Vreme i večnost — šta stvarno znamo o njima?

„IZGLEDA da je vreme jedno od najmisterioznijih oblika ljudskog iskustva“, navodi jedna enciklopedija. Da, definisati vreme jednostavnim rečima gotovo je nemoguće. Možemo reći da vreme „protiče“, „ide“, „leti“, čak i to da se krećemo u „struji vremena“. Ali, u stvari mi ne znamo o čemu pričamo.

Vreme se definiše kao „razmak između dva događaja“. Međutim, naše iskustvo nam izgleda govori da vreme ne zavisi od događaja; ono kako se čini teče bez obzira da li se nešto dešava ili ne. Jedan filozof tvrdi da vreme u stvari ne postoji, već da je ono jednostavno nešto zamišljeno. Zar je moguće da nešto na čemu smo gradili toliko svog iskustva bude samo tvorevina naše mašte?

Biblijsko gledište o vremenu

Biblija ne pruža nikakvu definiciju vremena, što može navesti na pomisao da je ono možda izvan ljudske sposobnosti potpunog poimanja. To je kao beskrajno pružanje prostora, što nam je takođe teško da shvatimo. Izgleda da je vreme jedna od onih stvari koje u potpunosti može da shvati samo Bog, jer je samo on „od iskona i doveka“ (Psalam 90:2).

Čak iako Biblija ne definiše vreme, ona o vremenu govori kao o realnosti. Biblija nam odmah s početka pripoveda o tome kako je Bog stvorio „svetlila“ —sunce, mesec i zvezde — kao pokazatelje vremena, da bi služila kao „znaci koji će obeležiti vremena, dane i godine“. Mnogi događaji pribeleženi u Bibliji čvrsto su utvrđeni u struji vremena (Postanje 1:14; 5:3-32; 7:11, 12; 11:10-32; Izlazak 12:40, 41). Biblija takođe govori o vremenu kao o nečem što treba mudro da koristimo kako bismo u izgledu imali Božji blagoslov u obliku beskrajnog vremena — to jest mogućnost da večno živimo (Efescima 5:15, 16).

Živeti večno — da li je to logično?

Kao što je frustrirajuć pokušaj da se razume šta je zapravo vreme, tako je mnogim ljudima misao o večnom životu, to jest da čovek zauvek živi, vrlo zagonetna stvar. Jedan razlog mogao bi biti taj što vreme uvek doživljavamo vezano za kružni tok od rođenja, zrelosti, starosti pa do smrti. Prolazak  vremena stoga poistovećujemo sa samim procesom starenja. Za mnoge bi drugačiji način razmišljanja izgledao kao narušavanje samog pojma o vremenu. ’Zašto bi ljudi bili izuzetak od onoga čemu su izgleda sva druga živa bića podložna?‘, mogu upitati.

Ono što se u ovakvom rezonovanju često previđa jeste činjenica da su ljudi u mnogim vidovima već izuzetak od ostalog stvarstva. Primera radi, životinje nemaju intelektualne sposobnosti koje imaju ljudi. Uprkos drugačijim tvrdnjama, one ne mogu da budu kreativnije iznad onog što ih instinkt navodi da čine. One nisu umetnički nadarene niti imaju sposobnost koju imaju ljudi, naime da pokazuju ljubav i cenjenje. Ako je ljudima dato mnogo više u pogledu ovih osobina i sposobnosti koje životu daju smisao, zašto nije moguće da im je i u pogledu samog života dato više?

S druge strane, nije li čudno što drveće, koje ne može da razmišlja, u nekim slučajevima živi hiljade godina, dok inteligentna ljudska bića u proseku mogu da žive samo 70 do 80 godina? Nije li to paradoksno što kornjače, koje nemaju kreativnih i umetničkih odlika mogu da žive preko 200 godina, dok ljudi, koji su veoma nadareni ovim odlikama ne žive ni upola toliko?

Iako čovek ne može u potpunosti pojmiti vreme i večnost, ipak je obećanje večnog života nada koja je čvrsto utemeljena u Bibliji. U njoj se izraz „večni život“ pojavljuje skoro 40 puta. Ali, ako je Božja namera da ljudi zauvek žive, zašto se ona još nije ostvarila? Naredni članak će osmotriti ovo pitanje.