Trudim se da budem „radnik koji se nema čega stideti“

ISPRIČAO ANDRE SOPA

Drugi svetski rat je besneo, ostavljajući za sobom neopisivi pokolj i očaj. Kao signalista u nemačkoj mornarici smeštenoj u blizini Narvika, u Norveškoj, mogao sam iz prve ruke videti nečovečno postupanje s ljudima. U zaklonu fjordova, noću me je eterična lepota severne svetlosti navodila da duboko razmišljam o životu. Bio sam siguran da Bog koji je stvorio ove stvari ne može biti odgovoran za ratno ludilo.

ROĐEN sam 1923. u seocetu Lasot (sada u Poljskoj), blizu češke granice, i odrastao sam u jednoj siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Moji roditelji su praktikovali katolicizam i religija je imala veoma veliku ulogu u našem životu. Međutim, rano sam počeo da sumnjam u svoju religiju. U našem selu su bile tri protestantske porodice koje je katolička sredina izbegavala. Nisam shvatao zašto to treba da bude tako. U školi smo učili katehizam. Ali, jednog dana kada sam zamolio sveštenika da mi objasni Trojstvo, sve što sam kao odgovor dobio bilo je deset udaraca prutom. Pored toga, kada sam imao 17 godina desilo se nešto što je potvrdilo moje razočaranje u crkvu. Roditelji moje majke su umrli u razmaku od mesec dana i majka nije imala dovoljno novca da plati dva crkvena pogreba. Zato je pitala sveštenika da li može da mu plati kasnije. „Tvoji su roditelji imali neke stvari, zar ne?“, bio je njegov odgovor. „Prodaj ih i eto ti novac za sahranu.“

Nekoliko godina pre toga, nakon što je 1933. Hitler došao na vlast, nismo više smeli da govorimo poljski; morali smo da pričamo nemački. Oni  koji su to odbili, ili koji nisu mogli da nauče nemački, postepeno su nestajali — kasnije su nam rekli da su slati u koncentracione logore. Čak je i naziv našeg sela promenjen u nemački naziv, Grinflis. Napustio sam školu kad sam imao 14 godina, i zato što nisam bio u Hitlerovoj omladini, bilo mi je teško da nađem posao. Ipak, na kraju me primio jedan kovač kao svog šegrta. Kada je rat započeo, u crkvi su izgovarane molitve za Hitlera i nemačke trupe. Pitao sam se da li su se slične molitve za pobedu izgovarale i na protivničkoj strani.

Služba u nemačkoj ratnoj mornarici

Decembra 1941, prijavio sam se u nemačku ratnu mornaricu, i početkom 1942. poslali su me na Norvešku obalu da služim na jednom izviđačkom brodu. Imali smo zaduženje da sprovodimo konvoje između Tronjema i Osla, prateći brodove koji su prevozili trupe, municiju ili robu. Ovde na moru prvi put sam slučajno čuo kako dvojica mornara pričaju o kraju ovog sveta koji je prorečen u Bibliji. Iako su se bojali da otvoreno govore, rekli su mi da su njihovi roditelji bili povezani s Jehovinim svedocima ali da oni nisu pošli njihovim stopama. Tada sam prvi put čuo za Jehovine svedoke.

Na kraju rata, zarobili su nas Englezi i predali nas Amerikancima da nas vrate u Nemačku. Oni čija je kuća u to vreme bila u sovjetskoj zoni poslani su u radni logor u Lijevenu, u severnoj Francuskoj, da rade u rudnicima uglja. Bilo je to avgusta 1945. Sećam se da sam jednog svog čuvara Francuza upitao koje je vere. „Katoličke“, odgovorio je. Pošto sam i ja bio katolik, pitao sam ga šta smo to jedni drugima uradili. „Nema vajde da pokušavaš razumeti. To je jednostavno tako“, bio je njegov odgovor. Meni je bilo apsurdno da se ljudi iste religije međusobno bore i ubijaju.

Pramičak svetlosti u rudniku uglja

Prvog dana u rudniku s lokalnim rudarima, izvesni Evans Emiot podelio je sa mnom svoje sendviče. Bio je poreklom iz Ohaja, u Sjedinjenim Državama, ali je mnogo godina živeo u Francuskoj. Pričao mi je o jednom svetu gde više neće biti rata. Njegov ljubazan stav me je zadivio. Nije gajio nikakvu zlovolju prema meni iako sam ja bio Nemac a on Amerikanac. Nismo više imali kontakta sve do početka 1948. kada mi je dao brošuricu pod naslovom „Knez mira“. Ovde sam konačno saznao za Boga dobrote koji mrzi rat — takvog Boga kakvog sam zamišljao dok sam promatrao severnu svetlost. Rešio sam da pronađem religiju koja je to naučavala. Ali pošto je Evans radio u drugom delu rudnika, nisam mogao stupiti u vezu s njim. Išao sam po svim religioznim grupama u radnom logoru, raspitujući se da li neko zna bilo šta o toj brošurici, ali bezuspešno.

