„U opasnosti na moru“

U TMINI noći, jedan brod sa 276 osoba približava se jednom ostrvu u Sredozemnom moru. Posada i putnici su 14 dana na uzburkanoj vodi koja ih baca tamo-amo i već su iscrpljeni. Nakon što u praskozorje ugledaju jedan zaliv, pokušavaju da pristanu uz obalu. Ali, pramac se zaglavio i ne može se pomeriti, a krmu talasi razbijaju u paramparčad. Svi napuštaju brod i, plivajući odnosno držeći se za debla ili druge plovne predmete, uspevaju da dođu do obale Malte. Smrznuti i izmučeni, izlaze iz uskovitlanih valova. Među putnicima je i hrišćanski apostol Pavle. Njega prevoze u Rim radi suđenja (Dela apostolska 27:27-44).

Brodolom na Malti, nije bio prva epizoda na moru u kojoj je Pavle bio u životnoj opasnosti. Nekoliko godina ranije, on je zapisao: „Tri puta sam u brodolomu stradao, noć i dan proveo sam usred valova.“ Dodao je i to da je bio „u opasnosti na moru“ (2. Korinćanima 11:25-27). Plovidba morem pomogla je Pavlu da ispuni svoju od Boga datu ulogu ’apostola paganaca‘ (Rimljanima 11:13).

Koliko je zapravo bio rasprostranjen pomorski saobraćaj u prvom veku? Koju ulogu je imao u širenju hrišćanstva? Koliko je bio bezbedan? Koje su vrste brodova bile u upotrebi? I kako su putnici bili smešteni?

Potreba Rima za pomorskom trgovinom

Rimljani su Sredozemno more nazivali Mare Nostrum — naše more. Kontrola nad morskim pravcima bila je od prvenstvene važnosti za Rim i to ne samo iz vojnih razloga. Mnoga mesta u Rimskom carstvu bila su luke, ili mesta koja su one opsluživale. Primera radi, Rim je imao svoju morsku luku u blizini Ostije, dok je Korint koristio Lehej i Kenhreju, a sirijska Antiohija je koristila Selevkiju. Dobre prekomorske veze između ovih luka zasiguravale su brzo komuniciranje s najvažnijim gradovima i olakšavale efikasno upravljanje rimskim provincijama.

Rim je od brodske industrije zavisio i u pogledu snabdevanja životnim namirnicama. Sa oko milion stanovnika, Rim je imao ogromne potrebe za žitaricama — godišnje od 250 000 do 400 000 tona. Odakle su pristizale sve ove žitarice? Josif Flavije citira Iroda Agripu II kako napominje da je osam meseci u godini Rim hranila Severna Afrika, dok je Egipat slao dovoljno žitarica za preostala četiri meseca. Hiljade prekomorskih brodova bilo je uključeno u dopremanje žitarica u ovaj grad.

 Da bi udovoljila rimskom osećaju za raskoš, pomorska trgovina koja je cvetala dopremala je svakojaku robu. S Kipra, iz Grčke i Egipta dovoženi su minerali, kamenje i mermer, a drvna građa iz Libana. Vino je dolazilo iz Smirne, orasi iz Damaska a urme iz Palestine. Masti i guma su ukrcavani u Kilikiji, vuna u Miletu i Laodikiji, tekstili u Siriji i Libanonu, purpurni štof u Tiru i Sidonu. Boja za tekstil je slata iz Tijatire, a staklo iz Aleksandrije i Sidona. Svila, pamuk, slonovača i začini uvozili su se iz Kine i Indije.

Šta se može kazati za brod koji se razbio na Malti, a na kom je bio Pavle? Bio je to brod za žitarice, ’lađa Aleksandrijska, koja je putovala za Italiju‘ (Dela apostolska 27:6, fusnota u NW). Grci, Feničani i Sirijci su privatno držali flote brodova za žitarice kojima su komandovali i koje su opremali. Međutim, te brodove je iznajmljivala država. „Kao što je to bilo i u slučaju poreza“, kaže istoričar Vilijam M. Remzi, „vlada je smatrala da je lakše da predaju posao pod ugovor nego da sami organizuju ogromnu mašineriju u ljudstvu i opremi koja je potrebna za ovu znamenitu službu.“

Pavle je svoje putovanje u Rim završio na brodu s pramčanom figurom „Dioskura“. I to je bio jedan aleksandrijski brod. Pristao je u Puteole u Napuljskom zalivu, u luci gde su se obično ukotvljavale flote sa žitaricama (Dela apostolska 28:11-13). Od Puteolija — savremenog Poculija — tovar je bio prevožen kopnom ili transportovan na manjim brodovima u pravcu severa duž obale, pa do reke Tibra pravo u srce Rima.

Zašto su Pavle i vojnici koji su ga čuvali putovali teretnim brodom? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, treba da znamo šta je u to vreme značilo biti putnik u pomorskom saobraćaju.

Putnici na teretnjaku?

U prvom veku n. e., nije postojalo tako nešto kao putnički brod. Brodovi koje su putnici koristili bili su trgovački brodovi. Sve vrste ljudi — uzev i državne funkcionere, intelektualce, propovednike, čarobnjake, umetnike, atlete, trgovce, turiste i hodočasnike — svi su putovali njima.

