Nada

ISTINSKA nada, o kojoj se govori u Bibliji, jeste nešto više od puke želje koja ne mora imati osnovu ili izgleda da se ispuni. Takođe je bolja od čistog očekivanja, zato što ono što se očekuje nije uvek i poželjno. Biblija pokazuje da ljudi u svetu, u celini gledano, nemaju pravu, čvrsto utemeljenu nadu; čovečanstvo ide u smrt, i bez spoznanja o jednoj pripremi iz višeg izvora, nema nikakvu nadu za budućnost. Solomon je ništavnost čovekovog stanja bez uplitanja Boga označio kao ’taštinu i opet taštinu... sve samu taštinu‘ (Propovednik 12:10; 9:2, 3).

Jehova Bog je Izvor prave nade i Onaj koji je sposoban da ispuni sva svoja obećanja i nade onih koji se uzdaju u njega. U svojoj nezasluženoj dobroti on čovečanstvu daje ’utehu i nadu‘ (2. Solunjanima 2:16). On je bio nada pravednim ljudima svih epoha. Njega su nazvali ’nada Izrailjeva‘ i „uzdanica [Izraelovih] otaca“ (Jeremija 14:8; 17:13; 50:7), i u Hebrejskim spisima postoje mnogi izrazi nade, pouzdanja i poverenja u njega. Zbog ljubazne dobrote prema svom narodu, čak i kada su otišli u izgnanstvo jer su mu bili neposlušni, on im je rekao: „Jer ja znam namisli koje imam za vas... namisli mira a ne nevolje da vam dam budućnosti i nade“ (Jeremija 29:11). Tokom izgnanstva u Vavilonu, vernim Izraelcima je Jehovino obećanje održavalo veru i nadu; ono je veoma jačalo ljude poput Jezekilja i Danila, jer je Jehova rekao: „Ima nada za budućnost tvoju... na međe će svoje vratiti se sinovi tvoji“ (Jeremija 31:17). Ova se nada ispunila kada se 537. pre n. e. verni jevrejski ostatak vratio da bi ponovo izgradio Jerusalim i njegov hram (Jezdra 1:1-6).

Nada Božjeg sluge da će primiti nagradu nije sebičnost. Da bi imala ispravno gledište i odgovarajuće razumevanje Boga, osoba mora znati da su ljubazna dobrota i velikodušnost izrazite Božje osobine; čovek mora verovati ne samo da Bog postoji već i da „nagrađuje one koji ga traže“ (Jevrejima 11:6). Nada održava hrišćanskog slugu u ravnoteži i u službi Bogu, jer on zna da će se Jehova brinuti za njegove dnevne potrebe. Apostol Pavle ovo naglašava koristeći načela izložena u Zakonu. Pavle citira zakon iz Ponovljenih zakona 25:4: „Nećeš mećati nagubice volu kad vrše.“ Zatim dodaje: „Radi nas se napisa da koji ore, treba u nadanju da ore, i koji vrše, u nadanju da će dobiti svoj deo“ (1. Korinćanima 9:9, 10).

Nada je neophodna za hrišćanina. Ona dopunjuje radost, mir i silu svetog duha (Rimljanima 15:13). Ona ga podstiče na slobodu govora kad pristupa Bogu moleći za nezasluženu dobrotu i milosrđe (2. Korinćanima 3:12). Ona omogućuje da hrišćanin istrpi s radošću, bez obzira na uslove (Rimljanima 12:12; 1. Solunjanima 1:3). Kao što kaciga štiti glavu ratnika, tako i nada u spasenje štiti mentalne sposobnosti hrišćanina, omogućujući mu da čuva integritet (1. Solunjanima 5:8). Nada je nešto što osnažuje, jer iako pomazani hrišćanin koji je još uvek na zemlji ne poseduje nagradu nebeskog života, njegova želja zajedno sa iščekivanjem je toliko jaka da, uprkos ozbiljnim kušnjama i poteškoćama, on i dalje ustrajno i strpljivo čeka stvar kojoj se nada (Rimljanima 8:24, 25).

Nada podržava hrišćanina u njegovom daljnjem čistom načinu života, jer zna da su Bog i Hrist, u koje polaže svoje nade, čisti. On ne može očekivati da bude poput Boga i da primi nagradu, ako su mu nečistoća i nepravednost uobičajene (1. Jovanova 3:2, 3). To je blisko povezano s najuzvišenijom osobinom, ljubavlju, jer onaj koji istinski voli Boga, takođe će imati nadu u sva Božja obećanja. Pored toga, on će se nadati najboljem za svoju braću u veri, voleći ih i verujući u njihovu iskrenost srca u Hristu (1. Korinćanima 13:4, 7; 1. Solunjanima 2:19).