Održao sam svoje obećanje da služim Bogu

ISPRIČAO FRANC GUDLIKIS

Od preko sto vojnika u mojoj četi samo su četvorica preživela. Suočen sa smrću, pao sam na kolena i obećao Bogu: ’Ako preživim rat, zauvek ću ti služiti.‘

TO OBEĆANJE sam dao pre 54 godine, aprila 1945, kada sam bio vojnik nemačke vojske. Bilo je to pred sam kraj Drugog svetskog rata, dok je sovjetska vojska izvodila odlučnu ofanzivu prema Berlinu. Naši ljudi su bili na položajima blizu grada Zelova na reci Odri, na manje od 65 kilometara od Berlina. Danonoćno smo bili tučeni teškom artiljerijskom vatrom, i moja jedinica je bila desetkovana.

Tada, prvi put u životu, srušio sam se i u suzama se pomolio Bogu. Setio sam se biblijskog stiha koji je moja bogobojazna majka često citirala: „Prizovi me tada u nevolji svojoj: i ja ću te izbaviti, a ti ćeš me proslaviti“ (Psalam 50:15). Tu u rovovima i uplašen za svoj život, dao sam gore pomenuto obećanje Bogu. Kako sam bio u stanju da ga ispunim? I kako je došlo do toga da postanem član nemačke vojske?

Odrastanje u Litvaniji

Godine 1918, tokom Prvog svetskog rata, Litvanija je objavila nezavisnost i uspostavila demokratsku vladu. Ja sam se rodio 1925, u oblasti Memel (Klajpeda) blizu Baltičkog mora. Samo godinu dana pre mog rođenja, ova oblast je bila priključena Litvaniji.

Mojih pet sestara i ja imali smo srećno detinjstvo. Otac nam je bio kao blizak prijatelj, i uvek je radio stvari zajedno s nama. Naši roditelji su bili članovi Evangelističke crkve, ali nisu prisustvovali službama zato što je majku pogađalo licemerstvo sveštenika. Ipak, volela je Boga i njegovu Reč, Bibliju, koju je strasno čitala.

Nemačka je 1939. okupirala deo Litvanije gde smo mi živeli. Zatim sam početkom 1943, pozvan da služim kao vojnik u nemačkoj armiji. Bio sam ranjen u jednoj bici, ali nakon oporavka vratio sam se na istočni front. Do tog vremena tok rata se promenio i Nemci su se povlačili pred sovjetskom vojskom. To je bilo tada kada za dlaku nisam poginuo, kao što sam ispričao na početku.

Ispunjavam svoje obećanje

Za vreme rata, moji roditelji su se preselili u Ošac, u Nemačkoj, jugoistočno  od Lajpciga. Usled posledica rata, bilo ih je teško pronaći. Ali koliko smo bili srećni kada smo se konačno ponovo sastali! Nedugo zatim,u aprilu 1947, krenuo sam s majkom na predavanje Maksa Šuberta, jednog Jehovinog svedoka. Majka je bila uverena da je pronašla pravu religiju i nakon što sam prisustvovao na nekoliko sastanaka delio sam njeno uverenje.

Kratko nakon toga, majka je pala s merdevina i zadobila povrede od kojih je umrla nekoliko meseci kasnije. Dok je bila u bolnici pre svoje smrti, toplo me je ohrabrila: „Često sam se molila da bar jedno od moje dece nađe put ka Bogu. Sada vidim da su moje molitve uslišene i mogu umreti u miru.“ Kako se radujem danu kada će se moja majka probuditi iz smrti i saznati da su se njene molitve ispunile! (Jovan 5:28).

Dana 8. avgusta 1947, samo četiri meseca nakon što sam čuo govor brata Šuberta, krstio sam se na kongresu u Lajpcigu u znak svog predanja Jehovi Bogu. Najzad sam preduzimao korake kako bih ispunio obećanje koje sam dao Bogu. Ubrzo sam postao pionir, kako se nazivaju punovremene sluge Jehovinih svedoka. U to vreme, skoro 400 pionira je živelo na području koje je kasnije postalo Demokratska Republika Nemačka, to jest Istočna Nemačka.

Prvi ispiti vere

Jedan sused u Ošacu pokušao je da me zainteresuje za marksizam i ponudio mi je državnu stipendiju za univerzitetsko obrazovanje ako se pridružim Jedinstvenoj socijalističkoj partiji Nemačke (JSPN). Odbio sam ponudu, kao što je i Isus odbio Sotoninu ponudu (Matej 4:8-10).

