija je tema bila Psalam 104:24: „Mnogo li je dela tvojih, Gospode! Sva si ih ti mudro uredio. Puna je zemlja blaga tvoga!“ Bio sam fasciniran čudima prirode, čak i tako jednostavnim stvarima kao što su semenke opremljene krilcima tako da bi ih vetar odneo daleko od senke matičnog drveta. Nedelju dana nakon što sam predao esej, moj nastavnik ga je pročitao pred celim razredom, a zatim pred celom školom. U to vreme, nastavnici su se borili protiv  komunističkih ideja i bilo im je drago da čuju moju odbranu postojanja Boga. Što se mene tiče, meni je naprosto bilo drago da izrazim svoje verovanje u Stvoritelja.

Odgovori na moja pitanja

Još uvek se živo sećam svog prvog susreta s Jehovinim svedocima početkom 1930-ih. Emanuel Lionudakis je propovedao u svim gradovima i selima na Kritu. Od njega sam uzeo nekoliko brošurica, ali jedna pod naslovom Gde su mrtvi? zaista mi je zapala za oko. Imao sam tako morbidan strah od smrti da čak nisam ni ušao u sobu u kojoj je moj otac umro. Dok sam uvek iznova čitao ovu brošuricu i saznavao šta Biblija naučava o stanju mrtvih, osećao sam kako moj praznoveran strah nestaje.

Jednom godišnje tokom leta, Svedoci bi posećivali naš grad i donosili mi više literature za čitanje. Malo po malo moje razumevanje Pisma se povećavalo, ali sam i dalje posećivao pravoslavnu crkvu. Međutim, knjiga Deliverance značila je prekretnicu. Ona je jasno pokazivala razliku između Jehovine organizacije i Sotonine. Od tada sam počeo da redovnije proučavam Bibliju i bilo koju literaturu Watch Tower Societyja koja mi je došla pod ruku. Pošto su Jehovini svedoci u Grčkoj bili pod zabranom, potajno sam noću proučavao. Ipak, bio sam toliko oduševljen onim što sam učio da se nisam mogao uzdržati da svima ne govorim o tome. Nije potrajalo dugo pre nego što je policija počela da se interesuje za mene, posećujući me redovno u svako doba dana i noći tražeći literaturu.

Godine 1936, prvi put sam prisustvovao jednom sastanku, u Heraklionu, udaljenom 135 kilometara. Bio sam toliko srećan što sam upoznao Svedoke. Većina njih su bili obični ljudi, uglavnom ratari, ali uverili su me da je to istina. Smesta sam se predao Jehovi.

Moje krštenje je jedan događaj koji nikada neću zaboraviti. Jedne noći 1938, po mrklom mraku brat Lionudakis je dvojicu mojih studenata Biblije i mene odveo do plaže. Nakon što se pomolio, zagnjurio nas je u vodu.

Hapšenje

Odmah prvi put kada sam krenuo da propovedam bilo je tako uzbudljivo, najblaže rečeno. Sreo sam jednog starog školskog prijatelja koji je postao sveštenik, i imali smo izvrstan razgovor. Ali nakon toga objasnio je da me, u skladu s episkopovom naredbom, mora uhapsiti. Dok su u gradonačelnikovoj kancelariji čekali na dolazak policije iz susednog sela, napolju se skupilo mnoštvo. Zato sam uzeo Novi zavet na grčkom koji se nalazio u toj kancelariji i počeo da im držim govor temeljen na 24. poglavlju Mateja. Ljudi najpre nisu želeli da slušaju, ali sveštenik se umešao. „Pustite ga da govori“, rekao je. „To je naša Biblija.“ Sat i po vremena sam mogao da govorim. Tako je moj prvi dan u službi takođe bio prilika za moj prvi javni govor. Pošto policija nije bila stigla kada sam završio, gradonačelnik i sveštenik su odlučili da me jedna grupa ljudi istera iz grada. Kod prve krivine na putu počeo sam da trčim što sam brže mogao kako bih izbegao kamenje koje su bacali.

