U potrazi za Rajem

ISPRIČAO PASKAL STIZI

Noć je bila davno poodmakla, i ulice u Vezijeu, gradu na jugu Francuske, bile su puste. Nakon što smo pronašli sveže ofarbani zid jedne knjižare s religioznom literaturom, moj prijatelj i ja smo naškrabali velikim crnim slovima reči nemačkog filozofa Ničea: ’Bog je mrtav. Živeo natčovek!‘ Međutim, šta me je navelo na to?

RODIO sam se u Francuskoj 1951, u jednoj katoličkoj porodici italijanskog porekla. Kada sam bio dete, išli smo na odmor na jug Italije. Tamo je svako selo imalo svoj kip device Marije. S dedom sam išao iza tih ogromnih obučenih kipova u bezbrojnim povorkama kroz planine — ali bez ikakvih ubeđenja. Završio sam osnovno školovanje u jednoj religioznoj školi koju su vodili Jezuiti. Međutim, ne mogu da se setim da sam čuo bilo šta što bi mi izgradilo veru u Boga.

Kada sam upisao studije medicine na jednom univerzitetu u Monpelijeu, počeo sam duboko da razmišljam o smislu života. Otac je bio povređen u ratu i kraj njegove postelje uvek su bili doktori. Zar ne bi bilo bolje okončati rat nego trošiti toliko vremena i truda na lečenje ljudi od posledica razaranja? Pa ipak, vijetnamski rat je bio u punom zamahu. Jedini logičan način da se leči rak pluća, po meni je recimo bio odstraniti njegov osnovni uzrok — duvan. A šta je s bolestima zbog neuhranjenosti u zemljama u razvoju i bolestima od prehranjenosti u bogatim zemljama? Zar ne bi bilo bolje odstraniti uzroke umesto pokušavati lečiti žalosne posledice? Zašto je toliko mnogo patnje na zemlji? Osećao sam da nešto strašno nije u redu sa ovim samoubilački nastrojenim društvom, i smatrao sam da su vlade odgovorne za to.

Moju omiljenu knjigu napisao je jedan anarhista, i rečenice iz nje ispisivao sam po zidovima. Mic po mic, i ja sam postao anarhista, bez vere ili moralnih zakona, i nisam želeo ni Boga ni gospodara. Bog i religija su za mene bile izmišljotine bogataša i moćnika kako bi mogli upravljati i eksploatisati nas ostale. Kao da su govorili: ’Radi naporno za nas na zemlji, i bićeš mnogo nagrađen u raju na nebu.‘ Ali,  vreme bogova je minulo. Ljudima je to trebalo reći. Grafiti su bili jedan način da im se to kaže.

Kao posledica toga, moje studije su bile potisnute na drugo mesto. U međuvremenu sam se upisao na studije geografije i ekologije na jednom drugom univerzitetu u Monpelijeu gde je vladalo stanje pobune. Što sam više proučavao ekologiju, sve mi je bilo odvratnije zagađenje naše prelepe planete.

Svake godine, tokom letnjeg raspusta, išao sam autostopom po Evropi, prevaljujući hiljade kilometara. Dok sam putovao i razgovarao sa stotinama vozača, sopstvenim sam očima video zlo i propadanje koje muči ljudsko društvo. Jednom sam u potrazi za rajem stigao i do nekih predivnih plaža na prelepom ostrvu Kritu i video kako su prekrivene naftom. Srce me je zabolelo. Da li je igde na zemlji preostao neki deo raja?

Povratak zemlji

Ekolozi Francuske su smatrali da je povratak zemlji jedno od rešenja za društvene nesreće. Želeo sam da stvaram sopstvenim rukama. Tako sam kupio jednu staru kuću od kamena u jednom seocetu u podnožju planina Seveni na jugu Francuske. Na vratima sam napisao „Sadašnji raj“, slogan američkih hipika. Jedna Nemica koja je bila na proputovanju postala je moja partnerka. Venčati se pred predsednikom opštine, predstavnikom državnog sistema, nije dolazilo u obzir. A u crkvi? Zaboravi!

Najveći deo vremena hodali smo bosi, ja sam imao dugu kosu i zapuštenu bradu. Uzgajanje voća i povrća me je fasciniralo. Nebo je leti bilo plavo i cvrčci su pevali. Cvetni žbunovi su tako mirisali a mediteransko voće koje smo uzgajali — grožđe i smokve — bilo je tako sočno! Izgledalo je kao da smo našli naš rajski kutak.