Jednog dana u aprilu 1949, dva policajca su došla na moje radno mesto i naredila mi da pođem s njima. Odveli su me u kancelariju Sovjetske obaveštajne službe gde sam bio optužen za saradnju s kapitalistima sa Zapada. Rekli su mi da mogu dokazati nevinost time što ću nastaviti s propovedanjem od kuće do kuće, ali da ih izveštavam o bilo kome ko govori protiv Sovjetskog Saveza ili JSPN-a ili o tome ko posećuje sastanke Jehovinih svedoka. Kada sam odbio da sarađujem, bio sam zatvoren. Kasnije sam bio izveden pred vojni sud. Presuda: 15 godina teškog rada u Sibiru!

Ostao sam smiren i to je impresioniralo službenike. Onda su mi rekli da moja presuda ostaje na snazi, ali da će biti dovoljno da se jednom nedeljno javljam sve dok ne budem spreman da sarađujem. Pošto sam želeo da se posavetujem sa zrelijim Svedocima, otputovao sam u Magdeburg, gde se u to vreme nalazila kancelarija Watch Tower Societyja. Put nije bio jednostavan, budući da sam bio pod prismotrom. Ernst Vauer koji je služio u pravnom odeljenju u Magdeburgu, rekao mi je: „Bori se i pobedićeš. Kompromituj se i bićeš pobeđen. To je ono što smo naučili u koncentracionom logoru.“ a Taj savet mi je pomogao da održim obećanje da služim Bogu.

Zabrana i ponovno hapšenje

Jula 1950, preporučen sam da služim kao putujući nadglednik. Međutim, 30. avgusta, policija je iznenada upala u naše prostorije u Magdeburgu i naše delo propovedanja je bilo zabranjeno. Tako se moja dodela promenila. Trebalo je da Paul Hiršberger i ja sarađujemo sa oko 50 skupština, provodeći dva do tri dana sa svakom od njih i pomažući braći da budu organizovani kako bi nastavili svoju službu pod zabranom. U mesecima koji su usledili šest puta sam izbegao hapšenje!

U jednoj od skupština bio je ubačen neko ko nas je izdao Štaziju, Državnoj službi bezbednosti. Tako je Paula i mene, jula 1951, na ulici uhapsilo  petoro ljudi sa uperenim pištoljima. Dok smo razmišljali o tome, mogli smo uvideti da se nismo oslanjali na Jehovinu organizaciju onoliko koliko je trebalo. Starija braća su nam savetovala da nikad ne putujemo zajedno. Prekomerno samopouzdanje dovelo je do gubitka slobode! Osim toga, nismo unapred razgovarali o tome šta ćemo reći ako budemo uhapšeni.

Sam u zatvorskoj ćeliji, sa suzama sam preklinjao Jehovu da mi pomogne da ne izdam braću ili ne kompromitujem svoju veru. Nakon što sam zaspao, iznenada me je probudio glas mog prijatelja Paula. Soba u kojoj ga je Štazi ispitivao bila je baš iznad moje ćelije. Pošto je noć bila topla i sparna, vrata balkona su bila otvorena te sam tiho mogao da čujem sve. Kasnije, kada su mene ispitivali, dao sam iste odgovore, što je iznenadilo službenike. Mnogo me je hrabrio omiljeni stih moje majke koji mi se neprestano vraćao u misli: „Prizovi me tada u nevolji svojoj: i ja ću te izbaviti“ (Psalam 50:15).

Nakon saslušanja, Paul i ja smo proveli pet meseci u istražnom zatvoru Štazija u Haleu i kasnije u Magdeburgu. Dok smo bili u Magdeburgu, s vremena na vreme bacio bih pogled na naše, tada, zatvorene objekte podružnice. Želeo sam da mogu da radim tamo umesto da budem u zatvoru! Februara 1952. bila nam je izrečena kazna: „10 godina zatvora i 20 godina gubitka građanskih prava.“

Održavanje vere u zatvoru

Jehovini svedoci koji su bili osuđeni na najmanje deset godina, neko vreme su nosili u zatvoru posebne znakove identifikacije. Jedna crvena traka bila nam je prišivena na nogavicu i jedna na rukav od jakne. Takođe, jedan mali, okrugli komad crvenog kartona bio je prilepljen sa spoljne strane vrata naše ćelije kako bi upozoravao stražare na to da smo opasni kriminalci.

U stvari vlasti su smatrale da smo mi najgori kriminalci. Nije nam bilo dopušteno da imamo Biblije, jer kao što je jedan stražar objasnio: „Jedan Jehovin svedok s Biblijom u ruci isto je što i jedan kriminalac s pištoljem u ruci.“ S ciljem da sakupimo delove Biblije, čitali smo dela ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je često citirao biblijske stihove u svojim knjigama. Učili smo ove biblijske stihove napamet.

