„Tamnokosa gospodarica sirijske pustoši“

BILA je tamnoputa, biserno belih zuba, očiju crnih i sjajnih. Bila je vrlo obrazovana i vrstan lingvista. Za ovu kraljicu ratnika priča se da je bila inteligentnija od Kleopatre a možda isto toliko i lepa. Zato što se odvažila da ustane protiv vodeće svetske sile svoga doba, ona je odigrala jednu proročansku ulogu u biblijskoj drami. Dugo nakon njene smrti, pisci su je hvalili a slikari je idealizovali. Jedan poeta iz 19. veka prikazao ju je kao „tamnokosu gospodaricu sirijske pustoši“. Ova tako mnogo hvaljena žena bila je Zenobija — kraljica sirijskog grada Palmire.

Kako je Zenobija postala istaknuta? Kakva je bila politička klima koja je dovela do njenog uspona na vlast? Šta se može reći o njenoj prirodi? I koju je proračansku ulogu ova kraljica odigrala? Osmotrimo prvo geografsku sredinu u kojoj se ova drama odvija.

Grad na rubu pustoši

Zenobijin grad, Palmira, nalazio se oko 210 kilometara severoistočno od Damaska, na severnom rubu Sirijske pustinje gde su se planine Antilibanona spuštale u ravnicu. Ovaj grad u oazi bio je otprilike na pola puta između Sredozemnog mora na zapadu i reke Eufrat na istoku. Kralj Solomon ga je možda znao kao Tadmor, mesto koje je u dva vida bilo važno za dobrobit njegovog kraljevstva: kao garnizon za odbranu severne granice i kao presudna karika u lancu karavanskih gradova. Zato je Solomon ’sazidao Tadmor u pustinji‘ (2. Letopisa 8:4).

U narednih hiljadu godina nakon vladavine kralja Solomona, istorija ne govori ništa o Tadmoru. Ako je tačno to što se Tadmor poistovećuje s Palmirom, njegov uspon ka istaknutosti započeo je nakon što je 64. pre n. e. Sirija postala isturena provincija Rimskog carstva. „Palmira je bila važna za Rim u dve sfere, ekonomskoj i vojnoj“, kaže Ričard Stounmen u svojoj knjizi Palmyra and Its Empire—Zenobia’s Revolt Against Rome. Pošto je ovaj grad palmi bio na glavnom trgovačkom putu koji je povezivao Rim sa Mesopotamijom i Istokom, kroz njega je prolazilo trgovačko blago drevnoga sveta — začini sa Istočnoindijskih ostrva, svila iz Kine i ostala roba iz Persije, donje Mesopotamije i mediteranskih zemalja. Rim je zavisio od uvoza ove robe.

U vojnom pogledu, provincija Sirija je služila kao tampon zona između suparničkih  sila Rima i Persije. Prvih 250 godina naše ere, reka Eufrat je razdvajala Rim od njegovog istočnog suseda. Palmira je bila baš na suprotnoj strani pustinje, zapadno od grada Dura-Europusa na Eufratu. Uviđajući njen presudni položaj, rimski imperatori kao što su Hadrijan i Valerijan posećivali su Palmiru. Hadrijan je doprineo njenoj arhitektonskoj lepoti i više puta je davao velikodušne priloge. Valerijan je 258. n. e. nagradio jednog palmirskog plemića po imenu Odenat — Zenobijinog muža — postavivši ga na položaj rimskog konzula zato što je učestvovao u uspešnom pohodu protiv Persije i proširio granice Rimskog carstva na Mesopotamiju. Zenobija je imala važnu ulogu u dolasku svoga muža na vlast. Istoričar Edvard Gibon je napisao: „Odenatov uspeh je u velikoj meri bio pripisan njenoj [Zenobijinoj] neuporedivoj promućurnosti i hrabrosti.“

U međuvremenu, persijski kralj Šapur je odlučio da izazove rimsku prevlast i utvrdi svoj suverenitet u svim bivšim persijskim provincijama. Sa ogromnom vojskom, on je odmarširao na zapad, osvojio rimske garnizonske gradove Nisibis i Kari (Haran) i nastavio da pustoši severnu Siriju i Kilikiju. Car Valerijan lično je došao da povede svoje snage protiv napadača, ali su ga Persijanci porazili i zarobili.

Odenat je razmišljao da je to pravo vreme da pošalje skupocene poklone i poruku mira persijskom monarhu. Kralj Šapur je nadmeno zapovedio da se pokloni bace u Eufrat i zahtevao da se Odenat pojavi pred njim kao zarobljenik koji ponizno moli. Za uzvrat, Palmirci su okupili vojsku od pustinjskih nomada i preostalih od rimskih snaga i započeli da napadaju Persijance koji su se povlačili. Šapurove snage — iznurene pohodom i natovarene plenom — imale su slabu odbranu i bile su prisiljene da pobegnu usled iznenadnih napada pustinjskih ratnika.

