Pružanje pomoći usred ruševina

ČOVEKOV napor da pruži pomoć nakon katastrofe sigurno je hvale vredan. Mnogi programi za pružanje pomoći pomogli su da se ponovo sagrade kuće, ujedine porodice i, nadasve, da se spasu životi.

Kad izbije katastrofa, Jehovini svedoci koriste — i zahvalni su za — bilo koje pripreme koje se čine preko svetovnih programa za pružanje pomoći. U isto vreme, oni imaju biblijsku obavezu da ’čine dobro osobito braći po veri‘ (Galatima 6:10). Da, Svedoci smatraju da su u srodstvu; oni gledaju jedni na druge kao na „porodicu“. Zato se obraćaju jedni drugima sa „brate“ i „sestro“. (Uporedi s Markom 3:31-35; Filimonu 1, 2.)

Stoga kada neka katastrofa pogodi susedstvo, starešine među Jehovinim svedocima brižljivo se trude da utvrde  boravište i potrebe svakog člana skupštine i prave pripreme za potrebnu pomoć. Razmotri kako je to bilo u Akri, u Gani; San Anđelu, u SAD; i u Kobeu, u Japanu.

Akra — „mini Nojevo vreme“

Kiša je počela da pada oko 11 sati noću, i satima je nemilosrdno lila. „Kiša je tako jako padala da je cela moja porodica bila budna“, kaže Džon Tvumasi, jedan od Jehovinih svedoka u Akri. Daily Graphic je to nazvao „mini Nojevo vreme“. „Pokušali smo da neke dragocenosti odnesemo kod komšije“, nastavlja Džon, „ali kada smo otvorili vrata prema stepeništu, voda je jurnula unutra.“

Vlasti su objavile uzbunu za evakuaciju, ali mnogi su ipak oklevali, plašeći se da bi prazna kuća — iako je bila puna vode — mogla namamiti lopove. Neki nisu mogli da izađu iako su to želeli. „Moja mama i ja nismo mogle da otvorimo vrata“, kaže jedna devojka po imenu Paulina. „Voda je i dalje nadolazila, tako da smo stajale na drvenim buradima i držale se za krovne grede. Napokon, oko pet sati ujutru, spasle su nas naše komšije.“

Čim je to bilo moguće, Jehovini svedoci su krenuli na posao. Jedna hrišćanska sestra po imenu Beatris priča: „Starešine iz skupštine su nas tražili, i pronašli su nas u kući jednog drugog Svedoka, gde smo našli utočište. Samo tri dana nakon potopa, starešine i mlađi članovi skupštine došli su na naše područje i strugali su blato unutar i oko kuće. Watch Tower Society je obezbedio deterdžente, dezinfekciona sredstva, farbu, dušeke, pokrivače, platno i odeću za decu. Braća su nam poslala hranu za nekoliko dana. Bila sam duboko dirnuta!“

Džon Tvumasi, citiran ranije, izveštava: „Rekao sam drugim stanarima da nam je naša Zajednica poslala deterdžente i dezinfekciona sredstva — dovoljno da očistimo celu kuću. Otprilike 40 stanara nam je pomagalo oko čišćenja. Dao sam nešto deterdženta mojim komšijama, uključujući i jednog čoveka koji je sveštenik lokalne crkve. Moje kolege su pogrešno mislile da Jehovini svedoci pokazuju ljubav samo prema svojim ljudima.“

Hrišćanska braća i sestre su veoma cenili pomoć punu ljubavi koja im je pružena. Brat Tvumasi zaključuje: „Iako su stvari koje sam izgubio u poplavi imale veću novčanu vrednost od stvari koje sam dobio kao pomoć, moja porodica i ja smatramo da smo zbog ove dirljive pripreme od strane Zajednice dobili daleko više nego što smo izgubili.“

San Anđelo — „Zvučalo je kao da je smak sveta“

Tornada koja su opustošila San Anđelo 28. maja 1995, čupala su drveće iz korena, lomila bandere i bacala električne kablove po ulicama. Vetar je u naletima dostizao brzinu i do 160 kilometara na čas, uništavajući javne objekte. Više od 20 000 kuća ostalo je bez struje. Zatim je došao grȁd. Državna meteorološka služba je izveštavala o „grȁdu veličine loptice za golf“, zatim o „grȁdu veličine lopte za bejzbol“ i, na kraju, o „grȁdu veličine grejpfruta“. Nalet je bio zaglušujuć. Jedan stanovnik je rekao: „Zvučalo je kao da je smak sveta.“