Naravno, bilo je i malih brodova koji su uz obalu prevozili putnike i tovar. Možda je Pavle koristio jedan takav brod da iz Troe ’pređe u Makedoniju‘. Do Atine i iz nje, on je u više navrata plovio ovim malim brodovima. Pavle je koristio mali brod i kada je kasnije putovao od Troe do Patare kroz ostrva blizu obale Male Azije (Dela apostolska 16:8-11; 17:14, 15; 20:1-6, 13-15; 21:1). Korišćenje ovih malih brodova štedelo im je vreme, ali ipak nisu mogli da se odvaže da otplove mnogo daleko od kopna. Zato su brodovi na kojima je Pavle putovao do Kipra a zatim do Pamfilije i oni brodovi na kojima je putovao iz Efesa do Ćesarije i iz Patare do Tira sigurno bili znatno veći (Dela apostolska 13:4, 13; 18:21, 22; 21:1-3). Brod na kojem je Pavle doživeo brodolom na Malti takođe se smatrao velikim. Koliki su mogli da budu takvi brodovi?

Književni izvori naveli su jednog izučavaoca da kaže: „Najmanji kapacitet [broda] koji su obično koristili stari narodi bio je oko 70 do 80 tona. Veoma popularna veličina, bar u helenističkom dobu, bila je 130 tona. Jedan brod od 250 tona, iako uobičajen, svakako je bio iznad prosečnog. U rimsko doba, brodovi koji su se koristili za usluge carskog transporta bili su čak i veći, poželjan kapacitet je bio 340 tona. Najveći plovni brodovi imali su i do 1 300 tona, možda čak i nešto malo više. Prema jednom opisu zabeleženom u drugom veku n. e., Isis, aleksandrijski brod za žitarice, bio je preko 55 metara dugačak, oko 14 metara širok, visok oko 13 metara, i verovatno je mogao nositi preko hiljadu tona žitarica i možda nekoliko stotina putnika.

Kako su na brodu za žitarice bili zbrinuti putnici? Budući da su brodovi  prvenstveno bili za robu, putnici su bili u drugom planu. Hrane i usluga, sem vode, nije bilo za njih. Spavali bi na palubi, možda pod skloništima nalik šatorima koje bi noću razapinjali a svako jutro ih sklanjali. Premda im se moglo dopustiti da koriste brodsku kuhinju za pripremanje hrane, trebalo je da se snabdeju sa svim što je potrebno za kuvanje, jelo, kupanje i spavanje — od lonaca i tiganja do prostirki za spavanje.

Plovidba morem — koliko je bila bezbedna?

Pošto nisu imali instrumente — čak ni kompas — navigatori prvog veka vodili su se isključivo vidom. Zato je putovanje bilo najbezbednije kada je vidljivost bila najbolja — uopšte uzev od kraja maja do sredine septembra. Dva meseca pre tog perioda i dva nakon toga, trgovci su mogli da plove na rizik. Ali, tokom zime, magla i oblaci su danju često zaklanjali kopnene orijentire i sunce, a noću zvezde. Navigacija je od 11. novembra do 10. marta smatrana zatvorenom (latinski mare clausum), izuzev u slučajevima neizbežne potrebe ili hitnosti. Oni koji su plovili kasno u sezoni izlagali su se riziku da prezime u nekoj stranoj luci (Dela apostolska 27:12; 28:11).

Uprkos tome što je bila opasna i sezonska, da li je plovidba nudila ikakve prednosti nad putovanjem kopnom? I te kako! Putovanje brodom je bilo manje iznurujuće, jeftinije i brže. Kada su vetrovi bili povoljni, jedan brod je mogao da pređe možda 150 kilometara dnevno. Uobičajena brzina nekog podugačkog puta pešice bila je od 25 do 30 kilometara dnevno.

Brzina plovidbe je skoro u potpunosti zavisila od vetra. Putovanje od Egipta do Italije bilo je stalna borba protiv vetrova u prsa, čak i u jeku sezone. Najkraća ruta bila je preko Roda, ili Mira ili neke druge luke na obali Likije u Maloj Aziji. Nakon što je brod za žitarice, Isis, prolazio kroz oluje i nakon što se izgubio, jednom prilikom se usidrio u Piraeusu, 70 dana pošto se otisnuo iz Aleksandrije. S preovladavajućim severozapadnim vetrovima iza sebe, brod je mogao da završi povratni deo puta iz Italije verovatno za 20 do 25 dana. Za putovanje kopnom u bilo kom pravcu bilo bi potrebno preko 150 dana po povoljnom vremenu.

Dobra vest odnesena daleko preko mora

Pavle je očigledno bio svestan opasnosti plovidbe morem van sezone. Čak je i savetovao da se ne putuje krajem septembra odnosno početkom oktobra, rekavši: „Ljudi, vidim da put naš neće biti bez opasnosti i bez velike štete ne samo tovara i lađe nego i života naših“ (Dela apostolska 27:9, 10). Međutim, vojni zapovednik koji je bio na dužnosti nije se osvrtao na ove reči, i to je dovelo do brodoloma kod Malte.

Do kraja svoje misionarske karijere, Pavle je barem četiri puta doživeo brodolom (Dela apostolska 27:41-44; 2. Korinćanima 11:25). Pa ipak, preterana zabrinutost o mogućim događajima nije sprečavala rane propovednike dobre vesti da se otisnu na more. Oni su u potpunosti koristili sva raspoloživa prevozna sredstva da bi širili vest o Kraljevstvu. I u skladu s poslušnošću Isusovoj zapovesti, svedočanstvo je pružano nadaleko i naširoko (Matej 28:19, 20; Dela apostolska 1:8). Zahvaljujući njihovoj revnosti, veri onih koji su sledili njihov primer i vođstvu Jehovinog svetog duha, dobra vest je dospela do najudaljenijih delova nastanjene zemlje.

[Izvor slike na 31. strani]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.