Sledećeg dana dva policajca, u pratnji episkopa, uhapsila su me na poslu. U policijskoj stanici mogao sam da im svedočim iz Biblije, ali pošto moja biblijska literatura nije imala episkopov pečat koji se zahtevao po zakonu, bio sam optužen za prozelitizam i distribuisanje nedozvoljene literature. Bio sam na slobodi do suđenja.

Suđenje je održano mesec dana kasnije. U svoju odbranu istakao sam da sam samo slušao Hristovu zapovest da se propoveda (Matej 28:19, 20). Sudija je sarkastično odgovorio: „Dete moje, Onaj koji je dao tu zapovest bio je razapet. Nažalost, ja nemam vlast da te kaznim na sličan način.“  Međutim, jedan mladi advokat koga nisam poznavao ustao je u moju odbranu, rekavši da uz toliko mnogo komunizma i ateizma, sud treba da bude ponosan što postoje mladi ljudi koji su spremni da brane Reč Božju. Zatim mi je prišao i srdačno mi čestitao na mojoj pismenoj odbrani, koja se nalazila u mom dosijeu. Impresioniran time što sam bio tako mlad, ponudio se da me besplatno brani. Umesto minimuma od tri meseca, osuđen sam samo na deset dana zatvora i novčanu kaznu od 300 drahmi. Takvo protivljenje samo je ojačalo moju rešenost da služim Jehovi i da branim istinu.

Jednom drugom prilikom kada sam bio uhapšen, sudija je primetio lakoću s kojom sam citirao Bibliju. Zamolio je episkopa da napusti njegovu kancelariju, rekavši: „Vi ste uradili vaš posao. Ja ću se pobrinuti za njega.“ Zatim je izvadio svoju Bibliju i celo popodne smo razgovarali o Božjem Kraljevstvu. Takvi događaji hrabrili su me da nastavim uprkos teškoćama.

Smrtna kazna

Godine 1940, bio sam pozvan u vojnu službu i napisao sam jedno pismo u kome sam objasnio zašto ne mogu pristati na regrutaciju. Dva dana kasnije policija me je uhapsila i teško isprebijala. Zatim sam bio poslat na front u Albaniju, gde sam bio izveden pred vojni sud zato što sam odbio da se borim. Vojne vlasti su mi rekle da su više zainteresovane za utisak koji bi moj primer mogao imati na vojnike nego za to da saznaju da li sam u pravu ili nisam. Bio sam osuđen na smrt, ali zbog rupa u zakonu, na moje veliko olakšanje, ova kazna je bila ublažena na deset godina prisilnog rada. Sledećih nekoliko meseci svog života proveo sam u jednom vojnom zatvoru u Grčkoj pod veoma teškim uslovima, od kojih još uvek imam fizičke posledice.

Ipak, zatvor me nije sprečio da propovedam. Daleko od toga! Bilo je lako započeti razgovore, pošto su se mnogi pitali zašto se jedan civil nalazi u vojnom zatvoru. Jedan od takvih razgovora s jednim iskrenim mladićem vodio je do biblijskog studija u zatvorskom dvorištu. Trideset osam godina kasnije ponovo sam sreo ovog čoveka na jednom većem skupu. On je prihvatio istinu i služio je kao skupštinski nadglednik na ostrvu Lefkas.

