Jehova je bio moje utočište

ISPRIČALA PENELOPA MAKRIS

Majka me je usrdno molila: „Napusti svog supruga; braća će ti naći boljeg.“ Zašto je moja majka puna ljubavi želela da poništim svoj brak? Šta ju je toliko uznemirilo?

ROĐENA sam 1897. u seocetu Ambelos, na grčkom ostrvu Samos. Članovi naše porodice bili su odani Grčkoj pravoslavnoj crkvi. Otac je umro kratko pre mog rođenja, a majka, moja tri brata i ja morali smo naporno da radimo samo da bismo preživeli usred krajnjeg siromaštva tog doba.

Prvi svetski rat je izbio 1914, i ubrzo nakon toga mojoj dvojici starije braće bilo je naređeno da stupe u vojsku. Ali, da bi to izbegli, imigrirali su u Ameriku, ostavljajući mene i mlađeg brata kod kuće s majkom. Nekoliko godina kasnije, 1920, udala sam se za Dimitrisa, mladog učitelja u našem selu.

Jedna važna poseta

Ubrzo nakon što sam se udala, brat moje majke je došao iz Amerike da nas poseti. Desilo se da je sa sobom poneo jedan tom Studies in the Scriptures, koje je napisao Čarls Tejz Rasel. Bila je to publikacija Istraživača Biblije, koji su sada poznati kao Jehovini svedoci.

Kada je Dimitris otvorio knjigu, zapazio je jednu temu o kojoj je razmišljao još kad je bio dete: „Šta se dešava s čovekom kad umre?“ U srednjoj školi je ispitivao jednog pravoslavnog teologa baš o toj temi ali nije dobio zadovoljavajući odgovor. Jasno i logično objašnjenje koje je pruženo u toj publikaciji toliko je oduševilo Dimitrisa da je otišao pravo  u seosku kafanu, gde se u Grčkoj muškarci obično okupljaju. Tamo je ispričao ono što je saznao iz Biblije.

Naš stav za biblijsku istinu

Otprilike u to vreme — početkom 1920-ih — Grčka je bila usred još jednog rata. Dimitris je bio regrutovan i poslat na tursko kopno, u Malu Aziju. Bio je ranjen i poslat kući. Nakon što se oporavio, pratila sam ga u Smirnu, u Maloj Aziji (sada Izmir, u Turskoj). Kada je rat iznenada okončan 1922, morali smo da bežimo. U stvari, u jednom jako oštećenom čamcu jedva smo pobegli na Samos. Kad smo stigli kući, pali smo na kolena i zahvalili Bogu — Bogu o kome smo još uvek imali samo oskudno spoznanje.

Uskoro je Dimitrisu bilo dodeljeno da poučava u jednoj školi u Vatiju, glavnom gradu ostrva. On je i dalje čitao literaturu Istraživača Biblije, i jedne kišne noći posetila su nas dvojica od njih sa ostrva Ios. Oni su se vratili iz Amerike da bi služili kao kolporteri, kako su se zvali punovremeni jevanđelizatori. Dali smo im prenoćište i oni su nam govorili o mnogo čemu u vezi s Božjim namerama.

Nakon toga Dimitris mi je rekao: „Penelopa, shvatam da je ovo istina i ja je moram slediti. To znači da moram prestati da pevam u Grčkoj pravoslavnoj crkvi i da ne mogu posećivati crkvu sa školarcima.“ Iako je naše spoznanje o Jehovi bilo ograničeno, naša želja da mu služimo bila je snažna. Stoga sam odgovorila: „Ja ti neću smetati. Samo nastavi.“

On je nastavio prilično neodlučno: „Da, ali ako naš put postane očigledan, izgubiću posao.“

„Nema veze“, rekla sam, „zar svi ljudi žive od učiteljske profesije? Mi smo mladi i jaki, i uz Božju pomoć možemo pronaći drugi posao.“

Otprilike u to vreme saznali smo da je jedan drugi Istraživač Biblije — takođe kolporter — došao na Samos. Kad smo čuli da mu policija nije dala dozvolu da održi javno biblijsko predavanje, otišli smo da ga potražimo. Pronašli smo ga u jednoj prodavnici kako razgovara s dvojicom pravoslavnih teologa. Posramljeni što nisu mogli da brane svoja verovanja Biblijom, teolozi su uskoro otišli. Moj suprug, impresioniran kolporterovim spoznanjem, pitao je: „Kako koristite Bibliju s takvom lakoćom?“

„Mi sistematski proučavamo Bibliju“, odgovorio je. Otvorivši svoju torbu, izvukao je studijsku knjigu Harfa Božja i pokazao nam kako se ta knjiga koristi za takav studij. Bili smo toliko gorljivi da učimo da smo moj suprug i ja, kolporter i još dva čoveka u društvu vlasnika prodavnice odmah otišli njegovoj kući. Kolporter je svakome od nas dao po primerak knjige Harfa Božja,i odmah smo počeli da je proučavamo. Produžili smo naš studij sve do daleko iza ponoći, a zatim dok se približavala zora, počeli smo da učimo pesme koje su pevali Istraživači Biblije.

