Istina o Isusu

IZGLEDA da nema kraja teorijama i spekulacijama o tome ko je bio Isus i šta je ostvario. Ali šta je sa samom Biblijom? Šta nam ona govori o Isusu Hristu?

Šta kaže Biblija

Ako pažljivo čitaš Bibliju, zapazićeš sledeće ključne činjenice:

◻ Isus je jedinorođeni Sin Božji, prvorođeni u celom stvarstvu (Jovan 3:16; Kološanima 1:15).

◻ Pre oko dva milenijuma, Bog je Isusov život preneo u matericu jevrejske device da bi se Isus rodio kao čovek (Matej 1:18; Jovan 1:14).

◻ Isus je bio više nego samo dobar čovek. On je u svakom pogledu bio verni odraz predivne ličnosti svog Oca, Jehove Boga (Jovan 14:9, 10; Jevrejima 1:3).

◻ Tokom svoje zemaljske službe, Isus je s puno ljubavi služio potrebama potlačenih. Čudom je isceljivao bolesne i čak podizao mrtve (Matej 11:4-6; Jovan 11:5-45).

◻ Isus je objavljivao Božje Kraljevstvo kao jedinu nadu za ojađeno čovečanstvo, i obučavao je svoje učenike da nastave ovo propovedničko delo (Matej 4:17; 10:5-7; 28:19, 20).

◻ Dana 14. nisana (oko 1. aprila), 33 n. e., Isus je bio uhapšen, suđen, osuđen i pogubljen na temelju lažne optužbe o buntovništvu (Matej 26:18-20; 26:48–27:50).

◻ Isusova smrt služi kao otkup, i ljude koji veruju oslobađa od njihovog grešnog stanja, otvarajući tako put ka večnom životu za sve one koji ispoljavaju veru u njega (Rimljanima 3:23, 24; 1. Jovanova 2:2).

◻ Dana 16. nisana, Isus je bio uskrsnut, a kratko posle toga uzašao je nazad u nebo da bi isplatio svom Ocu otkupnu vrednost svog savršenog ljudskog života (Marko 16:1-8; Luka 24:50-53; Dela apostolska 1:6-9).

◻ Kao Jehovin naimenovani Kralj, uskrsnuli Isus ima potpuni autoritet da sprovede Božju prvobitnu nameru za čoveka (Isaija 9:6, 7; Luka 1:32, 33).

Dakle, Biblija prikazuje Isusa kao glavnu figuru u ostvarenju Božjih namera. Ali, kako možeš biti siguran da je to pravi Isus — Isus iz istorije, koji je rođen u Vitlejemu i koji je hodao ovom zemljom pre nekih 2 000 godina?

Temelj za pouzdanje

Mnoge sumnje mogu biti otklonjene jednostavno čitanjem Hrišćanskih grčkih spisa s umom slobodnim od predrasuda. Čineći to, ustanovićeš da biblijski izveštaj nije neko maglovito pripovedanje događaja, što je slučaj kod mitologije. Umesto toga, navedena su imena, specifično vreme i tačna mesta. (Na primer, vidi Luku 3:1, 2.) Osim toga, Isusovi učenici su opisani izrazito pošteno, sa iskrenošću koja u čitaoca uliva poverenje. Pisci nisu skrivali nikoga — čak ni sebe — u interesu sačinjavanja vernog zapisa. Da, uvidećeš da Biblija poseduje zvuk istine (Matej  14:28-31; 16:21-23; 26:56, 69-75; Marko 9:33, 34; Galatima 2:11-14; 2. Petrova 1:16).

Ipak, ima i više od toga. Arheološka otkrića uvek iznova potvrđuju biblijski zapis. Na primer, ako posetiš Izraelski muzej u Jerusalimu, možeš videti jednu stenu sa napisom koji imenuje Pontija Pilata. Druga arheološka otkrića potvrđuju da su Lisanija i Sergije Pavle, koje Biblija pominje, stvarne osobe, a ne izmišljene tvorevine ranih hrišćana. Događaji o kojima se izveštava u Hrišćanskim grčkim spisima (Novom zavetu) pronalaze obilnu potvrdu u ukazivanjima drevnih pisaca, uključujući i Juvenala, Tacita, Seneku, Svetonija, Plinija Mlađeg, Lukijana, Celza i jevrejskog istoričara Josifa. a

