Više od 40 godina pod komunističkom zabranom

ISPRIČAO MIHAIL VASILEVIČ SAVICKI

Kula stražara od 1. aprila 1956, izvestila je da je 1, 7. i 8. aprila 1951, bila sprovedena jedna „velika čistka“ Jehovinih svedoka. „Za Jehovine svedoke u Rusiji, to su nezaboravni dani“, objasnila je Kula stražara. „Tokom ta tri dana, sve Jehovine svedoke koje su pronašli u Zapadnoj Ukrajini, Belorusiji, Besarabiji, Moldaviji, Letoniji, Litvaniji i Estoniji — više od sedam hiljada muškaraca i žena... strpali su u zaprežna kola, odvezli do železničkih stanica, tamo ih potrpali u stočne vagone i daleko ih deportovali.“

NA DAN 8. aprila 1951, pokupili su i moju ženu i sina od osam meseci, moje roditelje, mog mlađeg brata i još mnoge druge Svedoke iz njihovih kuća u Ternopolju, i okolnih mesta u Ukrajini. Nakon što su bili ukrcani u stočne vagone, putovali su oko dve nedelje. Na kraju su ih iskrcali u sibirskoj tajgi (u subarktičkom šumovitom području), zapadno od Bajkalskog jezera.

Zašto sam ja bio izostavljen iz ove čistke? Pre nego što vam ispričam gde sam bio u to vreme i šta se dogodilo sa svima nama nakon toga, dozvolite mi da vam ispričam kako sam postao Jehovin svedok.

Biblijska istina dopire do nas

U septembru 1947, kada sam imao 15 godina, dva Jehovina svedoka su nas posetila u malom gradiću Slavjatinu, udaljenom oko 50 kilometara od Ternopolja. Dok smo majka i ja sedeli i slušali ove mlade ljude — od kojih se jedna zvala Marija — odmah sam znao da ovo nije samo još jedna od religija. Oni su objašnjavali svoju veru i jasno su odgovarali na naša biblijska pitanja.

 Verovao sam da je Biblija Božja Reč, ali bio sam razočaran u crkvu. Moj deda je obično govorio: „Sveštenici samo zastrašuju ljude kada im govore da će se ljudi mučiti u paklu, međutim, oni sami ne boje se ničega. Samo pljačkaju i obmanjuju siromašne.“ Sećam se nasilja i podmetanja požara kod Poljaka koji su početkom Drugog svetskog rata živeli u našem selu. Bilo je šokantno što je ove napade organizovao jedan grkokatolički sveštenik. Nakon toga, video sam na desetine pobijenih ljudi i žarko sam želeo da saznam zašto je bila potrebna takva okrutnost.

Proučavajući Bibliju sa Svedocima, sve mi je postalo jasnije. Saznao sam osnovne biblijske istine, uključujući i to da ne postoji gorući pakao i da Sotona, Đavo, koristi lažnu religiju za unapređivanje rata i krvoprolića. S vremena na vreme, zastajao bih tokom svog ličnog studija i od srca bih uputio zahvalnu molitvu Jehovi za ono što sam naučio. Počeo sam da govorim o tim osnovnim biblijskim istinama mom mlađem bratu Staku, i bio sam veoma srećan kada ih je prihvatio.

Primena naučenog

Uvideo sam potrebu za ličnim promenama i odmah prestao s pušenjem. Takođe sam uvideo potrebu za redovnim sastajanjem sa ostalima radi organizovanog proučavanja Biblije. Da bih to i učinio, pešačio sam kroz šumu oko 10 kilometara da bih došao do skrovitog mesta gde su se održavali sastanci. Ponekad je samo nekoliko žena moglo da dođe na sastanak, pa iako još nisam bio kršten, zamolili su me da vodim sastanke.