Vera u Boga se budi

Na univerzitetu sam studirao celularnu biologiju, embriologiju i anatomiju i bio sam duboko dirnut složenošću i skladom svih tih mehanizama. Pošto sam tada iz prve ruke mogao svakodnevno da promatram i zapažam stvarstvo, njegova lepota i mogućnosti ispunjavali su me divljenjem. Iz dana u dan, knjiga stvarstva mi je govorila list po list. Jednog dana, tokom duge šetnje po planinama i dubokog razmišljanja o životu, došao sam do zaključka da mora postojati Stvoritelj. U srcu sam odlučio da verujem u Boga. Ranije sam u srcu osećao prazninu, uznemirujuću usamljenost. Tog dana kada sam počeo da verujem u Boga, rekao sam sebi: ’Paskal, nikada više nećeš biti usamljen.‘ Bio je to izvanredan osećaj.

Uskoro smo moja partnerka i ja imali malu devojčicu — Amandinu. Voleo sam je kao oči u glavi. Sada kada sam verovao u Boga počeo sam da poštujem nekoliko moralnih zakona koje sam poznavao. Prestao sam da kradem i da lažem, i uskoro shvatio da mi je to pomoglo da izbegnem mnoge probleme sa svojom okolinom. Da, imali smo problema, i moj raj i nije bio u potpunosti ono čemu sam se nadao. Uzgajivači iz kraja koristili su insekticide i herbicide koji su zagađivali i moje useve. Još uvek nisam dobio odgovor na pitanje uzroka zloće. Pored toga, iako sam mnogo čitao o porodičnom životu, to nije sprečilo žučne svađe između mene i moje partnerke. Imali smo nekoliko prijatelja, a i oni su bili lažni; neki su čak pokušali da me prevare s mojom partnerkom. Morao je postojati neki bolji raj.

Odgovor na moje molitve

Često sam se na svoj način molio Bogu da me vodi u životu. Jednog nedeljnog jutra, jedna prijatna žena, po imenu Iren Lopez i njen mali dečkić, došli  su na naša vrata. Ona je bila Jehovin svedok. Saslušao sam šta je imala da kaže i pristao na narednu posetu. Došla su dva čoveka. Iz našeg razgovora upamtio sam dve stvari — Raj i Božje Kraljevstvo. Pomno sam zadržao te misli u svom srcu, i kako su meseci prolazili počeo sam da shvatam da ću jednog dana morati srediti stvari s Bogom ako želim da imam čistu savest i da pronađem pravu sreću.

Da bismo naš život uskladili s Božjom Rečju, iz početka je moja partnerka bila raspoložena da se uda za mene. Onda se dala u neko loše društvo koje se izrugivalo Bogu i njegovim zakonima. Kada sam se jedne prolećne večeri vratio kući, strašno sam se šokirao. Naša kuća je bila prazna. Moja partnerka je otišla i odvela našu trogodišnju kćerku. Danima sam čekao da se vrate — ali uzalud. Nisam krivio Boga, već umesto toga molio sam ga za pomoć.

Kratko vreme posle toga, uzeo sam Bibliju, seo pod smokvino drvo i počeo da čitam. U stvari, upijao sam njene reči. Iako sam iščitao mnoge knjige od psihoanalitičara i psihologa, nikada se nisam susreo s takvom mudrošću. Ova knjiga mora da je božanski nadahnuta. Isusovo učenje i njegovo razumevanje ljudske prirode zapanjili su me. Psalmi su me utešili, a Poslovice zadivile svojom praktičnom mudrošću. Ubrzo sam shvatio da iako je proučavanje stvarstva odlična stvar da se čovek približi Bogu, ono može otkriti samo ’delove putova njegovijeh‘ (Jov 26:14, DK).

Svedoci su mi takođe ostavili knjige Istina koja vodi do večnog života i Porodični život učiniti srećnim. a Nakon što sam ih pročitao otvorile su mi se oči. Knjiga Istina pomogla mi je da shvatim zašto se čovek suočava s pandemičnim zagađenjem, ratovima, porastom nasilja i pretnjom nuklearnog uništenja. I baš kao što je crveno nebo koje sam gledao iz svoje bašte nagoveštavalo lepo vreme za naredni dan, tako su i ovi događaji pokazali da je Božje Kraljevstvo na domaku. Što se tiče knjige Porodični život, voleo bih da sam mogao da je pokažem svojoj partnerki i da sam mogao da joj kažem da možemo biti srećni ako primenimo biblijski savet. Ali, to više nije bilo moguće.

