Da li Bog zahteva pošćenje?

BOŽJI Zakon dat preko Mojsija zahtevao je pošćenje samo u jednoj prilici — na godišnji Dan pomirenja. Zakon je zapovedao da tog dana Izraelci treba da ’muče svoje duše‘, što se smatra da je značilo da su postili (3. Mojsijeva 16:29-31, DK; 23:27; Psalam 35:13). Međutim, ovaj post nije bio puka formalnost. Proslava Dana pomirenja podsticala je izraelski narod da bude svesniji svoje grešnosti i potrebe za otkupom. Uz to, oni su tog dana postili da bi pred Bogom izrazili žalost zbog svojih grehova i pokajanje.

Iako je ovo bio jedini obavezni post pod Mojsijevim zakonom, Izraelci su držali postove i u drugim prilikama (Izlazak 34:28; 1. Samuilova 7:6; 2. Letopisa 20:3; Jezdra 8:21; Jestira 4:3, 16). Među njima je bilo dobrovoljnih postova u znak pokajanja. Jehova je podsticao prestupnički narod Jude: „Obratite se k meni svim srcem svojim, u postu, u plaču, u zapomaganju.“ To nije trebalo da bude neko spoljašnje pokazivanje, jer je Bog nastavio da govori: „Rastrgnite srca svoja a haljine ne razdrite svoje“ (Joil 2:12-15).

S vremenom, mnogi su postili radi spoljašnje formalnosti. Jehova se gnušao na takvo neiskreno pošćenje i zato je pitao licemerne Izraelce: „Taki li je post koji izabrah da čovjek muči dušu svoju jedan dan? da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostrijet i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu?“ (Isaija 58:5, DK). Umesto da se napadno razmeću svojim pošćenjem, ovi svojevoljni ljudi su bili pozvani da donose dela dolična pokajanju.

Neki postovi koje su uspostavili Jevreji, od samog početka su naišli na Božje neodobravanje. Na primer, u jednom razdoblju, narod Jude je imao četiri godišnja posta da bi komemorisao zlosrećne događaje povezane sa opsadom i opustošenjem Jerusalima u sedmom veku pre n. e. (2. Kraljevima 25:1-4, 8, 9, 22-26; Zaharija 8:19). Nakon što su Jevreji bili oslobođeni iz vavilonskog zarobljeništva, Jehova je rekao preko proroka Zaharije: „Kad postiste... za sedamdeset godina, jeste li radi mene postili?“ Bog nije odobravao ove postove jer su Jevreji postili i žalili zbog presuda koje su došle od samog Jehove. Oni su postili zbog nesreće koja ih je zadesila, a ne zbog svog vlastitog neispravnog postupanja koje je do toga dovelo. Nakon što su se vratili u svoju domovinu, bilo je vreme da se raduju umesto da oplakuju prošlost (Zaharija 7:5).

Da li je pošćenje za hrišćane?

Iako Isus Hrist nikada nije zapovedio svojim učenicima da poste, on i njegovi sledbenici postili su na Dan pomirenja jer su bili pod Mojsijevim zakonom. Osim toga, neki od njegovih učenika postili su dobrovoljno u drugim prilikama, pošto ih Isus nije uputio da sasvim izbegavaju taj običaj (Dela apostolska 13:2, 3; 14:23). Ipak, nikad nije trebalo da „nagrđuju lica svoja, da bi ih videli ljudi gde poste“ (Matej 6:16, DS). Takvo spoljašnje pokazivanje pobožnosti moglo bi dovesti do zadivljenih pogleda drugih ljudi i kimanja glavom u znak odobravanja. Ipak, Bog nije bio zadovoljan takvim napadnim razmetanjem (Matej 6:17, 18).

Isus je takođe govorio o pošćenju svojih sledbenika prilikom njegove smrti. On time nije uveo obredni post. Umesto toga, on je nagovestio reakciju na duboku žalost koju će oni doživeti. Čim je  bio uskrsnut, ponovo je bio s njima, i više nije bilo razloga da poste (Luka 5:34, 35).

Mojsijev zakon je prestao kada se „Hristos jednom prinese da uzme grehe mnogih“ (Jevrejima 9:24-28). A s prestankom Zakona, prestala je i zapovest da se posti na Dan pomirenja. Dakle, jedini obavezni post spomenut u Bibliji bio je ukinut.

Šta je s Velikim postom?

Na čemu se onda zasniva običaj hrišćanskog sveta da posti za vreme Velikog posta? I katoličke i protestantske crkve priznaju Veliki post, iako se način držanja razlikuje od crkve do crkve. Neki uzimaju samo jedan obrok dnevno za vreme 40-dnevnog razdoblja koje prethodi Uskrsu. Drugi potpuno poste jedino na Pepeljavu sredu i na Veliki petak. Za neke, Veliki post zahteva uzdržavanje od mesa, ribe, jaja i mlečnih proizvoda.