Bilo je rizično posedovati biblijsku literaturu, i biti uhvaćen s literaturom moglo bi da znači presudu čak i do 25 godina zatvora. Ipak, ja sam želeo da imam ličnu biblioteku. Jedan od naših komšija je proučavao s Jehovinim svedocima, ali prestao je zbog straha i zakopao je literaturu u svojoj bašti. Koliko sam samo bio zahvalan Jehovi kada je čovek iskopao sve svoje knjige i časopise, i složio se da budu moje! Sakrio sam ih u očeve košnice, gde niko ne bi poželeo da ih traži.

U julu 1949, predao sam svoj život Jehovi i krstio se u znak svog predanja. Bio je to najsrećniji dan u mom životu. Svedok koji je vodio ovo tajno krštenje naglasio je da nije lako biti pravi hrišćanin i da predstoje mnoga iskušenja. Uskoro mi je postalo jasno koliko su bile tačne te njegove reči! Ipak, moj život kao krštenog Svedoka počeo je s puno radosti. Dva meseca nakon krštenja, oženio sam Mariju, jednu od ona dva Svedoka koji su mojoj majci i meni preneli istinu.

 Prva kušnja je iznenada došla

Dana 16. aprila 1950, dok sam se vraćao kući iz gradića Pagicija, iznenada su me presreli vojnici i pronašli biblijsku literaturu koju sam nosio našoj grupi za proučavanje. Bio sam uhapšen. Tokom prvih nekoliko dana zatvora, tukli su me motkom i nisu mi dali ni da jedem, ni da spavam. Takođe, zapovedili su mi da uradim sto dubokih čučnjeva s rukama iznad glave, međutim bio sam i suviše iscrpljen da bih to izveo. Nakon toga, bacili su me na 24 sata u jedan hladan, vlažan podrum.

Svrha ovog zlostavljanja bila je da slome moj otpor i da lakše izvuku neke informacije od mene. „Gde si nabavio ovu literaturu i kome si je nosio?“ pitali su. Odbio sam da im bilo šta kažem. Nakon toga, pročitali su mi deo zakona po kojem će me suditi. Tamo je stajalo da je širenje i posedovanje antisovjetske literature kažnjivo pogubljenjem ili s 25 godina zatvora.

„Koja ti se kazna više sviđa?“, pitali su.

„Ni jedna, a s poverenjem u Jehovu i uz njegovu pomoć, dobiću bilo šta što on dopusti“, odgovorio sam.

Na moje iznenađenje, otpustili su me nakon sedam dana. To iskustvo mi je pomoglo da cenim istinitost Jehovinog obećanja: „Neću te ostaviti i neću te napustiti“ (Jevrejima 13:5).

Kada sam se vratio kući, bio sam veoma bolestan, međutim otac me je odveo do lekara i uskoro sam se oporavio. Iako otac nije delio religiozno gledište ostalih u porodici, ipak nas je podržavao u obožavanju.

Zatvaranje i izgnanstvo

Nekoliko meseci kasnije, bio sam regrutovan da služim u Sovjetskoj armiji. Objasnio sam da radi savesti odbijam vojnu službu (Isaija 2:4). I zbog toga, u februaru 1951, bio sam osuđen na četiri godine zatvora i poslali su me u zatvor  u Ternopolj. Kasnije su me premestili u zatvor u Lavovu, u veći grad koji je odatle bio udaljen oko 120 kilometara. Dok sam bio tamo, saznao sam da su mnoge Svedoke deportovali u Sibir.

U leto 1951, jednu grupu u kojoj sam se i ja nalazio poslali su još dalje od Sibira, skroz na Daleki istok. Putovali smo mesec dana — otprilike 11 000 kilometara — putujući preko 11 vremenskih zona! Samo jednom, nakon više od dve nedelje putovanja vozom, zaustavili smo se na nekom mestu gde su nam dozvolili da se okupamo. Bilo je to jedno veliko javno kupatilo u Novosibirsku, u Sibiru.

