Radovanje u Jehovi uprkos ispitima

ISPRIČAO DŽORDŽ SKIPIO

U decembru 1945, ležao sam na jednom bolničkom odeljenju, potpuno paralizovan izuzev šaka i stopala. Mislio sam da je moje stanje privremeno, ali drugi su sumnjali da ću ikada ponovo hodati. Kakav je to ispit bio za jednog 17-godišnjaka punog života! Nisam se pomirio s takvom prognozom. Imao sam toliko planova, računajući i put u Englesku iduće godine s mojim poslodavcem.

BIO sam žrtva epidemije dečje paralize koja je protutnjala našim ostrvom Svetom Jelenom. Usmrtila je 11 ljudi, a od mnogih je napravila invalide. Dok sam ležao na postelji, imao sam na pretek vremena za razmišljanje o svom kratkom životu i o svojoj budućnosti. Dok sam tako razmišljao, počeo sam uviđati da, uprkos svojoj muci, imam razloga za radost.

Skroman početak

Godine 1933, kada sam imao pet godina, moj otac Tom, policajac, a i đakon u baptističkoj crkvi, dobio je neke tvrdo ukoričene knjige od dva Jehovina svedoka. Oni su bili punovremeni jevanđelizatori, to jest pioniri, koji su nakratko posetili ostrvo.

Jedna od tih knjiga zvala se Harfa Božja. Moj otac ju je koristio u proučavanju Biblije s našom porodicom i s nekoliko zainteresovanih osoba. To je bio dubok materijal, i vrlo malo toga sam razumeo. Ali sećam se kako sam u svojoj Bibliji obeležavao svaki stih koji smo osmatrali. Otac je uskoro uvideo da je ono što proučavamo istina i da se razlikuje od onoga što on propoveda u baptističkoj crkvi. Počeo je drugima da govori o tome i da propoveda s propovedaonice da ne postoji Trojstvo, paklena vatra, niti  ikakva besmrtna duša. Zbog toga se u crkvi podigla prilična prašina.

Na kraju je, u naporu da se reši to pitanje, sazvan jedan sastanak crkve. Bilo je postavljeno pitanje: „Ko je za baptiste?“ Bila je većina. Sledeće pitanje bilo je: „Ko je za Jehovu?“ Bilo ih je oko 10 ili 12. Bili su zamoljeni da napuste crkvu.

To je bio skroman početak jedne nove religije na Svetoj Jeleni. Moj otac je kontaktirao s centralom Watch Tower Societyja u Sjedinjenim Državama i zatražio jedan aparat za puštanje snimljenih biblijskih predavanja javnosti. Bilo mu je rečeno da je mašina prevelika da bi se slala na Svetu Jelenu. Bio je poslat jedan manji fonograf, a braća su kasnije naručila još dva. Išli su po ostrvu peške i na magaretu, noseći poruku ljudima.

Kako se širila poruka, tako se širilo i protivljenje. U mojoj školi, deca bi pevala: „Čujte i počujte, čujte i počujte, Tomi Skipio i njegova gramofonska grupa!“ Za mene, školarca koji je želeo da bude prihvaćen od svojih vršnjaka, to je bio ozbiljan ispit. Šta mi je pomoglo da izdržim?

Naša velika porodica — sa šestoro dece — imala je redovan porodični biblijski studij. Takođe smo svakog jutra pre doručka zajedno čitali Bibliju. To je bez sumnje pomoglo našoj porodici da godinama verno nastavi u istini. Što se mene tiče, stekao sam ljubav prema Bibliji još u ranom uzrastu, i tokom godina, održavao sam naviku redovnog čitanja Biblije (Psalam 1:1-3). Do vremena kada sam u 14. godini napustio školu, bio sam čvrsto utemeljen u istini, i imao sam u srcu strah od Jehove. To mi je omogućilo da se radujem u Jehovi uprkos tim ispitima.

Daljnji ispiti i radosti

Dok sam ležao na toj bolesničkoj postelji razmišljajući o tim godinama detinjstva i o svojim budućim izgledima, znao sam iz svog proučavanja Biblije da ta bolest nije bila nikakav ispit niti kazna od Boga (Jakov 1:12, 13). Međutim, dečja paraliza bila je teško iskušenje, i njene posledice ću nositi do kraja života.

