Sterilizacija je postala sredstvo za planiranje porodice koje se najviše koristi u svetu. Izgleda da je prihvatljivost sterilizacije kod mnogih ljudi određena društvenom i obrazovnom pozadinom, kao i religioznim gledištima. Kod Jehovinih svedoka, koji žele isto što i psalmista: „Uputi me, Gospode, na put svoj i vodi me pravom stazom“, na scenu stupa aspekt religioznog verovanja (Psalam 27:11, DK). Šta je sve uključeno u procese sterilizacije?

Sterilizacija kod muškaraca radi kontrole rađanja naziva se vazektomija. Dva mala semenovoda, to jest semene cevčice, u mošnicama se seku i blokiraju. To se može uraditi na različite medicinske načine, ali svrha je onemogućiti da sperma iz semenika prođe. Sterilizacija kod žena naziva se podvezivanje jajovoda. Obično se vrši tako što se preseče i veže (to jest, spali) kraj Falopovih tuba, koje prenose jajne ćelije iz jajnika u matericu.

Dugo se smatralo da su ovi koraci trajni — da dovode do nepovratne sterilizacije. Ali, zato što su zažalili zbog svog koraka ili zbog novih okolnosti, neki su potražili medicinsku pomoć kako bi poništili vazektomiju ili podvezivanje jajovoda. S pronalaskom specijalizovanih instrumenata i mikrohirurgije, pokušaji u tom pravcu bili su uspešniji. Nije neuobičajeno pročitati da kod odabranih kandidata uspešnost u poništavanju vazektomije, time što se prekinuti krajevi tankih cevčica ponovo spajaju, može biti u 50 do 70 posto slučajeva. Tvrdi se da se kod poništavanja efekta podvezivanja jajnika kod žena postiže stopa uspeha od 60 do 80 posto. Neki koji su čuli za ovo misle da sterilizaciju više ne treba smatrati trajnom. Možda smatraju da se vazektomija i podvezivanje jajnika mogu svrstati u istu kategoriju kao i oralna kontraceptivna sredstva, kondomi i dijafragme — što su metode s kojima se može prekinuti ako se želi trudnoća. Pa ipak, ne treba ignorisati neke otrežnjavajuće aspekte.

Jedan od njih je da izgledi za poništavanje mogu biti drastično smanjeni faktorima kao što su veličina oštećenja jajovoda tokom procesa sterilizacije, koliki deo jajovoda je uklonjen ili oštećen, koliko je godina prošlo od intervencije, i u slučaju vazektomije, da li su se razvila antitela na spermu. Ne treba ignorisati ni činjenicu da mikrohirurgija na mnogim područjima nije dostupna, ili su troškovi previsoki. Dakle, mnogi koji bi možda očajnički želeli da ponište sterilizaciju, ne bi bili u mogućnosti da to učine. Za njih je ona konačna. a Znači, već spomenuti procenti uspešnosti kod poništavanja samo su teoretski, ali ne i pouzdani proseci.

Neke činjenice vraćaju nas u stvarnost. Jedan članak o poništavanju vazektomije objavljen u Sjedinjenim Državama komentariše da posle operacije koja košta 12 000 dolara, „samo 63 posto pacijenata može oploditi svoje partnere“. Štaviše, samo „šest posto muškaraca koji su se podvrgli vazektomiji na kraju zatraži povratni postupak“. Prema jednoj nemačkoj studiji o srednjoj Evropi, oko 3 posto muškaraca koji su odlučili da budu sterilisani kasnije je tražilo povratni proces. Čak i kada bi polovina od tih pokušaja bila uspešna, to bi značilo da je za 98,5 posto muškaraca vazektomija predstavljala trajnu sterilizaciju. A procenat bi bio i viši u zemljama koje imaju nekoliko mikrohirurga ili ih uopšte nemaju.

Dakle, nije realno da se sterilizacija kod muškaraca ili žena shvata olako, kao da je to privremena kontrola rađanja. A što se tiče iskrenih hrišćana, ima i drugih aspekata koje treba uzeti u obzir.