Tamo, usred velike gomile zatvorenika, čuo sam jednog čoveka koji je glasno pitao: „Ima li ovde nekoga iz Jonadavove porodice?“ U to vreme, izraz „Jonadav“ se koristio da bi identifikovao one koji imaju nadu u večni život na Zemlji (2. Kraljevima 10:15-17; Psalam 37:11, 29). Nekoliko zatvorenika se odmah identifikovalo da su Svedoci. S kakvom smo se samo radošću pozdravljali!

Duhovne aktivnosti u zatvoru

Dok smo bili u Novosibirsku, dogovorili smo se da koristimo jednu lozinku pomoću koje ćemo se identifikovati kada stignemo do odredišta. Svi smo stigli u isti zatvor na Japanskom moru nedaleko od Vladivostoka. Tamo smo redovno organizovali sastanke za proučavanje Biblije. To što sam bio u društvu ove zrele, starije braće koja su bila osuđena na dugu robiju, zaista me je duhovno ojačalo. Smenjujući se, oni bi vodili sastanke koristeći stihove iz Biblije i s njima povezane misli kojih su se prisećali iz časopisa Kula stražara.

Drugi su postavljali pitanja, a braća su odgovarala. Mnogi od nas su isecali komade papira od praznih papirnih džakova i zapisivali komentare na postavljena pitanja. Sačuvali smo ove beleške, uvezali ih i koristili kao ličnu biblioteku. Nakon nekoliko meseci, one koji su bili osuđeni na dugu robiju poslali su u logore na daleki severni deo Sibira. Trojicu nas mlađe braće, prebacili su u Nakhodku, jedan obližnji grad koji je bio udaljen manje od 650 kilometara od Japana. Tamo sam proveo dve godine u zatvoru.

Ponekad smo dobili primerak Kule stražare. Taj primerak nam je mesecima služio kao duhovna hrana. S vremenom, dobijali smo i pisma. Prvo koje sam primio od moje porodice (koja se tada nalazila u izgnanstvu) nateralo me je da plačem. Tamo je pisalo, kao što je to i navedena Kula stražara iz uvodnog dela opisala, da su domovi Svedoka bili napadani i da su porodicama davali samo dva sata da napuste kuću.

Ponovo sa svojom porodicom

Pustili su me u decembru 1952, nakon što sam odslužio dve godine od četvorogodišnje kazne. Pridružio sam se svojoj porodici u malom sibirskom selu Gadaleju, blizu Tuluna, gde je bila deportovana. Naravno, bilo je predivno ponovo biti zajedno s njima — moj sin Ivan imao je skoro tri godine, a ćerka Ana skoro dve. Međutim, moja sloboda je bila relativna. Lokalne vlasti su mi oduzele pasoš i bio sam pod prismotrom. Nisam smeo da se udaljavam više od tri kilometra od kuće. Kasnije, dozvolili su mi da odlazim na pijacu u Tulunu, i to jašući na konju. Uz veliki oprez, tamo sam se sretao sa Svedocima.

Do tada, imao sam dve devojčice, Anu i Nađu, i dva dečaka, Ivana i Kolju. Godine 1958, dobili smo još jednog sina Volođu. A nešto kasnije, 1961, dobili smo još jednu ćerku, Galiju.

KGB (bivša služba državne bezbednosti), često me je privodio i ispitivao. Njihova namera nije bila samo da od mene izvuku neke podatke o skupštini već i da kod braće stvore sumnju da sarađujem s njima. Stoga bi me odvodili u neki luksuzni restoran i pokušavali da  me fotografišu kako se smeškam i provodim s njima. Međutim, prozreo sam tu njihovu nameru i svesno se naprežući stalno sam bio namršten. Svaki put kada bi me priveli, rekao bih braći tačno sve što se dogodilo. Stoga, oni nikada nisu sumnjali u moju lojalnost.