Hiljade onih koji su živeli u prvom veku bez pitanja su prihvatili izveštaje iznesene u Hrišćanskim grčkim spisima. Čak ni neprijatelji hrišćanstva nisu poricali istinitost onoga što se izveštavalo da je Isus rekao i učinio. Što se tiče mogućnosti da su Isusovi učenici ulepšali njegov karakter nakon njegove smrti, profesor F. F. Brus komentariše: „Nikako nije moglo biti tako lako kao što izgleda neki pisci misle da se u tim ranim godinama jednostavno izmisle Isusove reči i dela budući da su mnogi njegovi učenici bili tu i mogli su se setiti šta se dogodilo, a šta nije... Učenici jednostavno nisu mogli da dopuste netačnosti (da i ne govorimo o svesnim izvrtanjima činjenica), jer bi odmah bili raskrinkani od onih koji su jedva čekali na takvu priliku.“

Zašto oni ne veruju

Pa ipak, neki izučavaoci ostaju skeptični. Iako pretpostavljaju da je biblijski zapis izmišljen, oni željno listaju apokrifne zapise i njih prihvataju kao verodostojne! Zašto? Očito, biblijski izveštaj sadrži stvari koje mnogi savremeni intelektualci ne žele verovati.

 U svom delu Union Bible Companion, izdatom 1871, S. Austin Alibon postavio je izazov skepticima. On je napisao: „Pitajte bilo koga ko tvrdi da sumnja u istinu istorije Jevanđelja koji razlog ima za verovanje da je Cezar umro na Kapitolu, ili da je 800. godine papa Lav III krunisao cara Karla Velikog za cara Zapada?... Mi verujemo u sve te tvrdnje o tim ljudima koje su... navedene; i to zato što imamo istorijske dokaze o njihovoj istinitosti... Ako neki, nakon izlaganja takvog dokaza kao što je ovaj, još uvek odbijaju da veruju, napuštamo ih kao glupo tvrdoglave ili beznadno neuke. Šta ćemo, dakle, reći o onima koji, uprkos obilju dokaza koji su sada izneseni o autentičnosti Svetog pisma, tvrde da nisu uvereni?... Oni ne žele verovati onome što ponizuje njihov ponos i što će ih prisiliti da vode drugačiji život.“

Da, neki skeptici imaju skrivene motive u odbacivanju Hrišćanskih grčkih spisa. Problem koji imaju nije u vezi s verodostojnošću ovih spisa već s njihovim merilima. Na primer, Isus je o svojim sledbenicima rekao: „Oni nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta“ (Jovan 17:14). Međutim, mnogi navodni hrišćani su duboko upleteni u političke stvari ovoga sveta, i čak upleteni u krvave ratove. Umesto da udovoljavaju merilima Biblije, mnogi ljudi bi želeli da Biblija udovolji njihovim merilima.

Uzmi u obzir takođe, stvar morala. Isus je pružio snažan savet skupštini u Tijatiri zbog tolerisanja praktikovanja bluda. „Ja [sam] onaj koji ispituje bubrege i srca“, rekao im je, „i daću vam svakome po delima vašim“ b (Otkrivenje 2:18-23). Pa ipak, zar nije istina da mnogi koji se izdaju za hrišćane guraju moralna merila u stranu? Oni bi radije odbacili ono što je Isus rekao nego svoj nemoralni način ponašanja.

Skloni da ne prihvate Isusa iz Biblije, izučavaoci kreiraju svog sopstvenog Isusa. Oni postaju krivi za stvaranje mitova za šta pogrešno optužuju pisce Jevanđeljâ. Zadržavaju one delove  Isusovog života koje žele da prihvate, odbacuju ostalo i dodaju još nekoliko sopstvenih detalja. U stvarnosti, njihov lutajući mudrac ili društveni revolucionar nije istorijski Isus za kojim oni tvrde da tragaju; umesto toga, on je jednostavno izmišljotina ponosnog učenog maštanja.