Kao priznanje za pobedu nad Šapurom, Valerijanov sin i naslednik, Galijen, dodelio je Odenatu titulu corrector totius Orientis (namesnik celog Istoka). S vremenom, Odenat je sebi dao titulu „kralj nad kraljevima“.

Zenobija teži da stvori carstvo

Godine 267. n. e., na vrhuncu svoje karijere, Odenat i njegov naslednik bili su ubijeni, navodno od strane jednog osvetoljubivog rođaka. Zenobija je preuzela muževljev položaj, pošto je njen sin bio premlad. Lepa, ambiciozna, sposobna kao upravitelj, naviknuta na pohode sa svojim pokojnim mužem i tečno govoreći nekoliko jezika, uspela je da zadobije poštovanje i podršku svojih podanika — što je nemali podvig među beduinima. Zenobija je bila ljubitelj znanja i okruživala je sebe intelektualcima. Jedan od njenih savetnika bio je filozof i retoričar Kazije Longin — za kog se pričalo da je „živa biblioteka i muzej koji hoda“. Pisac Stounmen ističe: „Tokom  pet godina po Odenatovoj smrti... Zenobija se urezala u misli svog naroda kao gospodarica Istoka.“

S jedne strane Zenobijinog područja nalazila se Persija, koju su ona i njen muž oslabili, a s druge strane Rim koji je bio na putu ka propasti. Što se tiče stanja u Rimskom carstvu u to vreme, istoričar Dž. M. Roberts kaže: „Treći vek je bio... užasno vreme za Rim na istočnim i zapadnim granicama, dok je kod kuće započeo novi period civilnog rata i spornih nasledstava. Dvadeset i dva cara (bez pretendenata) došli su i otišli s vlasti.“ S druge strane, sirijska gospodarica je bila dobro utvrđeni apsolutni monarh u svom kraljevstvu. „Držeći pod kontrolom ravnotežu između ova dva carstva [persijskog i rimskog]“, primećuje Stounmen, „mogla je nastojati da stvori treće koje bi dominiralo oboma.“

Prilika da Zenobija proširi svoju kraljevsku moć iskrsla je 269. n. e., kada se u Egiptu pojavio jedan pretendent koji je osporavao rimsku vlast. Zenobijina armija je brzo umarširala u Egipat, ugušila pobunu i zauzela tu zemlju. Proglasivši se za kraljicu Egipta, iskovala je novac u svoje ime. Sada se njeno kraljevstvo prostiralo od Nila do Eufrata. U ovom trenutku njenog života, ona je zauzela položaj ’južnog kralja‘ koji se spominje u Danilovom biblijskom proročanstvu, budući da je njeno kraljevstvo tada dominiralo područjem južno od Danilove domovine (Danilo 11:25, 26). Takođe je osvojila i najveći deo Male Azije.

Zenobija je ojačala i ukrasila svoju prestonicu, Palmiru, do te mere da je parirala većim gradovima rimskog sveta. Procenjuje se da je imala preko 150 000 stanovnika. Velelepna javna zdanja, hramovi, bašte, stubovi i spomenici ispunjavali su grad unutar zidova za koje se kaže da su imali obim od 21 kilometra. Kolonade sastavljene od redova korintskih stubova visokih preko 15 metara — kojih je bilo oko 1 500 — oivičavali su glavnu ulicu. Grad je bio prepun statua i bista heroja i bogatih dobrotvora. Godine 271. n. e., Zenobija je podigla jedan par statua sebe i svog pokojnog muža. Na rubu pustinje, Palmira je blistala poput dragulja.

Hram sunca je bio jedna od najlepših građevina u Palmiri i nesumnjivo je dominirao religioznom scenom toga grada. Verovatno je i Zenobija obožavala neko božanstvo vezano za boga sunca. Ali, Sirija je u trećem veku bila zemlja s mnogo religija. Na Zenobijinom području bilo je onih koji su sebe nazivali hrišćanima, Jevreja, astrologa i onih koji obožavaju sunce i mesec. Kakav je bio njen stav prema različitim oblicima obožavanja u njenom kraljevstvu? Pisac Stounmen zapaža: „Jedan mudar vladar neće zanemarivati nijedan običaj koji izgleda da odgovara njegovom narodu... Bogovi su, tako su se... nadali, hodili na Palmirinoj strani.“ Izgleda da je Zenobija bila religiozno tolerantna. Ali, da li su bogovi zaista „hodili na Palmirinoj strani“? Šta je bilo na vidiku za Palmiru i njenu ’mudru vladarku‘?

Car ’podiže srce svoje‘ protiv Zenobije

Godine 270. n. e., Aurelijan je postao rimski car. Njegove legije su uspešno odbile i kaznile varvare sa severa. Godine 271. n. e. — sada predstavljajući ’severnog kralja‘ iz Danilovog proročanstva — Aurelijan je ’podigao silu svoju i srce svoje na cara južnoga‘, kog je predstavljala Zenobija (Danilo 11:25a, DK). Aurelijan je nešto svojih snaga poslao direktno na Egipat i glavninu svoje vojske poveo na istok kroz Malu Aziju.