Kada su 1941. Hitlerove vojske izvršile invaziju na Jugoslaviju, bili smo premešteni dalje na jug u jedan zatvor u Prevezi. Tokom putovanja, naš konvoj su napali nemački bombarderi i mi zatvorenici nismo dobili nikakvu hranu. Kada sam potrošio ono malo hleba što sam imao, molio sam se Bogu: „Ako je tvoja volja da umrem od gladi nakon što si me spasao od smrtne kazne, onda neka bude tvoja volja.“

Sledećeg dana jedan oficir me je pozvao na stranu za vreme prozivke i, nakon što je saznao odakle sam, ko su mi roditelji i zašto sam u zatvoru, rekao mi je da ga sledim. Odveo me je u oficirsku menzu u gradu, uputio me ka stolu sa hlebom, sirom i jagnjećim pečenjem i rekao mi da se poslužim. Ali objasnio sam da mi savest ne dozvoljava da jedem, pošto drugih 60 zatvorenika nema ništa za jelo. Oficir je odgovorio: „Ne mogu nahraniti sve! Tvoj otac je bio veoma velikodušan prema meni. Imam moralnu obavezu prema tebi ali ne i prema drugima.“ „U tom slučaju ja ću se jednostavno vratiti“, odgovorio sam. Za trenutak se zamislio i onda mi dao jednu veliku torbu da u nju stavim što god mogu više hrane.

Kad sam se vratio u zatvor, spustio sam torbu i rekao: „Gospodo, ovo je za vas.“ Slučajno, prethodne večeri, bio sam optužen da sam odgovoran za nevolju drugih zatvorenika jer im se nisam pridružio u njihovim molitvama Devici Mariji. Međutim, jedan komunista me je branio. Sada kada je video hranu, rekao je drugima: „Gde je vaša ’Devica Marija‘? Rekli ste da ćemo umreti zbog ovog čoveka,  a ipak je on taj koji nam je doneo hranu.“ Zatim se okrenuo prema meni i rekao: „Emanuel! Dođi i pomoli se.“

Ubrzo nakon toga, nadiranje nemačke vojske prouzrokovalo je da zatvorski stražari pobegnu, čime su zatvorenici bili oslobođeni. Otišao sam u Patras da bih pronašao druge Svedoke pre nego što sam se krajem maja 1941. uputio prema Atini. U Patrasu sam dobio nešto odeće i obuću, i prvi put sam se okupao za više od godinu dana. Do kraja okupacije, Nemci su me redovno zaustavljali dok sam propovedao, ali me nikada nisu uhapsili. Jedan od njih je rekao: „U Nemačkoj ubijamo Jehovine svedoke. Ali ovde bismo želeli da su svi naši neprijatelji Svedoci!“

Posleratna aktivnost

Kao da Grčkoj nije bilo dovoljno borbe, ona je nadalje bila razjedinjena građanskim ratom od 1946. do 1949, koji je odneo hiljade ljudskih života. Braći je bilo potrebno dosta ohrabrenja da bi ostali jaki u to vreme kada je samô posećivanje sastanaka moglo voditi do hapšenja. Nekoliko braće je bilo osuđeno na smrt zbog svog neutralnog stava. Ali uprkos tome, mnogi ljudi su se odazivali na poruku Kraljevstva, i svake nedelje smo imali jedno krštenje ili dva. Od 1947. danju sam počeo da radim u kancelarijama Zajednice u Atini, a noću sam posećivao skupštine kao putujući nadglednik.

Godine 1948. radovao sam se pozivu da pohađam Biblijsku školu Gilead Watchtowera, u Sjedinjenim Državama. Ali postojao je jedan problem. Zbog prethodnih kazni, nisam mogao dobiti pasoš. Međutim, jedan od mojih studenata Biblije bio je u prijateljskim odnosima s jednim generalom. Zahvaljujući tom studentu, za samo nekoliko sedmica imao sam pasoš. Ali bio sam zabrinut kada sam, nedugo pre nego što je trebalo da krenem, bio uhapšen zbog distribuisanja Kule stražare. Jedan policajac me je odveo do načelnika policije državne bezbednosti u Atini. Na moje potpuno iznenađenje, on je bio moj komšija! Policajac je objasnio zašto sam uhapšen i dao mu paket časopisa. Moj komšija je iz svog stola izvadio svežanj časopisa Kula stražara i rekao mi: „Nemam najnovije izdanje. Mogu li uzeti primerak?“ Kakvo sam olakšanje osetio kada sam video Jehovinu ruku u takvim stvarima!