Pre mog hapšenja 1951, verio sam se s Elzom Rimer. Posećivala me je u zatvoru koliko god je to bilo moguće i slala mi paket s hranom jednom mesečno. U paketima je takođe krila duhovnu hranu. Jednom je nekoliko kobasica napunila člancima iz Kule stražare. Stražari bi često presekli kobasice da provere da li je nešto sakriveno unutra, ali ovog puta paket je stigao pred sam kraj radnog dana te nije bio proveren.

U to vreme, Karl Hajnc Kleber i ja delili smo malu zatvorsku ćeliju s još tri zatvorenika koji nisu bili Svedoci. Kako da čitamo Kulu stražaru a da ne budemo primećeni? Pa, pretvarali smo se da čitamo neku knjigu, ali unutra smo sakrili članke Kule stražare. Takođe smo slali dalje tu dragocenu duhovnu hranu drugim Svedocima u zatvoru.

Dok smo bili u zatvoru koristili smo prilike da govorimo drugima o Božjem Kraljevstvu. Bio sam uzbuđen kada sam video kako jedan od onih koji su bili sa mnom u zatvoru postaje vernik (Matej 24:14).

Povratak u punovremenu službu

Nakon skoro šest godina iza rešetaka, 1. aprila 1957, bio sam oslobođen. Manje od dve nedelje kasnije, oženio sam se Elzom. Kada je Štazi čuo za moje oslobađanje, tražili su izgovor da me vrate u zatvor. Da bismo to izbegli, Elza i ja smo prešli granicu, kako bismo živeli u zapadnom Berlinu.

 Kada smo stigli u zapadni Berlin, Zajednica je želela da zna kakvi su nam daljnji planovi. Objasnili smo da će jedno od nas pioniriti dok će drugo naći svetovni posao.

„A šta kažete na to da oboje budete pioniri?“ upitali su nas.

„Ako je to moguće“, odgovorili smo, „smesta bismo počeli.“

Tako smo svakog meseca dobijali mali džeparac kao pomoć za naše izdržavanje i 1958. počeli smo da služimo kao specijalni pioniri. Kako smo bili radosni dok smo posmatrali osobe s kojima smo proučavali Bibliju kako menjaju svoj život da bi postale Jehovine sluge! Narednih deset godina u specijalnoj pionirskoj službi naučile su nas da blisko sarađujemo kao muž i žena. Elza je uvek bila na mojoj strani, čak i kada sam popravljao auto. Takođe smo čitali, proučavali i molili se zajedno.

Godine 1969. bila nam je dodeljena putujuća služba, da posećujemo različite skupštine svake sedmice i služimo potrebama njihovih članova. Jozef Bart, čovek koji je bio iskusan u putujućem delu, ponudio mi je ovaj savet: „Ako želiš da uspeš na svojoj dodeli, samo budi brat braći.“ Nastojao sam da primenjujem taj savet. Kao rezultat toga, imali smo veoma srdačan i skladan odnos s drugim Svedocima, što je olakšalo pružanje saveta kada je to bilo potrebno.

Tokom 1972, Elzi je bio otkriven rak i bila je operisana. Kasnije,takođe je obolela od reumatizma. Iako izmučena bolom, i dalje me je pratila svake nedelje, služeći skupštinama, radeći sa sestrama u službi koliko god je mogla.

Prilagođavanje potrebama

Godine 1984. mom tastu i tašti je postala potrebna stalna nega, tako da smo napustili putujuću službu kako bismo se brinuli oko njih sve dok nisu umrli četiri godine kasnije (1. Timoteju 5:8). Onda, 1989, Elza se teško razbolela. Na sreću, u izvesnoj meri se oporavila, ali bilo je neophodno da se ja staram za sve kućne poslove. Još uvek učim kako da se ponašam s nekim ko trpi neprestani bol. Ipak, uprkos stresu i pritisku zadržali smo našu ljubav prema duhovnim stvarima.

Zahvalni smo što smo danas još uvek pioniri. Međutim, postali smo svesni da ono što je važno nije naš položaj koji imamo niti to koliko možemo da radimo, već da ostanemo verni. Želimo da služimo našem Bogu, Jehovi, ne samo nekoliko godina, već u svu večnost. Naše iskustvo je bilo izuzetna obuka za budućnost. I Jehova nam je dao snagu da ga hvalimo čak i pod najtežim okolnostima (Filipljanima 4:13).

[Fusnote]

[Slika na 23. strani]

Ovde u Magdeburgu sam bio zatvoren

[Izvor]

Gedenkstätte Moritzplatz Magdeburg für die Opfer politischer Gewalt; Foto: Fredi Fröschki, Magdeburg

[Slika na 23. strani]

Kada smo se venčali 1957.

[Slika na 23. strani]

S Elzom danas