 Nakon oluje sledila je zloslutna tišina. Ljudi su polako izlazili iz svojih porušenih kuća da bi ustanovili štetu. Drveću koje je još uvek stajalo bilo je očerupano lišće. Kuće koje su još uvek stajale izgledale su kao da su oguljene. U nekim područjima grȁd je prekrio zemlju u slojevima dubokim i do jednog metra. Hiljade prozora na kućama i automobilima bilo je polomljeno u oluji, tako da su sada komadići slomljenog stakla svetlucali uz grȁd koji je prekrio zemlju. „Kad sam došla kući“, kaže jedna žena, „jednostavno sam sela u svoj auto na prilaznom putu i plakala. Šteta je bila toliko velika da me je naprosto pokopala.“

Programi za pružanje pomoći i bolnice brzo su obezbedili finansijsku pomoć, građevinski materijal, medicinsko lečenje i savetovanje. Pohvalno je što su mnoge osobe koje su i same bile žrtve oluje učinile ono što su mogle kako bi pomogle drugima.

Skupštine Jehovinih svedoka takođe su preduzele akciju. Obri Koner, jedan starešina u San Anđelu, izveštava: „Čim je oluja prestala, telefonom smo proveravali kako su drugi. Pomagali smo jedni drugima i našim komšijama koji nisu Svedoci da daskama prekrijemo prozore, da stavimo plastiku na krovove i da zaštitimo kuće od nevremena koliko god je to moguće. Zatim smo zabeležili svaku osobu u skupštini čija je kuća bila oštećena. Oko stotinu kuća trebalo je popraviti, a materijal koji je obezbeđen preko agencija za pružanje pomoći nije bio dovoljan. Zato smo kupili dodatan materijal i organizovali se za posao. Ukupno je oko 1 000 Svedoka dobrovoljno pomagalo, otprilike 250 svakog vikenda. Došli su sa udaljenosti i do 740 kilometara. Svi su neumorno radili, često na skoro 40°C. Čak je i jedna 70-godišnja sestra radila s nama svakog vikenda osim jednog, i to je bilo onda kada je popravljana njena kuća. A tog vikenda bila je na svom krovu i pomagala u popravljanju!

„Često smo čuli izjave posmatrača kao što su: ’Zar ne bi bilo lepo kad bi i druge religije radile ovo za svoje članove?‘ Naše komšije su bile impresionirane kada su videle grupu od 10 do 12 dobrovoljaca (uključujući i sestre) kako dolaze u petak rano ujutru u kuću nekog drugog svedoka, spremni da besplatno poprave ili da čak ponovo naprave ceo krov. U većini slučajeva posao je bio završen za jedan vikend. Ponekad bi svetski građevinari još uvek bili na krovu kad je naša grupa stigla do sledećih vrata. Mi bismo skinuli i ponovo sagradili naš krov i očistili dvorište pre nego što su oni završili svoj krov. Ponekad su prekidali svoj posao samo da bi nas posmatrali!“

Brat Koner zaključuje: „Svima nama će nedostajati iskustva koja smo zajedno imali. Upoznali smo jedni druge iz jednog drugog ugla time što smo pokazivali bratsku ljubav i time što nam je ona pokazivana kao nikada ranije. Smatramo da je to samo primer toga kako će biti u Božjem novom svetu, kad braća i sestre pomažu jedni drugima zato što to zaista žele“ (2. Petrova 3:13).

Kobe — ’ruševina drveta, maltera i ljudskih tela‘

Trebalo je da stanovnici Kobea navodno budu pripremljeni. Zaista, svakog  1. septembra oni slave Dan prevencije katastrofe. Školarci se vežbaju za zemljotres, vojska uvežbava svoje akcije spasavanja helikopterom, a vatrogasci izvoze svoje mašine koje simuliraju zemljotres, u kojima dobrovoljci vežbaju svoje veštine preživljavanja unutar kutije veličine sobe koja se drmusa i trese kao da je pravi zemljotres. Ali kada se pravi zemljotres desio 17. januara 1995, sve pripreme su izgledale beskorisno. Srušile su se desetine hiljada krovova — nešto što se nikada nije desilo u simulatorima. Vozovi su se isprevrtali; delovi autoputa su se raspali; gasne i vodovodne cevi su bile pokidane; kuće su se srušile kao da su od kartona. Časopis Time je opisao ovaj prizor kao „ruševinu drveta, maltera i ljudskih tela“.