Duhovno napredovanje

Želeo sam da saznam još više pa sam pozvao Roberta, jednog Svedoka da me poseti. Na njegovo veliko iznenađenje, rekao sam mu da želim da se krstim tako da smo započeli biblijski studij. Odmah sam počeo da pričam i drugima ono što sam učio i da delim publikacije koje sam nabavljao u Dvorani Kraljevstva.

Da bih zarađivao za život, upisao sam se na kurs za zidare. Pošto sam bio svestan dobra koje Božja Reč može učiniti osobi, grabio sam svaku priliku da neformalno propovedam svojim kolegama na kursu, kao i predavačima. Jedne večeri, na hodniku sam upoznao Serža. U rukama je nosio neke časopise. „Vidim da voliš da čitaš“, rekao sam mu. „Da, ali ovi su mi dosadni.“ „Da li želiš da pročitaš nešto stvarno dobro?“, upitao sam ga. Divno smo razgovarali o Božjem Kraljevstvu, nakon čega je uzeo još neku biblijsku literaturu. Naredne nedelje je sa mnom otišao u Dvoranu Kraljevstva i započeo s biblijskim studijem.

Jednog dana sam pitao Roberta da li bih mogao da propovedam od kuće do kuće. Otišao je do svoje garderobe i našao mi odelo. Sledeće nedelje sam prvi put bio s njim u službi. Na kraju sam se krstio 7. marta 1981. te javno simbolizovao svoje predanje Jehovi Bogu.

 Pomoć u patnji

U međuvremenu sam saznao gde u inostranstvu žive Amandina i njena majka. Ali avaj, Amandinina majka — sasvim legalno, po zakonima zemlje u kojoj je živela — zabranila mi je da viđam svoju ćerku. Bio sam preneražen. Amandinina majka se udala, i moj očaj je dostigao vrhunac kada sam primio zvanično obaveštenje da je njen muž usvojio moju ćerku — u potpunosti bez mog pristanka. Više nisam imao nikakva prava nad svojim detetom. Uprkos pravnom postupku, nisam uspeo da dobijem pravo da je viđam. Osećao sam se kao da nosim teret od 50 kila na svojim leđima, takav je bio moj bol.

Ali, Jehovina Reč me je podržavala na nekoliko načina. Jednog dana, u krajnjem očaju, stalno sam ponavljao reči iz Poslovica 24:10 (NW): „Jesi li se pokazao obeshrabrenim u dan patnje? Tvoja će snaga biti oskudna.“ Ovi stihovi su mi pomogli da se ne slomim. Jednom drugom prilikom, nakon jednog neuspelog pokušaja da vidim svoju ćerku, otišao sam u službu i stiskao ručku od svoje torbe s knjigama koliko god sam mogao. Kroz ove teške momente mogao sam da iskusim istinitost Psalma 126:6, (DK), koji kaže: „Ide i plače koji nosi sjeme da sije; poći će s pjesmom noseći snopove svoje.“ Jedna važna pouka koju sam izvukao jeste da kada imaš ozbiljne kušnje i uradiš sve što je do tebe da bi ih rešio, onda moraš da ih ostaviš iza sebe i odlučno navališ s Jehovinom službom. To je jedini način da zadržiš svoju radost.

Posegnuo sam za nečim boljim

Kada su videli promene koje sam učinio, moji dragi roditelji su se ponudili da mi pomognu da nastavim studije na univerzitetu. Zahvalio sam im se, ali sam sada imao drugi cilj. Istina me je oslobodila ljudske filozofije, misticizma i astrologije. Sada sam imao prave prijatelje koji se nikada ne bi međusobno ubijali u ratovima. I najzad sam dobio odgovor na svoja pitanja o tome zašto toliko patnje na zemlji. Podstaknut zahvalnošću hteo sam da služim Bogu svom snagom. Isus se u potpunosti posvetio svojoj službi, i ja sam želeo da sledim njegov primer.