Kontakt s logorima

Tokom godina, smestili su na stotine Svedoka u zatvoreničke logore. Za sve to vreme, redovno smo kontaktirali s našom braćom u zatvoru, snabdevajući ih literaturom. Kako se to obavljalo? Kada su braća ili sestre bili pušteni iz logora, od njih smo saznavali na koji se način može prokrijumčariti literatura uprkos strogoj kontroli. Oko deset godina neprestano, bili smo u stanju da snabdevamo svoju braću u logorima primercima časopisa i knjiga koje smo dobavljali preko Poljske i drugih zemalja.

Mnoge naše hrišćanske sestre provodile su sate i sate brižljivo prepisujući literaturu tako malim slovima, da je ceo časopis mogao da se sakrije u kutiju od šibica! Godine 1991, kada više nismo bili pod zabranom i kada smo dobijali predivne časopise u boji, jedna od naših sestara je rekla: „Sada ćemo pasti u zaborav.“ Nije bila u pravu. Čak i ako ljudi zaborave, delo takvih lojalnih osoba Jehova nikada ne zaboravlja! (Jevrejima 6:10).

Preseljenje i tragedije

Krajem 1967, pretresli su kuću moga brata u Irkutsku. Pronašli su jedan film i biblijsku literaturu. Bio je osuđen na tri godine zatvora. Međutim, kada su pretražili našu kuću, nisu ništa pronašli. Pa ipak, vlasti su bile ubeđene u to da smo i mi umešani, tako da je moja porodica morala da ode iz tog područja. Odselili smo se na oko 5 000 kilometara zapadno u grad Nevinominsk, na Kavkazu. Tamo smo bili zaposleni neformalnim svedočenjem.

Na prvi dan školskog raspusta u junu 1969, dogodila nam se jedna tragedija. Dok je moj 12-godišnji sin Kolja pokušavao da vrati loptu koja se nalazila u blizini jednog visokonaponskog transformatora, doživeo je snažan udar struje. Oko 70 posto njegovog tela bilo je spaljeno. U bolnici, okrenuo se prema meni i pitao me je: „Hoćemo li moći ponovo zajedno da idemo na ostrvo?“ (Govorio je o ostrvu koje smo voleli da posećujemo.) „Da, Kolja, ponovo ćemo ići na to ostrvo. Kada te Isus Hrist bude uskrsnuo, sigurno ćemo ići na to ostrvo“, odgovorio sam. U polusvesnom stanju, pevao je jednu od svojih najomiljenijih pesama Kraljevstva, onu koju je voleo da svira na svojoj trubi u skupštinskom orkestru. Tri dana kasnije on je umro, uveren u nadu uskrsenja.

Naredne godine, naš 20-godišnji sin Ivan, bio je regrutovan za vojsku. Kada je odbio da služi, uhapsili su ga i proveo je tri godine u zatvoru. Godine 1971, i mene su regrutovali i ponovo su mi pretili zatvorom zato što nisam hteo da služim. Moj slučaj se mesecima vukao. U međuvremenu, moja žena je obolela od raka i trebalo joj je puno nege. Iz tog razloga, poništili su moj slučaj. Marija je umrla 1972. Bila je verni životni saputnik i lojalna Jehovi sve do svoje smrti.

Naša porodica odlazi na drugo područje

Godine 1973, oženio sam Ninu. Njen otac ju je 1960. izbacio iz kuće zato što je postala Svedok. Bila je revni sluga, jedna od onih sestara koje su naporno radile prepisujući časopise za logoraše. I moja deca su je takođe zavolela.

Vlasti su postale uznemirene zbog naše aktivnosti u Nevinominsku i vršile su pritisak na nas da odemo. Tako smo se 1975, moja žena, ćerke i ja, odselili u južnokavkasku oblast u Gruziji. U isto vreme, moji sinovi Ivan i Volođa odselili  su se u Džambul, na južnoj granici Kazahstana.

