Usmeni zakon — zašto je bio zapisan?

ZAŠTO mnogi Jevreji iz prvog veka nisu prihvatili Isusa kao Mesiju? Jedan očevidac izveštava: „Isus pođe u hram i kad stade učiti, pristupiše k njemu prvosveštenici i starešine narodne, govoreći: Kakvom vlašću [„autoritetom“, NW] ti to činiš, i ko ti dade tu vlast [„autoritet“, NW]?“ (Matej 21:23). Prema njihovom viđenju, Svemoćni je dao jevrejskoj naciji Toru (Zakon), a ona je izvesnim ljudima davala od Boga dodeljen autoritet. Da li je Isus imao takav autoritet?

Isus je pokazao najviše poštovanje prema Tori i prema onima kojima je ona dodeljivala pravi autoritet (Matej 5:17-20; Luka 5:14; 17:14). Ali često je osuđivao one koji su prestupali Božje zapovesti (Matej 15:3-9; 23:2-28). Takvi ljudi su sledili tradicije koje su postale poznate kao usmeni zakon. Isus je odbacio njegov autoritet. Njega su pak mnogi odbacili kao Mesiju. Verovali su da samo onaj koji podupire tradiciju onih koji imaju autoritet među njima može imati Božju podršku.

Odakle je potekao taj usmeni zakon? Kako je došlo do toga da Jevreji smatraju da on ima autoritet jednak pisanom Zakonu koji je zabeležen u Pismu? I ako je namera bila da to bude usmena tradicija, zašto se ona na kraju našla u pisanom obliku?

Odakle su potekle te tradicije?

Izraelci su 1513. pre n. e., na gori Sinaj, došli u savezni odnos s Jehovom Bogom. Preko Mojsija, oni su dobili uredbe tog saveza (Izlazak 24:3). Ako bi sledili te odredbe, ’pokazali bi se svetim kao što je i Gospod, njihov Bog, svet‘ (Levitska 11:44). Pod savezom Zakona, obožavanje Jehove je uključivalo žrtve koje je prinosilo postavljeno sveštenstvo. Trebalo je da postoji jedno centralno mesto obožavanja — na kraju je to bio hram u Jerusalimu (Ponovljeni zakoni 12:5-7; 2. Letopisa 6:4-6).

Mojsijev zakon je pružao sveobuhvatnu strukturu za obožavanje Jehove od strane Izraela kao nacije. Međutim, neki detalji nisu bili izričito navedeni. Recimo, Zakon je zabranjivao rad na Sabat, ali on nije povukao neku jasnu granicu između rada i drugih aktivnosti (Izlazak 20:10).

Da je Jehova smatrao da je na mestu da to učini, on je mogao da obezbedi detaljne odredbe koje bi obrađivale svako moguće pitanje. Ali on je stvorio ljude sa savešću, i dozvolio im je inicijativu da mu služe sa izvesnim stepenom fleksibilnosti unutar okvira njegovih odredbi. U Zakonu su postojale pripreme za pravne slučajeve kojima bi se bavili sveštenici, Leviti i sudije (Ponovljeni zakoni 17:8-11). Kako je slučajeva bivalo sve više, bilo je i izvesnih presedana, i nema sumnje da su se neki od njih prenosili s generacije na generaciju. Metode obavljanja svešteničkih dužnosti u Jehovinom hramu takođe su se prenosile s oca na sina. Kako je kolektivno iskustvo nacije bivalo sve veće i veće, tako je bivalo sve više i više tradicija.

Međutim, u srži Izraelovog obožavanja ostao je pisani Zakon dat Mojsiju. Izlazak 24:3, 4 kaže: „Mojsije dođe i kaza narodu sve reči Gospodnje i sve zakone. I ceo narod odgovori u jedan glas: Činićemo sve što je Gospod kazao. Mojsije napisa sve reči Gospodnje“ (kurziv naš). Bog je u skladu s tim pisanim zapovestima  sklopio savez sa Izraelcima (Izlazak 34:27). U stvari, Pismo nigde ne spominje postojanje nekog usmenog zakona.

’Ko ti je dao taj autoritet?‘

Mojsijev zakon je jasno poverio osnovni religiozni autoritet i uputstvo u ruke sveštenika, Aronovih potomaka (Levitska 10:8-11; Ponovljeni zakoni 24:8; 2. Letopisa 26:16-20; Malahija 2:7). Međutim, tokom vekova, neki sveštenici su bili neverni i iskvareni (1. Samuilova 2:12-17, 22-29; Jeremija 5:31; Malahija 2:8, 9). Za vreme grčke dominacije, mnogi sveštenici su pravili kompromise u religioznim pitanjima. U drugom veku pre n. e., fariseji — nova grupa unutar judaizma koja nije imala poverenja u sveštenstvo — počela je da uvodi tradicije po kojima je običan čovek mogao sebe smatrati svetim kao da je sveštenik. Te su se tradicije mnogima svidele, ali su bile neprihvatljiv dodatak Zakonu (Ponovljeni zakoni 4:2; 12:32 /13:1 u jevrejskim izdanjima/).

Fariseji su postali novi izučavaoci Zakona, radeći posao za koji su smatrali da ga sveštenici nisu radili. Pošto im Mojsijev zakon nije davao autoritet, oni su razvili nove načine tumačenja Pisma putem tajnih aluzija i pomoću drugih metoda koje su naizgled podupirale njihova gledišta. a Kao glavni čuvari i promovitelji tih tradicija, stvorili su nov temelj autoriteta u Izraelu. Do prvog veka n. e., fariseji su postali dominantna snaga u judaizmu.