U toku oporavka, ponovo sam učio da hodam. Takođe više nisam mogao da koristim neke mišiće ruku. Ne mogu izbrojati koliko sam puta tada svakodnevno padao. Međutim, uz iskrenu molitvu i neprestani napor, do 1947. mogao sam da hodam pomoću štapa.

Tokom tog vremena zaljubio sam se u jednu devojku, Doris, koja je delila moja religiozna uverenja. Bili smo premladi da bismo razmišljali o braku, ali ja sam bio motivisan da dalje napredujem u hodanju. Takođe sam ostavio svoj posao, jer plata nije bila dovoljna da bih mogao da se ženim, te sam otvorio sopstvenu zubarsku ordinaciju, koja je radila iduće dve godine. Uzeli smo se 1950. Do tada sam dovoljno zaradio da bismo kupili jedan mali auto. Sada sam mogao povesti braću na sastanke i u službu na terenu.

 Teokratski napredak na ostrvu

Godine 1951, Zajednica nam je poslala prvog predstavnika. To je bio Jakobus van Staden, jedan mlad čovek iz Južne Afrike. Upravo smo se bili preselili u jednu veliku kuću, tako da smo ga mogli primiti u goste celu jednu godinu. Pošto sam radio samostalno zajedno smo provodili dosta vremena u delu propovedanja, te sam dobio veoma dragocenu obuku od njega.

Jakobus, ili za nas Kos, organizovao je redovne skupštinske sastanke, na koje smo svi rado dolazili. Imali smo problema s prevozom zato što su među svim zainteresovanim osobama postojala samo dva automobila. Teren je bio neravan i brdovit, a u to vreme je bilo malo dobrih puteva. Stoga je dovesti sve na sastanke bio priličan poduhvat. Neki su u ranu zoru kretali peške. Ja sam u moj mali auto uzimao po troje njih i odbacivao ih donekle. Oni bi izašli i nastavili peške. Vratio bih se, odvezao još troje donekle, ostavio ih, i opet se vratio. Na kraju, svi su bili na sastanku. Nakon sastanka, radili smo to isto kako bi se svi vratili kući.

Kos nas je takođe naučio kako da izvršimo efikasnu ponudu na vratima. Imali smo mnogo dobrih iskustava, mada i nekih ne tako dobrih. Ali radost koju smo imali u službi na terenu zasenila je sve ispite koje su nam stvarali protivnici našeg dela propovedanja. Jednog jutra sam radio s Kosom. Dok smo prilazili jednim vratima, do nas je dopirao glas iznutra. Jedan čovek je naglas čitao iz Biblije. Jasno smo mogli da čujemo poznate reči iz 2. poglavlja Isaije. Kada je došao do 4. stiha, mi smo pokucali. Prijateljski raspoložen starac pozvao nas je unutra, i mi smo iskoristili Isaiju 2:4 da bismo mu objasnili dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Bio je započet biblijski studij s njim iako je živeo na jako nepristupačnom mestu. Morali smo putovati niz jedno brdo, preći reku preko jednog gaza, ići uz drugo brdo, i onda sići do njegove kuće. Ali vredelo je. Taj krotki starac je prihvatio istinu i krstio se. Da bi došao na sastanke, s dva štapa je pešačio do mesta odakle sam mogao kolima da ga prebacim ostatak puta. Kasnije je preminuo kao veran Svedok.

Našem delu se protivio policijski komesar i jednako je pretio da će proterati Kosa. Jednom mesečno je zvao Kosa na saslušanje. To što mu je Kos uvek davao direktne odgovore iz Biblije još više ga je ozlojeđivalo. Svaki put je upozoravao Kosa da mora prestati s propovedanjem, ali svaki put je dobio svedočanstvo. Nastavio je da se protivi delu čak i nakon što je Kos napustio Svetu Jelenu. Zatim se komesar, krupan, snažan čovek, najednom razboleo i jako smršao. Doktori nisu mogli da otkriju šta nije bilo u redu. Posledica je bila da je otišao s ostrva.

Krštenje i postojan rast

Nakon što je Kos bio na ostrvu tri meseca, mislio je da je prikladno da obavi krštavanje. Bio je problem naći odgovarajuć bazen. Odlučili smo da iskopamo jednu poveću rupu, cementiramo je i napunimo vodom. Noć uoči krštenja padala je kiša, i sledećeg jutra smo bili jako radosni kada smo videli da je rupa bila puna do vrha.