Južni kralj — područje Zenobijine vlasti — ’primio je‘ rat protiv Aurelijana „s velikom i silnom vojskom“ pod dvojicom generala,  Zabdajem i Zavajem (Danilo 11:25b). Ali, Aurelijan je zauzeo Egipat i zatim poslao jednu ekspediciju u Malu Aziju i Siriju. Zenobija je bila potučena kod Emese (danas Homs) i povukla se u Palmiru.

Kada je Aurelijan opsedao Palmiru, Zenobija je, u nadi da će pribaviti pomoć, pobegla sa svojim sinom u pravcu Persije, ali Rimljani su je zarobili na reci Eufrat. Palmirci su predali svoj grad 272. n. e. Aurelijan se velikodušno poneo prema njenim građanima, sakupio je ogromnu količinu plena, uključujući i idola iz Hrama sunca, i otišao za Rim. Taj rimski imperator je poštedeo Zenobiju, učinivši je pobedničkim trofejem u trijumfalnoj povorci kroz Rim 274. n. e. Ostatak svog života provela je kao rimska matrona.

Pustinjski grad pretvoren u ruševine

Nekoliko meseci nakon što je Aurelijan zauzeo Palmiru, Palmirci su masakrirali rimski garnizon koji je on ostavio. Kada su vesti o toj pobuni došle do Aurelijana, on je smesta naredio svojim vojnicima da se vrate istim putem, i oni su ovog puta izvršili užasnu odmazdu nad stanovništvom. Oni koji su umakli nemilosrdnom pokolju bili su odvedeni u ropstvo. Ponosni grad je opljačkan i porušen tako da ga je bilo nemoguće obnoviti. Tako se prometni velegrad vratio u stanje u kom je i ranije bio — „Tadmor u pustinji“.

Kada se Zenobija usprotivila Rimu, ona i imperator Aurelijan su nesvesno odigrali uloge kao ’južni kralj‘ i ’severni kralj‘. Tako su ispunili deo proročanstva koje je s velikom detaljnošću napisao Jehovin prorok oko 800 godina ranije (Danilo, 11. poglavlje). Zbog svoje svestrane ličnosti, Zenobija je zadobila divljenje mnogih. Međutim, od najvećeg značaja bila je uloga koju je imala kao predstavnik političkog entiteta prorečenog u Danilovom proročanstvu. Njena vladavina nije potrajala duže od pet godina. Palmira, prestonica Zenobijinog kraljevstva, danas je samo jedno selo. Čak je i moćno Rimsko carstvo davno iščezlo i ustupilo mesto savremenim kraljevstvima. Kakva je budućnost ovih sila? Njihovom sudbinom takođe upravlja sigurno ispunjenje biblijskog proročanstva (Danilo 2:44).

[Okvir na 29. strani]

Zenobijina baština

Kad se imperator Aurelijan vratio u Rim nakon što je porazio Zenobiju, kraljicu Palmire, sagradio je jedan hram suncu. U njega je postavio statue boga sunca koje je doneo iz njenog grada. Komentarišući o daljnjim događajima, časopis History Today kaže: „Aurelijanov postupak koji je imao najviše odjeka možda je uvođenje, godišnjeg praznika sunca godine 274. A.D., koji je padao na zimski solsticij 25. decembra. Kada je carstvo postalo hrišćansko, Hristovo rođenje pomereno je na taj datum da bi nova religija bila prihvatljivija onima koji su uživali u drevnim svečanostima. Čudno je, ali u osnovi zahvaljujući carici Zenobiji... [ljudi] slave današnji Božić.“

[Mapa/Slika na stranama 28, 29]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

SREDOZEMNO MORE

SIRIJA

Antiohija

Emesa (Homs)

PALMIRA

Damask

MESOPOTAMIJA

Eufrat

Kari (Haran)

Nisibis

Dura-Europus

[Izvori]

Karta: Mountain High Maps® Copyright © 1997 Digital Wisdom, Inc.

Kolonada: Michael Nicholson/Corbis

[Slika na 29. strani]

Rimski novčić sa verovatno Aurelijanovim likom

[Slika na 30. strani]

Hram sunca u Palmiri

[Izvor]

The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck

[Slika na 31. strani]

Kraljica Zenobija se obraća svojim vojnicima

[Izvor]

Giovanni Battista Tiepolo, Kraljica Zenobija se obraća svojim vojnicima, Samuel H. Kress Collection, Photograph © Board of Trustees, National Gallery of Art, Washington

[Izvor slike na 28. strani]

Detalj: Giovanni Battista Tiepolo, Kraljica Zenobija se obraća svojim vojnicima, Samuel H. Kress Collection, Photograph © Board of Trustees, National Gallery of Art, Washington