U Gruziji je aktivnost Jehovinih svedoka bila tek u povojima. Neformalno smo svedočili u Gagri i Sukumiji, i u okolini tih gradova na obali Crnog mora, i nakon godinu dana krstilo se deset novih Svedoka u jednoj planinskoj reci. Uskoro, vlasti su insistirale da napustimo to područje, te smo se odselili u istočnu Gruziju. Tamo smo pojačali napore da pronađemo ovcama slične ljude i Jehova nas je blagoslovio.

Sastajali smo se u malim grupama. Jezik je predstavljao problem pošto nismo znali gruzijski a neki Gruzijci nisu dobro govorili ruski. Najpre, proučavali smo samo s Rusima. Uskoro je napredovalo i propovedanje i poučavanje na gruzijskom jeziku, tako da sada već ima na hiljade objavitelja Kraljevstva u Gruziji.

Godine 1979, pod pritiskom KGB-a, moj poslodavac mi je saopštio da više nisam dobrodošao u njegovom kraju. To je bilo u vreme kada je moja ćerka Nađa zajedno sa svojom ćerkicom poginula u saobraćajnoj nesreći. Godinu dana pre tog događaja moja majka je umrla verna Jehovi u Nevinominsku, ostavivši oca i brata same. Tako smo odlučili da se vratimo tamo.

Blagoslovi za istrajnost

U Nevinominsku smo i dalje ilegalno proizvodili biblijsku literaturu. Jednom prilikom, sredinom 1980-ih, kada su me vlasti privele, ispričao sam im da sam sanjao kako sakrivam naše časopise. Smejali su mi se. Dok sam odlazio, jedan od njih mi je rekao: „Nemoj više sanjati kako sakrivaš svoju literaturu.“ Nastavio je: „Uskoro će se ta literatura nalaziti na tvojim policama i odlazićeš na sastanke zajedno sa svojom ženom i s Biblijom u ruci.“

Godine 1989, veoma nas je rastužilo kada mi je ćerka Ana umrla od aneurizma u mozgu. Imala je samo 38 godina. Te iste godine u avgustu, Svedoci iz Nevinominska iznajmili su voz i otputovali u Varšavu, u Poljsku, da bi prisustvovali međunarodnom kongresu. Tamo je bilo 60 366 prisutnih, uključujući i hiljade iz Sovjetskog Saveza. Zaista smo mislili da sanjamo! Za manje od dve godine kasnije, 27. marta 1991, imao sam tu prednost da budem jedan od petorice dugogodišnjih skupštinskih starešina u Sovjetskom Savezu, koji su potpisali taj istorijski dokument u Moskvi, koji je pružio zakonsko priznanje verskoj organizaciji Jehovinih svedoka!

Radujem se što moja preživela deca verno služe Jehovi. Jedva čekam Božji novi svet gde ću ponovo videti Anu, Nađu i njenu ćerku, a takođe i Kolju. Kada bude uskrsnut, održaću obećanje koje sam mu dao da ću ga odvesti na ono ostrvo koje smo obojica toliko voleli pre mnogo godina.

U međuvremenu, kakva je samo radost bila videti brzo širenje biblijske istine u ovoj ogromnoj zemlji! Zaista sam zadovoljan svojim životom i zahvaljujem Jehovi što mi je dozvolio da postanem jedan od njegovih Svedoka. Ubeđen sam u istinitost Psalma 34:8 (DK), koji kaže: „Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čovjeku koji se uzda u nj.“

[Slika na 25. strani]

Fotografija iz godine kad sam se pridružio svojoj porodici u Tulunu

[Slike na 26. strani]

Gore: moj otac i moja deca pred našom kućom u Tulunu, u Sibiru

Gore desno: moja ćerka Nađa sa svojom ćerkom, koje su poginule u saobraćajnoj nesreći

Desno: porodični portret iz 1968.