Pronalaženje pravog Isusa

Isus je nastojao da probudi srca onih koji iskreno gladuju za istinom i pravdom (Matej 5:3, 6; 13:10-15). Takve osobe odazivaju se na Isusov poziv: „Dođite k meni vi svi koji se trudite i koji ste opterećeni, i ja ću vam odmor dati. Uzmite jaram moj na sebe, i primite nauk moj, jer sam ja blag i smeran u srcu, i naći ćete mir dušama svojim. Jer je jaram moj blag i breme je moje lako“ (Matej 11:28-30).

Pravog Isusa ne treba otkrivati u knjigama koje pišu savremeni izučavaoci; niti se on može naći u crkvama hrišćanskog sveta, koje su postale rasadnik ljudskih tradicija. Istorijskog Isusa možeš pronaći u svom primerku Biblije. Da li bi želeo da naučiš više o njemu? Jehovini svedoci biće srećni da ti u tome pomognu.

[Fusnote]

[Okvir na 6. strani]

VEKOVI KRITICIZMA

Kriticizam Hrišćanskih grčkih spisa pustio je korene pre više od 200 godina, kada je nemački filozof Herman Samuel Rejmarus (1694-1768) tvrdio: „Imamo potpuno pravo kada pravimo apsolutnu razliku između učenja Apostola u njihovim zapisima i onoga šta je Sam Isus u Svom životu objavljivao i naučavao.“ Počev od Rejmarusa, mnogi izučavaoci su bili naučeni da slično razmišljaju.

Knjiga The Real Jesus primećuje da mnogi kritičari iz prošlosti nisu sebe smatrali otpadnicima. Nasuprot tome, „oni su sebe poimali kao još istinskije hrišćanskim jer su se oslobodili okova dogmi i praznoverja“. Viši kriticizam, smatrali su, bio je „prečišćeni oblik hrišćanstva“.

Tužna činjenica jeste da je hrišćanski svet postao rasadnik ljudskih tradicija. Doktrine o besmrtnoj duši, Trojstvu i vatrenom paklu samo su neka od učenja koja se kose s Biblijom. Ali pisci Hrišćanskih grčkih spisa nisu odgovorni za ovo iskrivljavanje istine. Nasuprot tome, oni su se borili protiv prvih tragova krivih učenja sredinom prvog veka, kada je Pavle napisao da otpadništvo među onima koji su se izdavali za hrišćane „već deluje“ (2. Solunjanima 2:3, 7). Možemo biti sigurni da ono što sadrže Hrišćanski grčki spisi jeste zapis istorijske i doktrinarne istine.

[Okvir na 7. strani]

KADA SU JEVANĐELj NAPISANA?

Mnogi kritičari Novog zaveta insistiraju da su Jevanđeljâ napisana davno nakon događaja koje opisuju i da je stoga skoro sigurno da sadrže netačnosti.

Međutim, dokazi ukazuju na rani datum pisanja Mateja, Marka i Luke. Podbeleške u nekim rukopisnim primercima Mateja ukazuju da se prvobitno pisanje odigralo još 41 n. e. Luka je verovatno napisan između 56 i 58. n. e., jer knjiga Dela apostolska (koja je verovatno završena 61. n. e.) pokazuje da je pisac, Luka, već bio sastavio svoju „prvu... knjigu“, Jevanđelje (Dela apostolska 1:1). Smatra se da je Markovo jevanđelje napisano u Rimu tokom ili prvog ili drugog utamničenja apostola Pavla — verovatno između 60 i 65 n. e.

Profesor Kreg L. Blomberg se slaže s ranijim datiranjem ovih Jevanđelja. On zapaža da čak i kada dodamo Jovanovo jevanđelje, koje je napisano krajem prvog veka, „još uvek smo daleko bliže izvornim događajima nego što je to slučaj s mnogim drevnim biografijama. Na primer, dva najranija biografa Aleksandra Velikog, Arijan i Plutarh, pisali su više od četiri stotine godina nakon Aleksandrove smrti 323. godine p. n. e., a ipak ih istoričari uglavnom smatraju verodostojnima. Izmišljene legende o Aleksandrovom životu su se s vremenom razvile, ali većinom tek tokom nekoliko vekova posle ove dvojice pisaca“. Istorijski delovi Hrišćanskih grčkih spisa sigurno su vredni barem onoliko poverenja koliko i svetovna istorija.

[Slika na 8. strani]

U dolazećem zemaljskom Raju vladaće neograničena radost za sve