Tog nedeljnog jutra Kos je održao govor za krštenje. Kada je zamolio da kandidati za krštenje ustanu, 26 nas je ustalo da odgovori na uobičajena pitanja. Imali smo prednost da budemo prvi Svedoci koji su kršteni na ostrvu. To je bio najsrećniji dan u mom životu zato što sam uvek strahovao da će Armagedon doći pre nego što se budem krstio.

Na kraju su osnovane dve skupštine, jedna u Levelvudu i jedna u Džejmstaunu. Svake sedmice je troje-četvoro nas putovalo 13 kilometara do jedne skupštine da bismo subotom uveče vodili Teokratsku školu službe i Sastanak službe. Nakon službe na terenu u nedelju ujutro, vraćali smo se i imali iste sastanke, kao i  Studij Kule stražare, u našoj skupštini, poslepodne i uveče. Dakle, naši vikendi su bili puni radosnih teokratskih aktivnosti. Žarko sam želeo da budem punovremeni propovednik, ali imao sam porodicu o kojoj sam morao brinuti. Tako sam se 1952. vratio na državni posao kao lokalni zubar.

Godine 1955, putujući predstavnici Zajednice, pokrajinski nadglednici, počeli su da posećuju ostrvo svake godine, i jedno vreme tokom njihove posete ostajali su u mom domu. Oni su pozitivno uticali na moju porodicu. Nekako u isto vreme, imao sam prednost da učestvujem u prikazivanju tri filma od Zajednice širom ostrva.

Uzbudljiv kongres Božanska volja

Godine 1958, da bih prisustvovao međunarodnom kongresu Božanska volja u Njujorku, ponovo sam napustio državni posao. Taj kongres je bio prekretnica u mom životu — prilika koja mi je dala puno razloga za radost u Jehovi. Pošto nije bilo redovnog prevoza do ostrva, bili smo odsutni pet i po meseci. Kongres je trajao osam dana, a delovi programa su bili od devet ujutro do devet uveče. Ali nikada se nisam umorio, i jedva sam čekao svaki dan. Imao sam prednost da dva minuta u programu predstavljam Svetu Jelenu. Obratiti se velikom mnoštvu na stadionima Jenki i Polo Graunds bilo je iskustvo koje me je živaca koštalo.

Kongres je ojačao moju rešenost da budem pionir. Naročito je bilo ohrabrujuće javno predavanje „Božje Kraljevstvo vlada — da li je kraj sveta blizu?“ Nakon kongresa, posetili smo sedište Zajednice u Bruklinu i obišli fabriku. Razgovarao sam s bratom Norom, tadašnjim predsednikom Watch Tower Societyja, o napretku dela na Svetoj Jeleni. Rekao je da bi voleo da jednog dana poseti to ostrvo. Doneli smo snimljene kasete svih govora kao i mnoge filmove s kongresa da bismo ih pustili porodici i prijateljima.

Cilj punovremene službe postignut

Po mom povratku, ponovo mi je bio ponuđen stari posao, budući da na ostrvu nije bilo zubara. Međutim, objasnio sam da nameravam da počnem s punovremenom službom. Nakon mnogo pregovora, dogovorili smo se da radim tri dana nedeljno, ali s većom platom od one za koju sam radio šest dana nedeljno. Pokazale su se istinitima Isusove reči: „Starajte se najpre za kraljevstvo Božje i za pravdu njegovu, a ono će vam se sve dodati“ (Matej 6:33). Putovanje brdovitim terenom ostrva s mojim oslabljenim nogama nije mi uvek padalo lako. Pa ipak, 14 godina sam bio pionir i mogao sam pomoći mnogim suostrvljanima da upoznaju istinu — što je svakako izvor velike radosti.

Godine 1961. vlada je želela da me pošalje na Fidži radi besplatne dvogodišnje obuke kako bih mogao postati potpuno kvalifikovani zubar. Čak su ponudili da pošalju sa mnom i moju porodicu. Bila je to iskušavajuća ponuda, ali nakon ozbiljnog razmatranja odbio sam je. Nisam želeo da ostavim braću na tako dug period i da se odreknem prednosti koju sam imao da služim s njima. Najviše je bio uznemiren pretpostavljeni zdravstveni radnik koji je organizovao taj put. Rekao je: „Ako mislite da je kraj tako blizu, još uvek možete koristiti novac koji ćete u međuvremenu zarađivati.“ Ali ostao sam pri svome.