 Konačno sam, aprila 1948, pušten iz radnog logora i postao slobodan radnik. Odmah u narednu nedelju, iznenadio sam se kad sam začuo zvonjavu nekog zvonceta na ulici. Kako sam bio srećan kad sam ugledao Evansa! Bio je s jednom grupom Jehovinih svedoka koji su nosili pano s reklamom koji je objavljivao temu jednog javnog govora. Svedok koji je nosio zvonce bio je Marso Leroa, sada član odbora podružnice u Francuskoj. Upoznali su me s jednim Poljakom koji se zvao Jozef Kulčak, koji govori nemački i koji je propatio u koncentracionim logorima zbog svoje vere. On me pozvao da dođem na sastanak te večeri. Nisam razumeo mnogo toga što je rečeno, ali kada su svi u publici podigli ruku, upitao sam osobu do mene za šta se javljaju. „To su oni koji sledeće nedelje mogu ići u propovedanje u Denkerk.“ „Mogu li i ja da pođem?“, upitao sam. „O, da!“, bio je odgovor. Tako sam sledeće nedelje propovedao od kuće do kuće. Iako nisu svi koje smo sretali bili prijatni, uživao sam i uskoro sam redovno propovedao.

Naučio sam da kontrolišem svoju narav

Ubrzo posle toga, Svedoci su počeli da propovedaju u barakama gde su živeli oslobođeni nemački zatvorenici. To mi nije bilo lako, budući da sam bio dobro poznat po svojoj plahoj naravi. Kad me neko ne bi shvatio ozbiljno, ja bih mu pripretio, govoreći: „Ako ne pripaziš, biće nevolje.“ Dok sam jednom radio u rudniku, čak sam i udario jednog koji se narugao Jehovi.

Međutim, uz Jehovinu pomoć uspeo sam da izmenim svoj karakter. Jednom prilikom dok smo propovedali po tim barakama, jedna grupa ljudi koja je puno pila pravila je nekim Svedocima probleme. Znajući moju brzu narav, braća koja su bila sa mnom pokušavala su da me spreče da uradim nešto, ali jedan od tih muškaraca je preteći stao ispred mene i počeo da skida jaknu. Sišao sam sa bicikla, dao mu ga da pridrži i stavio ruke u džepove. Toliko je bio iznenađen ovim da je saslušao šta sam imao da kažem. Rekao sam mu da ide kući da odspava i da onda dođe na javno predavanje. Baš tako, u tri sata popodne, on je bio tamo! Na kraju je dvadesetak bivših zatvorenika prihvatilo našu poruku.  A što se mene tiče, ja sam se krstio u septembru 1948.

Ispunjen plan koji ipak donosi nagradu

Dobio sam odgovornost da brinem za područja na kojima je trebalo da propovedamo i da pronalazim mesta gde bismo održavali javna predavanja. Da bih to postizao ponekad sam na svom malom motociklu prelazio oko 50 kilometara, pre početka noćne smene u rudnicima. Zatim smo vikendima autobusom odlazili na područje, ostavljali dva ili četiri objavitelja zajedno s predavačem. U većim gradovima, nakon što bismo pronašli prikladno mesto, naslagali bismo svoje kofere koje smo koristili kao postolje za predavača. Često smo nosili panoe s reklamom da najavimo temu javnog predavanja na koje smo pozivali ljude.

Godine 1951. upoznao sam Žanet Šofur, jednu Svedokinju iz Remsa. Bila je to ljubav na prvi pogled, i godinu dana kasnije, 17. maja 1952, mi smo se uzeli. Preselili smo se u Pekankur, jedan omanji grad blizu Duea. Međutim, ubrzo su mi se počeli javljati zdravstveni problemi. Ustanovljeno je da imam silikozu, bolest disajnih puteva prouzrokovanu radom u rudnicima, ali nisam mogao da pronađem nikakav drugi posao. Kada smo 1955, za vreme međunarodnog kongresa u Nirnbergu, u Nemačkoj, zamoljeni da pomognemo jednoj maloj skupštini u Kelu, industrijskoj varošici na Rajni, nije bilo smetnji da se preselimo tamo. U to vreme je bilo samo 45 objavitelja u toj skupštini. U narednih sedam godina našeg rada s tom skupštinom, broj objavitelja je porastao na 95.

Daljnje prednosti službe

Videvši da je skupština črvsto utemeljena, pitali smo Zajednicu za dodelu u Francuskoj kao specijalni pioniri. Na naše veliko iznenađenje, dobili smo dodelu u Pariz. Osam meseci koje smo tamo proveli bili su ispunjeni velikom radošću. Žanet i ja smo imali prednost da vodimo 42 biblijska studija. Petoro naših studenata krstilo se za vreme našeg boravka, a 11 ih je nakon toga prihvatilo istinu.