Šesnaesti razred Gileada, godine 1950, bio je obogaćujuće iskustvo. Na kraju razreda, bio sam dodeljen na Kipar, gde sam ubrzo otkrio da je protivljenje sveštenstva bilo isto tako žestoko kao i u Grčkoj. Često smo morali da se suočavamo s mnoštvom religioznih fanatika koje su pravoslavni sveštenici raspirivali do ludila. Godine 1953, moja viza za Kipar nije bila obnovljena, i dobio sam novu dodelu za Istambul, u Turskoj. I ovde je moj boravak bio kratak. Politička napetost između Turske i Grčke značila je da sam, uprkos dobrim rezultatima u delu propovedanja, morao otići na drugu dodelu — Egipat.

Dok sam bio u zatvoru, u misli bi mi dolazio Psalam 55:7, 8. David je tamo izrazio čežnju da pobegne u pustinju. Nikada nisam zamišljao da ću jednog dana biti baš tamo. Godine 1954, nakon  zamornog putovanja od nekoliko dana vozom i rečnim brodom po Nilu, konačno sam stigao do svog odredišta — do Kartuma, u Sudanu. Sve što sam želeo bilo je da se istuširam i odem u krevet. Ali zaboravio sam da je bilo podne. Voda, koja se nalazila u jednom rezervoaru na krovu, oparila me je, obavezavši me tako da nekoliko meseci nosim laganu kacigu dok mi koža na glavi nije zarasla.

Tamo sam često osećao da sam izolovan, sam usred Sahare, hiljadama kilometara daleko od najbliže skupštine, ali Jehova me je podržao i davao mi snagu da nastavim. Ohrabrenje je ponekad dolazilo iz najneočekivanijih izvora. Jednog dana upoznao sam se s direktorom kartumskog muzeja. On je bio čovek bez predrasuda i imali smo divan razgovor. Kad je saznao da sam poreklom Grk, zamolio me je da mu učinim uslugu time da odemo u muzej da bih preveo neke napise na rukotvorinama pronađenim u crkvi iz šestog veka. Nakon pet sati u zagušljivom podrumu ustanovio sam da se na jednoj tacni nalazi Jehovino ime, Tetragramaton. Zamislite moju radost! U Evropi nije retko nabasati na božansko ime u crkvama, ali usred Sahare to je nadasve neobično!

Nakon međunarodnog kongresa 1958, bio sam određen da kao zonski nadglednik posećujem braću u 26 zemalja i područja na Srednjem i Bliskom istoku i oko Mediterana. Često nisam znao kako ću izaći iz nezgodnih situacija, ali Jehova je uvek obezbeđivao izlaz.

Uvek sam bio impresioniran brigom koju Jehovina organizacija pokazuje za Svedoke koji su izolovani u nekim zemljama. Jednom prilikom sam upoznao jednog brata Indijca koji je radio na jednom naftnom polju. On je očigledno bio jedini Svedok u toj zemlji. U svom ormaru je imao publikacije na 18 različitih jezika, koje je davao svojim saradnicima. Čak i ovde gde su sve strane religije bile strogo zabranjene, naš brat nije zaboravio na svoju odgovornost da propoveda dobru vest. Njegove kolege su bile impresionirane kada su videle da je predstavnik njegove religije poslat da ga poseti.

Godine 1959. posetio sam Španiju i Portugal. Obe zemlje su u to vreme bile pod vojnom diktaturom, i uz to je delo Jehovinih svedoka bilo pod strogom zabranom. Za mesec dana održao sam više od stotinu sastanaka, ohrabrivši braću da se ne predaju uprkos teškoćama.