Od tada pa nadalje, počela sam da proučavam Bibliju po nekoliko sati dnevno. Istraživači Biblije iz inostranstva i dalje su nas snabdevali pomoćnim sredstvima za proučavanje Biblije. U januaru 1926, predala sam se Bogu u molitvi, zavetovavši se da bezrezervno vršim njegovu volju. Kasnije tog leta moj suprug i ja smo simbolizovali svoje predanje krštenjem u vodi. Imali smo snažnu želju da govorimo drugima o onome što smo naučili, tako da smo počeli sa službom od vrata do vrata s traktatom Message of Hope.

Podnošenje snažnog protivljenja

Jednog dana jedna mlada gospođa me je pozvala da prisustvujem liturgiji u jednoj maloj pravoslavnoj kapeli. „Ja  sam prestala da obožavam Boga na taj način“, objasnila sam. „Sada ga obožavam duhom i istinom, kao što naučava Biblija“ (Jovan 4:23, 24). Bila je zaprepašćena i nadaleko i naširoko je razglasila šta se desilo, uključivši u to i mog supruga.

Praktično su svi počeli da se protive. Nigde nismo mogli naći mir — ni u svojoj kući niti na sastancima koje smo održavali s nekoliko zainteresovanih osoba sa ostrva. Na podsticaj pravoslavnih sveštenika, mnoštva su se sakupljala ispred našeg mesta sastajanja, bacajući kamenje i uzvikujući uvrede.

Kada smo distribuisali traktat Message of Hope, deca su se skupljala oko nas uzvikujući „milenijalisti“ i druge pogrdne izraze. Kolege mog supruga takođe su počele da mu prave probleme. Krajem 1926. izveden je pred sud, optužen da nije podoban da bude učitelj u državnoj školi i osuđen na 15 dana zatvora.

Kada je majka saznala za to, savetovala me je da napustim supruga. „Slušaj, draga majko“, odgovorila sam, „znaš kao što i ja znam koliko te volim i poštujem. Ali jednostavno ne mogu dozvoliti da staneš na put našem obožavanju istinitog Boga, Jehove.“ Otišla je u svoje selo gorko razočarana.

Godine 1927. u Atini je održan jedan veći skup Istraživača Biblije, i Jehova je otvorio put da prisustvujemo. Bili  smo oduševljeni i duhovno ojačani sakupljanjem s mnoštvom suvernika. Vrativši se na Samos, distribuisali smo 5 000 primeraka traktata pod naslovom A Testimony to the Rulers of the World po gradovima i selima na našem ostrvu.

Otprilike u to vreme Dimitris je bio otpušten sa svog položaja učitelja, i zbog predrasuda prema nama, skoro je bilo nemoguće pronaći posao. Ali pošto sam znala da šijem a Dimitris je bio vešt moler, mogli smo zaraditi dovoljno da sastavimo kraj s krajem. Godine 1928. moj suprug, kao i još četiri hrišćanska brata na Samosu, bili su osuđeni na dva meseca zatvora zbog propovedanja dobre vesti. Pošto sam bila jedini Istraživač Biblije na slobodi, mogla sam ih snabdevati hranom u zatvoru.

Borba sa ozbiljnim bolestima

U jednom trenutku sam obolela od tuberkuloznog spondilitisa, tada nepoznate hronične bolesti. Izgubila sam apetit i stalno sam imala visoku temperaturu. Lečenje je uključivalo da budem stavljena u gipsano korito od vrata do bedara. Da bismo finansijski izašli na kraj, moj suprug je prodao jedno parče zemlje kako bih ja mogla nastaviti s terapijom. U teskobi, svaki dan sam se molila Bogu za snagu.

Kada su me posećivali, rođaci su neprestano raspirivali plamen protivljenja. Majka je rekla da sve te nevolje doživljavamo zato što smo promenili religiju. Nesposobna da se pomerim, kvasila sam jastuk suzama dok sam preklinjala našeg nebeskog Oca da mi da strpljenja i hrabrosti da istrajem.

Na stolu pored kreveta držala sam Bibliju i zalihu brošurica i traktata za posetioce. Bio je to blagoslov što su se sastanci naše male skupštine održavali u našoj kući; redovno sam mogla dobijati duhovno ohrabrenje. Morali smo prodati još jedno parče zemlje da bismo platili medicinsko lečenje kod jednog doktora u Atini.

Ubrzo nakon toga posetio nas je putujući nadglednik. Bilo mu je mnogo žao kada je video da sam u takvom stanju i da je Dimitris bez posla. On nam je ljubazno pomogao da napravimo pripreme da živimo u Mitilenu na ostrvu Lezbos. Tamo smo se preselili 1934, a Dimitris je mogao da dobije zaposlenje. Tamo smo takođe zatekli divnu hrišćansku braću i sestre koji su se brinuli za mene u mojoj bolesti. Postepeno, nakon pet godina lečenja, potpuno sam se oporavila.