Dok su sakupljali postojeće usmene tradicije i tragali za biblijskim implikacijama za uspostavljanje daljnjih vlastitih tradicija, fariseji su uvideli potrebu za davanjem dodatnog autoriteta svojoj aktivnosti. Tako je bio rođen jedan novi koncept u pogledu porekla tih tradicija. Rabini su počeli da naučavaju: „Mojsije primi Nauk sa Sinaja, i predade ga Jhošui a Jhošua starcima a starci prorocima a proroci ga predadoše članovima Velikog sabora“ (Avot 1:1, Mišna).

Govoreći „Mojsije primi Nauk“, rabini nisu ukazivali samo na pisane zakone već i na sve njihove usmene tradicije. Tvrdili su da je te tradicije — koje su izmislili i razradili ljudi — Bog dao Mojsiju na Sinaju. I oni su naučavali da Bog nije ostavio ljudima da popune praznine, već je usmeno definisao ono što pisani Zakon nije rekao. Prema njima, Mojsije je predao ovaj usmeni zakon kroz generacije, ne sveštenicima, već drugim vođama. Fariseji su za sebe tvrdili da su prirodni naslednici tog „neprekinutog“ lanca autoriteta.

 Zakon u krizi — novo rešenje

Isus, čiji su od Boga dani autoritet jevrejske religiozne vođe dovodile u pitanje, prorekao je uništenje hrama (Matej 23:37–24:2). Nakon što su Rimljani uništili hram 70. n. e., više nije moglo da se udovolji zahtevima Mojsijevog zakona koji su uključivali žrtve i svešteničku službu. Bog je uspostavio nov savez na temelju Isusove otkupne žrtve (Luka 22:20). Savez Mojsijevog zakona prestao je da važi (Jevrejima 8:7-13).

Umesto da te događaje vide kao dokaz da je Isus bio Mesija, fariseji su našli drugo rešenje. Oni su već bili prisvojili veliki deo autoriteta sveštenstva. Sada kada je hram bio uništen, mogli su ići jedan korak dalje. Rabinska akademija u Javnehu postala je centar za reorganizovani Sinedrion — jevrejski vrhovni sud. Pod vođstvom Johanana ben Zakaja i Gamalaila II u Javnehu, judaizam je bio potpuno restruktuiran. Službe u sinagogi, koje su vodili rabini, zamenile su obožavanje u hramu, koje su nadgledali sveštenici. Molitve, posebno one na Dan pomirenja, zamenile su žrtve. Fariseji su smatrali da je usmeni zakon dat Mojsiju na Sinaju to već predvideo i načinio pripreme za to.

Rabinske akademije su se istakle i u drugim pogledima. Njihov glavni nastavni plan bili su žučni razgovori, učenje napamet i primena usmenog zakona. Ranije, osnova za usmeni zakon bila je povezana s tumačenjem Pisma — Midraš. Sada, sve više tradicija koje su se nagomilavale počele su odvojeno da se naučavaju i organizuju. Svaka odluka usmenog zakona bila je svedena na kratke fraze koje su lake za pamćenje, često muzički obrađene.

Zašto zapisati usmeni zakon?

Mnoštvo rabinskih akademija i sve veći broj rabinskih pravila stvorili su nov problem. Rabinski izučavalac Adin Stajnsalc objašnjava: „Svaki učitelj imao je svoju metodu i formulisao je svoja usmena pravila na njemu svojstven način... Više nije bilo dovoljno poznavati učenja svog mentora, te je učenik bio obavezan da poznaje rad drugih izučavalaca... Tako su studenti zbog ’eksplozije spoznanja‘ bili prisiljeni da pamte ogromnu količinu materijala.“ U moru nesređenih informacija, učenikova memorija bila je opterećena do granica izdržljivosti.

U drugom veku n. e., jevrejska pobuna protiv Rima, koju je predvodio Bar Kohba, dovela je do snažnog progonstva rabinskih izučavalaca. Akiba — glavni rabin, koji je podržavao Bar Kohbu — kao i mnogi drugi vodeći izučavaoci, bili su ubijeni. Rabini su strahovali od toga da obnovljeno progonstvo ne ugrozi sâmo postojanje njihovog usmenog zakona. Verovali su da se tradicije najbolje prenose usmenim putem sa učitelja na učenika, ali ove izmenjene okolnosti vodile su do povećanog napora da se stvori jedna organizovana struktura kako bi se sačuvala učenja mudraca, da se ne bi zauvek zaboravila.

Tokom sledećeg perioda relativnog mira s Rimom, Juda Ha-Nasi, vodeći rabin krajem drugog i početkom trećeg veka n. e., okupio je mnoge izučavaoce i uredio veliku količinu usmene tradicije u jedan organizovan sistem koji se sastoji od šest Redova, od kojih je svaki od njih dalje podeljen u manje traktate — sve skupa njih 63. Ovo delo je postalo poznato kao Mišna. Efraim Urbak, jedan stručnjak na polju usmenog zakona, komentariše: „Mišna... je dobila odobravanje i autoritet kakav nikada nije dobila nijedna knjiga izuzev same Tore.“ Mesija je bio odbačen, hram je bio u ruševinama, ali sa usmenim zakonom pismeno sačuvanim u obliku Mišne, počela je nova era u judaizmu.

[Fusnote]

[Slika na 26. strani]

Zašto su mnogi Jevreji odbacili Isusov autoritet?