Više nisam sam

Više od 20 godina, služio sam Jehovi u punovremenoj službi kao samac, ali iznenada sam osećao da sam umoran od konstantnih putovanja bez ikakvog stalnog boravišta. Otprilike u to vreme upoznao sam Ani Bjanuči, specijalnu pionirku u Tunisu. Venčali smo se 1963. Pokazalo se da je njena ljubav prema Jehovi i istini, njena odanost službi zajedno s njenom umetnošću poučavanja i njenim znanjem jezika pravi blagoslov u našem misionarskom i pokrajinskom delu u severnoj i zapadnoj Africi i u Italiji.

Avgusta 1965. moja supruga i ja bili smo dodeljeni u Dakar, u Senegalu, gde sam imao prednost da organizujem lokalnu kancelariju podružnice. Senegal je bio zemlja istaknuta po svojoj religioznoj toleranciji, bez sumnje zahvaljujući svom predsedniku, Leopoldu Sengoru, jednom od nekoliko afričkih državnika koji je pisao Bandi, predsedniku Malavija, u prilog Jehovinih svedoka tokom užasnog progonstva koje se dešavalo u Malaviju tokom 1970-ih.

Jehovin bogati blagoslov

Godine 1951, kada sam iz Gileada otišao za Kipar, putovao sam sa sedam kofera. Kada sam putovao za Tursku, smanjio sam na pet. Ali pošto sam mnogo putovao, morao sam se navići na ograničenje prtljaga na 20 kilograma,  koji je obuhvatao moje fascikle i moju „bebi“ pisaću mašinu. Jednog dana sam rekao bratu Noru, tadašnjem predsedniku Watch Tower Societyja: „Vi me štitite od materijalizma. Terate me da živim sa 20 kilograma, i baš se dobro osećam.“ Nikada nisam smatrao da sam lišen nečega zato što nisam imao mnoge stvari.

Moj najveći problem tokom putovanja bio je da uđem u zemlje i da izađem iz njih. Jednog dana, u jednoj zemlji u kojoj je delo bilo zabranjeno, jedan carinik je počeo da pretura po mojim fasciklama. To je predstavljalo rizik za Svedoke u toj zemlji, pa sam zato iz jakne izvadio jedno pismo od moje supruge i rekao cariniku: „Vidim da volite da čitate poštu. Da li biste voleli da pročitate i ovo pismo od moje supruge, koje nije u tim fasciklama?“ Postiđen, izvinio se i pustio me da prođem.

Od 1982. moja supruga i ja služimo kao misionari u Nici, na jugu Francuske. Zbog lošeg zdravlja, više ne mogu učiniti toliko mnogo koliko sam mogao. Ali to ne znači da se naša radost smanjila. Videli smo da ’naš trud nije uzaludan‘ (1. Korinćanima 15:58). Imam radost da vidim kako mnogi ljudi s kojima sam imao prednost da tokom ovih godina proučavam, kao i više od 40 članova moje porodice verno služe Jehovi.

Ni u kom slučaju ne žalim zbog žrtava koje je moj život ’prelaženja‘ zahtevao. Konačno, nijedna žrtva koju učinimo ne može se uporediti sa onim što su Jehova i njegov Sin, Hrist Isus, učinili za nas. Kad razmišljam o proteklih 60 godina koliko poznajem istinu, mogu reći da me je Jehova obilno blagoslovio. Kao što Poslovice 10:22 kažu, „blagoslov Gospodnji bogatstvo daje“.

Bez sumnje, Jehovina ’milost bolja je od života‘ (Psalam 63:4). Dok se neprijatnosti starosti umnožavaju, u svojim molitvama često spominjem reči nadahnutog psalmiste: „U tebe se, Gospode, uzdam; ne daj da sam nikad pod sramotom! Jer si ti nadanje moje, Gospode, Bože, pouzdanje moje od mladosti moje. Ti si mene, Bože, od mladosti moje učio, i do danas kazujem čudesa tvoja. A ni u sedoj starosti mojoj ne ostavi me, Bože“ (Psalam 71:1, 5, 17, 18).

[Slika na 25. strani]

Danas, s mojom suprugom, Ani