Međutim, 1946, ubrzo nakon Drugog svetskog rata, ponovo sam se ozbiljno razbolela, ovog puta od tuberkuloznog peritonitisa. Bila sam u krevetu pet meseci s visokom temperaturom i jakim bolovima. Ali, kao i ranije, nikada nisam prestala da mojim posetiocima govorim o Jehovi. S vremenom mi se povratilo zdravlje.

Pionirenje uprkos protivljenju

U posleratnim godinama u Grčkoj je nesmanjeno protivljenje bila sudbina Jehovinih svedoka. Bezbroj puta smo bili hapšeni dok smo učestvovali u službi od kuće do kuće. Moj suprug je ukupno skoro godinu dana odležao u zatvoru. Kada smo kretali u službu, obično smo računali da ćemo uhapšeni provesti noć u policijskoj stanici. Ipak Jehova nas nikada nije napustio. On je uvek pružao potrebnu hrabrost i snagu da istrajemo.

U 1940-im sam pročitala u Informatoru (sada Naša služba za Kraljevstvo) o pripremi za ferijalnog pionira. Odlučila sam da pokušam da učestvujem u ovom obliku službe koji je zahtevao da se službi posveti 75 sati mesečno. Kao rezultat toga, broj naknadnih poseta i biblijskih studija je porastao — jedno vreme sam vodila 17 nedeljnih studija. Takođe sam razradila rutu s časopisima u poslovnom području Mitilena, u kome  sam redovno uručivala oko 300 primeraka Kule stražare i Probudite se! u radnjama, kancelarijama i bankama.

Kada je jedan putujući nadglednik služio našoj skupštini 1964, rekao je: „Sestro Penelopa, iz tvoje Kartice objavitelja video sam divne rezultate koje imaš u svojoj službi. Zašto ne popuniš molbu za opšteg pionira?“ Uvek ću biti zahvalna za njegovo ohrabrenje; punovremena služba je bila moja radost više od tri decenije.

Nagrađujuće iskustvo

U Mitilenu postoji jedan gusto naseljeni kraj koji se zove Langada, u kome žive grčke izbeglice. Izbegavali smo da tamo idemo od vrata do vrata zbog fanatičnog protivljenja na koje smo nailazili. Međutim, kada je moj suprug bio u zatvoru, morala sam da prolazim kroz to područje da bih ga posetila. Jednog kišnog dana jedna žena me je pozvala u svoju kuću da bi se raspitala zašto je moj suprug u zatvoru. Objasnila sam da je to zbog propovedanja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu i da on trpi baš kao što je Hrist trpeo.

S vremenom, jedna druga žena je uredila da svratim u njenu kuću. Kad sam stigla ustanovila sam da je pozvala ukupno 12 žena. Očekivala sam moguće protivljenje, tako da sam se molila Bogu da mi da mudrost i hrabrost da se suočim s bilo čim što se desi. Te žene su imale mnoga pitanja, a neke su iznosile prigovore, ali mogla sam da pružim biblijske odgovore. Kad sam ustala da krenem, domaćica me je zamolila da ponovo dođem sledećeg dana. Na sreću, prihvatila sam taj poziv. Kada smo jedna prijateljica i ja stigle sledećeg dana, zatekle smo žene koje su već čekale.

Posle toga naši biblijski razgovori su se nastavili na redovnoj osnovi i započeti su mnogi biblijski studiji. Jedan broj žena je napredovao u tačnom spoznanju, a takođe i njihove porodice. Ova grupa je kasnije sačinjavala jezgro nove skupštine Jehovinih svedoka u Mitilenu.

Jehova je bio dobar prema meni

Tokom godina Jehova je nagradio trud mog supruga i mene da Mu služimo. Šačica Svedoka na Samosu 1920-ih porasla je na dve skupštine i jednu grupu sa otprilike 130 objavitelja. A na ostrvu Lezbos su četiri skupštine i pet grupa koje uključuju oko 430 objavitelja Kraljevstva. Moj suprug je aktivno objavljivao Božje Kraljevstvo sve do svoje smrti 1977. Kakva je prednost videti da oni kojima smo pomagali još uvek ostaju revni u službi! Zaista, sa svojom decom, unučadi i praunučadi, oni sačinjavaju veliko mnoštvo koje ujedinjeno obožava Jehovu!

Moj put hrišćanske službe, koji se sada proteže više od 70 godina, nije bio lak put. Ipak, Jehova je bio neuporediva tvrđava. Zbog poodmaklih godina i narušenog zdravlja, vezana sam za krevet i veoma sam ograničena u propovedanju koje mogu sprovesti. Ali, kao što je rekao psalmista, i ja mogu reći Jehovi: „Ti si utočište moje, branič moj, Bog moj, u koga se uzdam“ (Psalam 91:2).

(Sestra Makris je umrla dok je ovaj članak pripreman. Imala je nebesku nadu.)

[Slika na 26. strani]

S njenim suprugom 1955.

[Slika na 26. strani]

Sestra Makris bi 1997. imala 100 godina