Godine 1983, napustio sam zidarstvo da bih bio punovremeni sluga. Kao odgovor na molitve pronašao sam posao s pola radnog vremena u jednom parku kako bih se izdržavao. Kolika je radost bila to što sam pionirsku školu pohađao zajedno sa Seržom, mladim čovekom kom sam svedočio u školi za zidare! Nakon tri godine opšte službe, osetio sam želju da još više radim u Jehovinoj službi. Tako sam 1986. naimenovan  za specijalnog pionira u zanimljivom gradu Provans, nedaleko od Pariza. Često bih po povratku kući naveče, kleknuo na kolena i u molitvi zahvalio Jehovi za predivan dan koji sam proveo razgovarajući s drugima o Njemu. U stvari, moja dva najveća zadovoljstva u životu su razgovor s Bogom i razgovor o Bogu.

Još nešto što me je mnogo obradovalo bilo je krštenje moje 68-godišnje majke koja je živela u Sebazanu, jednom seocetu na jugu Francuske. Kada je mama počela da čita Bibliju, pretplatio sam je na Kulu stražaru i Probudite se! Ona je bila osoba koja razmišlja, i uskoro je prepoznala zvuk istine u onome što je čitala.

Betel — izvanredan duhovni raj

Kada je Watch Tower Society odlučio da smanji broj specijalnih pionira, prijavio sam se za Školu za osposobljavanje slugu i za Betel, kancelariju podružnice Jehovinih svedoka u Francuskoj. Želeo sam da Jehova odluči gde mogu najbolje da mu služim. Nekoliko meseci kasnije, decembra 1989, pozvan sam u Betel u Luvije, na jugozapadu Francuske. To je bio izvrstan ishod pošto mi je lokacija omogućavala da pripomognem svom bratu i snaji u negovanju naših roditelja koji su se jako razboleli. To ne bih bio u stanju da sam bio kilometrima daleko u misionarskoj službi.

Majka me je posetila nekoliko puta u Betelu. Čak i ako je to bila žrtva da živi odvojeno od mene, često mi je govorila: „Sine, ostani u Betelu. Srećna sam što na taj način služiš Jehovi.“ Nažalost, moji roditelji su umrli. Kako samo jedva čekam da ih vidim na zemlji pretvorenoj u doslovan raj!

Zaista verujem da ako ijedna kuća zaslužuje da se opiše kao „Sadašnji raj“, to je onda Betel — „Božji dom“ — i to zato što je pravi raj prvenstveno duhovni, a duhovnost vlada u Betelu. Imamo mogućnost da razvijamo plodove duha (Galatima 5:22, 23). Bogata duhovna hrana koju primamo tokom svakodnevnog razmatranja biblijskog citata i porodičnog studija Kule stražare jača me u mojoj betelskoj službi. Nadalje, imati mogućnost družiti se s duhovno usmerenom braćom i sestrama koji već decenijama verno služe Jehovi, stvara od Betela jedinstveno mesto u kojem se može duhovno rasti. Iako sam već 17 godina odvojen od svoje ćerke, pronašao sam nebrojeno mnogo revnih mladih u Betelu, na koje gledam kao da su moja deca i u čijem duhovnom napretku uživam. U poslednjih osam godina, imao sam sedam različitih dodela. Iako te promene nisu bile uvek lake, dugoročno gledano, takvo školovanje je korisno.

Nekada sam uzgajao vrstu pasulja koja je davala stostruki plod. Slično tome, doživeo sam i to da kada loše seješ, žanješ stostruko gore — i to ne samo za jednu žetvu. Iskustvo je škola čije su lekcije veoma skupe. Voleo bih da nikada nisam bio upisan u tu školu, već umesto toga, da sam odgojen po Jehovinim putevima. Kakvu prednost imaju oni mladi koje odgajaju hrišćanski roditelji! Bez pogovora je bolje sejati ono što je dobro u Jehovinoj službi i žnjeti stostruki mir i zadovoljstvo (Galatima 6:7, 8).

Kada sam bio pionir, ponekad sam prolazio pored knjižare s religioznom literaturom na čijem smo zidu ispisali onaj anarhistički slogan. Čak sam bio unutra i razgovarao s vlasnikom o živom Bogu i njegovoj nameri. Da, Bog je živ! Štaviše, Jehova, jedini pravi Bog je verni Otac, koji nikada ne napušta svoju decu (Otkrivenje 15:4). Nek i mnoštva drugih ljudi iz svih nacija pronađu sadašnji duhovni raj — a i obnovljeni raj koji će doći — dok služe i slave živog Boga, Jehovu!

[Fusnota]

[Slike na 26. strani]

Podstaknut čudima stvarstva, u srcu sam odlučio da verujem u Boga. Danas u betelskoj službi (desno)