Vandalizam — zašto?

„NEMAM šta da kažem.“ Ove reči su bile napisane velikim slovima na sveže okrečenom zidu u predivnom kraju Sao Paula. Jedno vandalsko delo, mogao bi pomisliti. Grafiti su samo jedan vid vandalizma.

Zamisli da su ti neodgovorni vandali upropastili nova kola. Ili si možda primetio kako su javnu imovinu — korisnu za mnoge — oštetili ili uništili. Zašto? Da, zašto? Da li si se ikada pitao zašto vandalska dela cvetaju? U mnogim mestima vandali izgleda uživaju u nagrđivanju ili uništavanju telefonskih govornica. Često im je meta i javni saobraćaj, kao na primer vozovi ili autobusi. Izgleda da vandali ne haju ni za šta. Ali šta stoji iza većeg dela vandalizma koji vidimo ili proživljavamo?

Marko, a mladić iz Rio de Žaneira, razočarao se nakon što je njegov tim izgubio fudbalsku utakmicu — toliko se razočarao da je počeo da baca kamenje na autobus pun navijača pobedničkog tima. Ili osmotri primer Klausa. Kada mu je u školi pošlo naopako, toliko se razbesneo da je bacao kamenice i razbijao prozore. Međutim, ta „zabava“ je nestala kada je od njegovog oca zatraženo da plati odštetu. Jedan drugi omladinac, Ervin, išao je u školu i radio. On i njegovi vršnjaci su smatrani dobrim omladincima. Međutim, njihova razbibriga bila je da divljački oštećuju komšiluk. Ervinovi roditelji nisu imali pojma o tome. Valter je bio siroče i nemajući baš mnogo izbora dom su mu postale ulice Sao Paula. Njegovi najbolji prijatelji bili su članovi jedne bande vandala, i on im se pridružio a takođe naučio i borilačke veštine. Ovi primeri pokazuju da iza vandalizma stoje osobe, i on varira u zavisnosti od uzroka, odnosno osećanja koja su u njega upletena.

„Vandalizam može biti osveta ili način da se pokaže političko opredeljenje. I omladinci i odrasli ponekad počine neki zločin čisto iz ’zabave‘“, navodi The World Book Encyclopedia. Međutim, vandalizam nije samo mladalačka zabava već on može biti ozbiljno destruktivan, čak  i smrtonosan. Jedna grupa omladinaca želela je da se „malo zabavi“, i kad su spazili kako jedan čovek spava, polili su ga zapaljivom tečnošću i zapalili. Žrtva, jedan Indijanac, kasnije je umro u bolnici. Prema jednom izveštaju, „mladići su navodno rekli da su mislili kako niko neće mariti što će nekoliko prosjaka biti spaljeno na ulici, i da se neće pokrenuti nikakav postupak“. Bez obzira da li su u vandalizam uključene žrtve ili ne, finansijska i emocionalna šteta je neizmerna. Šta onda može kontrolisati ili prekinuti vandalizam?

Ko može zaustaviti vandalizam?

Da li mogu policija i škola da ga zaustave? Jedan problem leži u tome što su vlasti možda više zaokupljene ozbiljnijim zločinima, kao što su rasturanje droge ili ubistva, nego prekršajima „bez žrtava“. Prema rečima jednog policijskog službenika, kada neki omladinac upadne u nevolju, roditelji obično krive „decu s kojom se smuca, ili školu, ili policiju što ga je uhvatila“. Obrazovanje i kriminalistička služba mogu smanjiti vandalizam; ali šta ako roditelji ne menjaju svoj stav? Jedna službenica za maloletnike na uslovnoj slobodi kaže: „Uzrok su dosada i povoljna prilika. [Deca] do kasno izlaze i dangube. I verovatno ih niko ne nadgleda — inače ne bi bila napolju.“

Iako je vandalizam ozbiljan problem u mnogim mestima, osmotri kako se stvari mogu preokrenuti. Mladi vandali, pomenuti na početku, promenili su se; sada u potpunosti izbegavaju asocijalno ponašanje. Šta je ove bivše delinkvente navelo da promene svoj način života? Takođe, da li bi se iznenadio ako bi se vandalizam ne samo smanjio, već i odstranio? Pozivamo te da pročitaš naredni članak.

[Fusnote]