„Pa gde je vaša crkva?“

POKRENI

„Pa gde je vaša crkva?“

JEHOVINIM SVEDOCIMA u Mozambiku se često postavlja ovo pitanje. Iskreno rečeno, na njega je sve donedavno bilo teško odgovoriti. To je zbog toga što Jehovini svedoci nisu uživali pravno priznanje u ovoj zemlji sve do 1991. Prema tome, nije bilo moguće imati jasno prepoznatljiva i utvrđena mesta obožavanja.

Međutim, ova situacija se promenila 19. februara 1994. Tog toplog, sunčanog dana, bile su posvećene prve dve Dvorane Kraljevstva ikada sagrađene u Mozambiku. Ukupno su 602 osobe došle na posvećenje ovih lepih mesta za sastajanje u lučkom gradu Beira, otprilike na polovini obalne linije Mozambika. Ona će služiti potrebama tri skupštine u tom gradu.

Čitav projekat, od postavljanja temelja do završetka zgrada, zahtevao je godinu i dva meseca napornog rada. Često je 30 i više dobrovoljaca iz susednog Zimbabvea dolazilo i radilo rame uz rame s lokalnim Svedocima. Pošto nisu svi mogli biti smešteni u misionarskom domu u Beiri, koji je služio kao baza operacija, neki su kampovali oko doma tokom vikendâ, a ponekad i nedeljama zaredom.

Mesto Dvorane Kraljevstva za skupštine Masamba i Munhava locirano je na glavnom putu Beire. „U vrlo ispunjenom danu, kada je posao išao brzo i kad je napredak bio veoma primetan“, opazio je jedan misionar, „videli smo saobraćajne udese dok su vozači koji su tu prolazili zurili u Dvoranu Kraljevstva, skoro zaboravljajući na volan.“ Mnogi su zastali da bi posmatrali rad, a naročito su bili impresionirani prisustvom različitih rasa koje su zajedno radile kao jedan.

Puno planiranja i organizovanja uloženo je u ovaj posao. Za razliku od mnogih drugih projekata u ovom delu sveta, gde su materijal i sredstva oskudni, rad na Dvoranama Kraljevstva nikada nije stao zbog nedostatka zaliha. U jednoj prilici, bilo je potrebno 800 džakova cementa, a na jedinom mestu na kojem bi se mogla obezbediti ta zaliha nije bilo potrebnih džakova u koje bi se stavio cement. Braća su stupila u vezu s kancelarijom podružnice Watch Tower Societyja u glavnom gradu, Maputu; džakovi su poslati avionom, odneseni u fabriku cementa i napunjeni. Rad je bez prekida išao dalje.

U jednoj drugoj prilici, kada su postavljane skele za krov, radnoj grupi su falile čelične gredice. Zbog izuzetne oskudice, čelik za ovaj projekat bio je uvezen sa udaljenosti od 600 kilometara! Jedan iz radne grupe pristupio je čoveku koji je posmatrao i upitao ga da li zna gde bi mogli naći čelik kako bi dovršili posao. Ovaj čovek je uzvratio: „Stojim ovde već više od sata, i mora da to nije slučajno. Ne mogu a da se ne divim poslu koji obavljate i duhu ovog projekta. Baš imam taj čelik koji je vama potreban, i biće mi zadovoljstvo da vam ga ustupim kao poklon.“ Ispalo je da je to bilo izuzetno pravovremeno snabdevanje.

Mnogi posmatrači su se pitali koja velika građevinska firma stoji iza ovog projekta. Naravno, radnoj grupi je bilo veliko zadovoljstvo da im kaže da su to Jehovini svedoci koji svoje usluge dobrovoljno stavljaju na raspolaganje. Šta je naročito impresioniralo posmatrače? „Vi ste ujedinjen narod“, rekao je jedan. „Iako različitih rasa, vi radite zajedno kao braća.“ Rezultat je bio da su mnogi došli da traže biblijske studije. Takođe je to uticalo na sastanke. Na primer, prosečan broj prisutnih u skupštini Manga skoro je duplo veći od broja Svedoka.

Nove Dvorane Kraljevstva su se zaista pokazale kao veliki blagoslov za lokalne Svedoke. Većina njih ranije se sastajala na prosto uređenim mestima s krovom od trave ili od nekoliko tankih tkanina iznad glave, u dvorištu, ili u maloj sobi nekog privatnog doma. Oni su često pokisli kad je padala kiša; pa ipak verno su posećivali sastanke. Decenijama, to su bile jedine „Dvorane Kraljevstva“ za koje su Svedoci u Mozambiku znali. Brat Kitano Gabriel, starešina u skupštini Masamba, izjavio je: „Zahvalni smo našoj braći širom sveta koja su doprinela realizaciji ovog projekta.“ Jedan mladi Svedok se priseća: „Kad smo bili u Kariku („prevaspitnim domovima“ gde su Jehovini svedoci bili internirani približno 12 godina), obično bismo govorili ’ustrajaćemo verni, i Jehova će nas nagraditi‘. Ova nova Dvorana Kraljevstva je nagrada od Jehove.“ Njihove reči izražavaju njihovu duboku zahvalnost i odlučnost da hvale Jehovu.

Mnogi mladi koji su učestvovali u gradnji bili su prožeti pionirskim duhom i kasnije su započeli s opštom pionirskom službom. Mlada Izabela, opšti pionir iz skupštine Manga, dok je gledala besprekorno čistu Dvoranu Kraljevstva dan pre njenog posvećenja, primetila je: „Za mene, ovo je najlepše mesto u gradu Beira. To što sam tu za mene je najveće zadovoljstvo.“ Adao Kosta, misionar, objasnio je da je lokalna vlast bila vrlo spremna na saradnju, i da je dozvolila specijalne uvozne procedure, jer je znala za poštenje Svedoka. Zatim je dodao: „Iako smo se jako umorili, bila je radost videti plodove sveg ovog rada na Jehovinu čast i slavu.“

Sada, kad god neki prijateljski raspoložen stanovnik grada Beira upita „Pa gde je vaša crkva?“ Svedoci ga upućuju u jednu od dve nove Dvorane Kraljevstva i uzvraćaju rečima poput: „Nalazi se na Međunarodnom putu, Avenida Akordo de Lusaka, baš preko puta Policijske stanice četvrte divizije.“ A zatim, dodaju jednu ispravku: „Samo, to nije crkva. To je Dvorana Kraljevstva!“

[Mapa/Slike na 20. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

AFRIKA

Mozambik

Maputo

Beira

[Izvor]