Pošto smo živeli u Latinskom kvartu, često smo sretali profesore sa Sorbone. Jedan penzionisani profesor  filozofije koji je praktikovao lečenje verom proučavao je Bibliju i na kraju postao Jehovin svedok. Jednog dana započeo sam biblijski razgovor s jednim građevinskim inženjerom koji je bio blisko povezan s jezuitskim učiteljima. Došao je u naš stan u tri sata po podne i otišao u deset sati uveče. Na naše iznenađenje, za sat i po vremena je ponovo bio na našim vratima. Razgovarao je s jednim jezuitom koji nije mogao da odgovori na njegova pitanja u vezi s biblijskim proročanstvima. U jedan sat noću je otišao kući, da bi u sedam ujutro ponovo došao. S vremenom je i on postao Jehovin svedok. Ovakva glad za istinom bila je veliko ohrabrenje za moju ženu i mene.

Nakon služenja u Parizu, primio sam poziv da služim kao putujući nadglednik u istočnoj Francuskoj. Za nas je bila prava radost posećivati francuske i nemačke skupštine te jačati našu braću. Dok smo bili u poseti skupštini Romba, u Loreni, upoznao sam Stanislava Ambroščaka. On je bio Poljak koji je za vreme rata služio na savezničkoj podmornici i borio se u norveškim vodama. Bili smo na suparničkim stranama dok smo plovili istim morima. Sada smo bili braća koja zajedno rade služeći našem Bogu, Jehovi. Jednom drugom prilikom, na kongresu u Parizu, ugledao sam nekog ko mi je bio poznat. Bio je to zapovednik logora u kom sam bio zatvorenik u severnoj Francuskoj. Kako smo samo bili srećni što zajedno radimo na kongresu! Božja Reč ima takvu snagu da bivše neprijatelje pretvori u braću i bliske prijatelje!

Nažalost, nakon 14 godina putujuće službe, morao sam da prekinem zbog narušenog zdravlja. Međutim, supruga i ja smo bili odlučni da i dalje služimo Jehovi koliko god nas snaga služi. Tako smo našli smeštaj i posao u Milhauzenu, na istoku Francuske, i postali pioniri (punovremeni jevanđelizatori).

Imao sam još jednu veliku radost što sam bio uključen u izgradnju Dvorana Kraljevstva. Godine 1985, pozvan sam da organizujem jedan građevinski tim za istočnu Francusku. Koristeći kvalifikovane trgovce i obučavajući spremne dobrovoljce, uspeli smo da oformimo tim koji je učestvovao u gradnji ili renoviranju preko 80 dvorana, čineći ih prikladnima za obožavanje Jehove. I kako sam samo bio srećan kada sam 1993. radio na izgradnji jedne Kongresne dvorane i pet Dvorana Kraljevstva u Francuskoj Gijani, u Južnoj Americi!

Stremim napred uprkos kušnjama

Zasigurno mogu reći da je u proteklih više od 50 godina teokratske aktivnosti moj život bio ispunjen velikom radošću i prednostima službe. Nažalost, decembra 1995, preminula je moja draga supruga s kojom sam proveo 43 godine. Iako je to bilo vreme velike tuge — i još uvek žalim — Jehova mi daje snagu a i moja duhovna braća i sestre mi pružaju ljubav i podršku koje mi donekle, kako vreme prolazi, umanjuju bol.

Još uvek mi je sveže u mislima ono što je jedan pomazani brat rekao na kongresu u Minhenu, u Nemačkoj, 1963. „Andre“, rekao je, „ne gledaj ni na levo ni na desno. Braća u koncentracionim logorima su pretrpela kušnje. Sada je na nama da idemo dalje. Nikada ne treba da se samosažaljevamo. Zato samo napred!“ Uvek sam to imao na pameti. Sada kada ne mogu toliko mnogo da učinim zbog bolesti i poodmaklih godina, reči iz Jevrejima 6:10 za mene su stalni izvor utehe: „Bog nije nepravedan da zaboravi trud vaš i ljubav koju pokazaste za ime njegovo.“ Da, raditi u Jehovinoj službi jeste najveća prednost koju neko može imati. Poslednjih 50 godina, moj cilj je bio, i još uvek je, da budem „radnik koji se nema čega stideti“ (2. Timoteju 2:15).

[Slika na 22. strani]

Tip broda na kom sam služio u norveškim fjordovima

[Slika na 23. strani]

Propovedanje biciklom u južnoj Francuskoj

[Slika na 23. strani]

Naslagani koferi služili su kao postolje za onog ko je držao javno predavanje

[Slike na 24. strani]

Sa mojom suprugom, Žanet, na našem venčanju 1952.