Zatim su nastupili požari. Zgrade su bile u plamenu dok su frustrirani vatrogasci bili zaglavljeni u kilometrima zagušenog saobraćaja. Oni koji su stigli do vatre često su ustanovili da se nikakva voda ne može dobiti iz oštećenog gradskog vodovodnog sistema. „Prvog dana je bila totalna panika“, rekao je jedan službenik. „Nikad se u svom životu nisam osećao tako nemoćno, znajući da je toliko mnogo ljudi bilo zatrpano u tim kućama koje su gorele. I znajući da u vezi s tim ništa nisam mogao uraditi.“

Ukupno je poginulo nekih 5 000 ljudi, a približno 50 000 zgrada je ležalo u ruševinama. Kobe je imao samo jednu trećinu potrebne hrane. Da bi dobili vodu neki su pribegavali skupljanju prljave tečnosti ispod puknutih cevi za vodu. Mnogi od onih koji su ostali bez krova nad glavom pobegli su u skloništa, od kojih se u nekima delila hrana, a svaka osoba je dnevno imala samo po jednu kuglicu pirinča. Ubrzo se proširilo nezadovoljstvo. „Vlasti ništa nisu uradile“, žalio se jedan čovek. „Ako se i dalje budemo oslanjali na njih umrećemo od gladi.“

Skupštine Jehovinih svedoka u Kobeu i u obližnjim područjima odmah su se organizovale. Jedan pilot helikoptera koji je iz prve ruke video njihov rad rekao je: „Otišao sam na područje pogođeno katastrofom na dan potresa i tamo sam proveo nedelju dana. Kada sam stigao u jedno sklonište, sve je bilo u haosu. Nikakav posao u vezi s pomoći nije bio urađen. Jehovini svedoci su bili jedini koji su požurili na to mesto, obavljajući jednu stvar za drugom.“

Zaista, bilo je mnogo posla da se uradi. Deset Dvorana Kraljevstva bilo je nepodobno za korišćenje, a više od 430 Svedoka bilo je bez doma. Daljnjih 1 206 kuća u kojima su živeli trebalo je popraviti. I ne samo to jer je 15 porodica onih Svedoka koji su poginuli u katastrofi bilo u strašnoj potrebi za utehom.

Oko 1 000 Svedoka iz cele zemlje dobrovoljno je uložilo svoje vreme da bi pomoglo u popravkama. „Kad smo radili na kućama studenata Biblije koji još nisu bili kršteni“, primećuje jedan brat, „stalno su nas pitali: ’Koliko treba da platimo za sve ovo?‘ Kada smo im rekli da skupštine podupiru taj posao, zahvaljivali su nam govoreći: ’Ono što smo proučavali sada je stvarnost!‘“

Mnogi su bili impresionirani brzim i temeljnim odzivom Svedoka na katastrofu. „Bio sam dubokom impresioniran“, kaže ranije citirani pilot. „Vi oslovljavate jedni druge sa ’brate‘ i ’sestro‘. Vidim kako pomažete jedni drugima; vi ste zaista jedna porodica.“

I sami Svedoci su izvukli dragocene pouke iz ovog potresa. Jedna sestra je priznala: „Oduvek sam smatrala da što organizacija postaje veća to je teže pokazivati lično zanimanje.“ Ali nežna briga koja joj je bila pružena promenila je njeno gledište. „Sada znam da Jehova brine za nas ne samo kao organizaciju već i kao pojedince.“ Međutim, trajno oslobođenje od katastrofa leži pred nama.

 USKORO TRAJNO OSLOBOĐENJE!

Jehovini svedoci iščekuju vreme kada ljudski život i izdržavanje više neće biti prekinuti katastrofama. U Božjem novom svetu, čovek će biti poučen da sarađuje sa zemljinom sredinom. Dok ljudi budu odbacivali sebične navike, biće manje ranjivi na prirodne opasnosti.

Nadalje, Jehova Bog — Stvoritelj prirodnih sila — pobrinuće se da njegova ljudska porodica i zemaljsko stvarstvo nikada više ne budu ugroženi prirodnim silama. Tada će zemlja zaista biti raj (Isaija 65:17, 21, 23; Luka 23:43). Proročanstvo iz Otkrivenja 21:4 biće na slavan način ispunjeno: „On će otrti svaku suzu od očiju njihovih i smrti neće više biti, ni žalosti ni vike, ni bolesti neće više biti, jer prvih stvari nestade.“

[Slika na 5. strani]

Beatris Džouns (levo) pokazuje kako su ona i ostali formirali lanac da bi prošli kroz vodu

[Slika na 6. strani]

Pružanje pomoći nakon tornadâ