 Glavna misao je u tome da je reproduktivna sposobnost dar od našeg Stvoritelja. Njegova prvobitna namera obuhvatala je rađanje savršenih ljudi koji bi ’napunili zemlju i vladali njom‘ (Postanje 1:28). Kada je posle Potopa broj stanovnika na zemlji spao na osmoro, Bog je ponovio to osnovno uputstvo (Postanje 9:1). Bog nije ponovio tu zapovest naciji Izrael, ali Izraelci su smatrali da je potomstvo nešto veoma poželjno (1. Samuilova 1:1-11; Psalam 128:3).

Božji Zakon dat Izraelu sadržao je ukazivanja na njegovo poštovanje u pogledu ljudske sposobnosti rađanja. Primera radi, ako je neki oženjen čovek umro pre nego što bi dobio sina koji bi produžio njegovu lozu, trebalo je da njegov brat ima sina sa svojom snahom (Ponovljeni zakoni 25:5). Još određeniji bio je zakon za ženu koja je pokušavala da pomogne svom mužu u borbi. Ako bi protivnika svog muža uhvatila za intimne delove tela, trebalo joj je odseći ruku; značajno je što Bog nije zahtevao da se nadoknadi šteta u smislu oko za oko na njenim reproduktivnim organima ili organima njenog muža (Ponovljeni zakoni 25:11, 12). Ovaj zakon je očigledno usađivao obzirnost prema reproduktivnim organima; nije ih trebalo nepotrebno uništiti. b

Mi znamo da hrišćani nisu pod izraelskim Zakonom, tako da se odredba iz Ponovljenih zakona 25:11, 12 ne primenjuje na njih. Isus nije ni naredio niti je podrazumevao da njegovi učenici moraju da stupe u brak i da imaju što je moguće više dece, što mnogi parovi uzimaju u obzir kada odlučuju da li će koristiti neku metodu kontrole rađanja (Matej 19:10-12). Apostol Pavle je podstakao ’mlađe udovice obuzete strašću da se udaju i rađaju decu‘ (1. Timoteju 5:11-14). On nije spominjao trajnu sterilizaciju za hrišćane — njihovo dobrovoljno žrtvovanje svog potencijala za rađanje dece.

Bilo bi dobro da hrišćani odvagnu ovakve indikacije da Bog ceni njihovu reproduktivnu sposobnost. Svaki par mora odlučiti da li će i kada koristiti prikladne metode planiranja porodice. Naravno, njihova odluka će biti naročito teška ako postoji osnovana medicinska verovatnoća da će se majka ili dete suočiti sa ozbiljnim medicinskim rizicima, možda čak i sa smrću, ukoliko dođe do trudnoće. Neki su se u toj situaciji nerado podvrgli procesu sterilizacije kao što je već opisano, da bi zasigurali da neće doći do trudnoće koja bi mogla ugroziti život majke (koja možda već ima drugu decu) ili deteta koje bi kasnije moglo biti rođeno sa zdravstvenim problemima opasnim po život.

Ali hrišćani koji se ne suočavaju s takvim neobičnim i očiglednim rizikom sigurno će želeti da koriste ’zdrave misli‘ i oblikuju svoje razmišljanje i dela na osnovu Božjeg cenjenja za sposobnost reprodukcije (1. Timoteju 3:2, NW; Titu 1:8; 2:2, 5-8). To će odražavati osetljivost jedne zrele osobe na biblijske indikacije. Ipak, šta ako postane javno poznato da je neki hrišćanin bez puno brige omalovažio Božje prosuđivanje vrednosti? Zar drugi ne bi sumnjali u to da je on primeran, i da ima ugled osobe koja donosi odluke u skladu s Biblijom? Naravno, takva uznemiravajuća mrlja na ugledu jedne osobe mogla bi uticati na to da se ona ne kvalifikuje za posebne prednosti službe, iako to ne mora biti slučaj ako se osoba u neznanju podvrgla toj intervenciji (1. Timoteju 3:7).