Veliki post je navodno zasnovan na Isusovom 40-dnevnom postu nakon njegovog krštenja. Da li je on tada uspostavio jedan obred koji treba slediti svake godine? Nipošto. To je očigledno zbog činjenice da Biblija ne beleži nikakav običaj takve vrste među ranim hrišćanima. Veliki post se prvi put držao u četvrtom veku posle Hrista. Poput mnogih drugih učenja hrišćanskog sveta, i on je preuzet iz paganskih izvora.

Ako je Veliki post oponašanje Isusovog pošćenja u pustoši nakon njegovog krštenja, zašto se on drži tokom sedmica koje prethode Uskrsu — što je navodno vreme njegovog uskrsenja? Isus nije postio u danima koji su prethodili njegovoj smrti. Izveštaji jevanđelja ukazuju da su on i njegovi učenici posećivali domove i da su jeli u Vitaniji samo nekoliko dana pre njegove smrti. I on je jeo pashalni obrok noć pre svoje smrti (Matej 26:6, 7; Luka 22:15; Jovan 12:2).

Postoji nešto što se treba naučiti iz Isusovog pošćenja nakon njegovog krštenja. On je započinjao jednu važnu službu. Bili su uključeni opravdanje Jehovinog suvereniteta i budućnost čitavog ljudskog roda. Bilo je to vreme za duboku meditaciju i za obraćanje Jehovi u molitvi za pomoć i vođstvo. Tokom tog vremena, Isus je prikladno postio. To ukazuje da pošćenje može biti korisno kada se sprovodi uz ispravan motiv i u nekoj podesnoj prilici. (Uporedi s Kološanima 2:20-23.)

Kada bi pošćenje moglo biti korisno

Razmotrimo neke današnje prilike kada bi obožavalac Boga mogao postiti. Osoba koja je počinila neki greh možda neće želeti da jede neko vreme. To ne bi bilo da bi se impresionirali drugi ili u gnevu zbog primljene discipline. I, naravno, pošćenje samo po sebi neće popraviti stvari s Bogom. Međutim, osoba koja se iskreno kaje osećaće duboku žalost zato što je povredila Jehovu i verovatno prijatelje i porodicu. Muka i usrdna molitva za oproštenje mogu ugasiti želju za hranom.

Izraelski kralj David imao je slično iskustvo. Kada se suočio sa izgledom da izgubi svog sina sa Vitsavejom, on je svu svoju snagu usredsredio na molitvu Jehovi da bi dobio milost s obzirom na to dete. Dok je sve svoje emocije i svu svoju snagu ulagao u molitve, on je postio. Isto tako, i danas pod nekim stresnim uslovima uzimanje hrane možda neće izgledati prikladno (2. Samuilova 12:15-17).

Takođe može biti trenutaka kada pobožna osoba želi da se usredsredi na neku duboku duhovnu stvar. Možda je neophodno istraživanje Biblije i hrišćanskih publikacija. Možda je potrebno vreme za meditaciju. Za vreme takvog studija koji zaokuplja, pojedinac možda  neće želeti da mu uzimanje obroka odvraća pažnju. (Uporedi s Jeremijom 36:8-10.)

Postoje biblijski primeri Božjih slugu koji su postili kada su morali doneti ozbiljne odluke. U Nemijinim danima trebalo je položiti jednu zakletvu Jehovi, a Izraelci bi bili izloženi prokletstvu ako bi je prekršili. Trebalo je da obećaju da će napustiti svoje žene strankinje i da će se držati odvojeno od okolnih nacija. Pre nego što su položili tu zakletvu i za vreme ispovedanja svoje krivice, ceo zbor je postio (Nemija 9:1, 38; 10:29, 30). Kada se suočava s teškim odlukama, hrišćanin može jedno kratko vreme biti bez hrane.

Donošenje odluka od strane starešinstva u ranoj hrišćanskoj skupštini ponekad je bilo propraćeno pošćenjem. Danas, skupštinske starešine suočene s teškim odlukama, možda u povezanosti s nekim sudskim slučajem, mogu se uzdržavati od hrane dok razmatraju tu stvar.

Odluka da se posti u nekim okolnostima jeste lična odluka. Jedna osoba ne treba da sudi drugoj po ovom pitanju. Ne treba da želimo da se ’pokazujemo ljudima pravedni‘; niti hranu treba da smatramo toliko važnom da ona remeti naše staranje za ozbiljne obaveze (Matej 23:28; Luka 12:22, 23). A Biblija pokazuje da Bog niti zahteva da postimo niti nam zabranjuje da to činimo.

[Slika na 7. strani]

Da li znaš zašto je Isus nakon svog krštenja postio 40 dana?