Iduće godine sam bio pozvan u Južnu Afriku da prisustvujem Školi službe za Kraljevstvo, jednomesečnom kursu za skupštinske starešine. Bila nam je data vredna obuka koja nam je pomogla da efikasnije brinemo oko naših skupštinskih dodela. Nakon te škole, primio sam daljnju obuku radeći s jednim putujućim nadglednikom. Zatim sam preko deset godina služio dvema skupštinama  na Svetoj Jeleni kao zamenik pokrajinskog nadglednika. S vremenom su bila na raspolaganju i druga sposobna braća, tako da se koristio sistem rotacije.

U međuvremenu smo se preselili iz Džejmstauna u Levelvud, gde je bila veća potreba, i tamo smo ostali deset godina. Tokom tog vremena, bio sam rasprodat na sve strane — pionirska služba, posao tri dana nedeljno za državu i vođenje male bakalnice. Pored toga, starao sam se oko skupštinskih stvari, i moja žena i ja vodili smo brigu o četiri deteta koja su rasla. Da bismo mogli sve da postignemo, napustio sam trodnevni posao, prodao prodavnicu i poveo celu porodicu u Keptaun, u Južnoj Africi, na tromesečni odmor. Zatim smo se preselili na Vaznesensko ostrvo i ostali tamo godinu dana. Tokom tog vremena, mogli smo pomoći mnogima da steknu tačno spoznanje o biblijskim istinama.

Po našem povratku na Svetu Jelenu, preselili smo se nazad u Džejmstaun. Renovirali smo kuću spojenu s Dvoranom Kraljevstva. Da bismo se izdržavali, moj sin Džon i ja napravili smo kombi za sladoled od jednog fordovog kamioneta, i narednih pet godina smo prodavali sladoled. Ubrzo nakon što smo započeli s poslom, imao sam jedan peh s kombijem. Prevrnuo se i priklještio mi noge. Od toga su mi bili umrtvljeni nervi niže kolena, i trebalo mi je tri meseca da se oporavim.

Prošli i budući bogati blagoslovi

Tokom godina, imali smo mnoge blagoslove — daljnje razloge za radost. Jedan od njih bio je kada smo 1985. putovali u Južnu Afriku da bismo prisustvovali nacionalnom kongresu i posetili novi betelski dom, koji je još uvek bio u izgradnji. Drugi je bio što sam imao malog udela, zajedno s mojim sinom Džonom, u podizanju divne kongresne dvorane blizu Džejmstauna. Takođe smo srećni što tri naša sina služe kao starešine, i što jedan unuk služi u Betelu u Južnoj Africi. I svakako smo požnjeli mnogo radosti i zadovoljstva što smo mnogima pomogli da steknu tačno spoznanje o Bibliji.

Polje za našu službu je ograničeno, sa otprilike samo 5 000 ljudi. Pa ipak, obrađivanje istog područja uvek iznova dalo je lepe rezultate. Samo malo ljudi je neprijatno prema nama. Sveta Jelena je poznata po prijateljskom duhu, i bićete pozdravljeni gde god da idete — bilo da šetate putem ili da se vozite kolima. Moje iskustvo govori da što bolje upoznate ljude to je lakše da im svedočite. Sada imamo 150 objavitelja, iako su se mnogi odselili preko mora.

Pošto su sva naša deca odrasla i odselila se, moja žena i ja smo, nakon 48 godina braka, ponovo sami. Njena verna ljubav i podrška svih ovih godina pomogli su mi da nastavim radosno služiti Jehovi uprkos ispitima. Naša fizička snaga nestaje, ali naša duhovna snaga se obnavlja svakog dana (2. Korinćanima 4:16). Ja, zajedno sa svojom porodicom i prijateljima, jedva čekam divnu budućnost kada ću fizički ponovo biti čak i u boljem stanju nego što sam bio sa svojih 17 godina. Ono što najviše želim jeste da se radujem savršenosti u svakom smislu i, iznad svega, da služim našem ljubaznom i brižnom Bogu, Jehovi, i njegovom vladajućem Kralju, Isusu Hristu (Nemija 8:10).

[Slika na 26. strani]

Džordž Skipio i njegova tri sina, koji služe kao starešine

[Slika na 29. strani]

Džordž Skipio sa svojom ženom, Doris