Rado prihvatiti Jehovino vođstvo

ISPRIČAO JULISIZ V. GLAS

Bio je to jedan izvanredan događaj. Razred koji je diplomirao imao je samo 127 studenata, ali, u publici je bilo 126 387 oduševljenih osoba koje su došle iz mnogih zemalja. Bila je to graduacija 21. razreda Biblijske škole Gilead Watchtowera, održana 19. jula 1953. na njujorškom stadionu Jenki. Zašto je to bio tako značajan događaj u mom životu? Dozvolite da vam ispričam nešto o svojoj prošlosti.

 ROĐEN sam 17. februara 1912, u Vinsenesu, u Indijani, SAD, oko dve godine pre rođenja Mesijanskog Kraljevstva, kako je ono opisano u Otkrivenju 12:1-5. Godinu dana pre toga moji roditelji su počeli proučavati Bibliju uz pomoć tomova Studija Pisma. Svakog nedeljnog jutra, otac je porodici čitao iz jedne od tih knjiga i onda smo o tome razgovarali.

Majka je koristila ono što je učila da bi pomagala u oblikovanju razmišljanja svoje dece. Bila je veoma prijatna osoba — tako dobra, tako spremna da pomogne. Bilo nas je četvoro dece, ali majčina ljubav se protezala i na decu iz komšiluka. Provodila je vreme s nama. Uživala je da nam priča biblijske priče i da peva zajedno s nama.

Takođe je u naš dom pozivala različite osobe koje su bile u punovremenoj službi. Ostajali bi samo dan-dva i često u našem domu održavali sastanke i držali govore. Naročito smo voleli one koji su koristili poređenja i koji su nam pričali priče. Jednom prilikom, 1919. godine, oko godinu dana nakon završetka Prvog svetskog rata, brat koji je bio u poseti usmerio je svoje komentare posebno nama deci. Razmatrao je osvećenje — na šta sada tačnije ukazujemo kao na predanje — i pomogao nam da razumemo kako to utiče na naš život. Kada sam te noći otišao na spavanje, pomolio sam se svom nebeskom Ocu i rekao mu da želim uvek da mu služim.

Međutim, nakon 1922, druga interesovanja u životu težila su da tu rešenost potisnu u stranu. Selili smo se iz jednog mesta u drugo i nismo bili povezani sa skupštinom Jehovinog naroda. Otac je bio na putu zbog svog posla na železnici. Bibliju smo neredovno proučavali. Krenuo sam na školske kurseve s namerom da se bavim reklamom i pravio sam planove da se upišem na neki istaknuti univerzitet.

Promena glavne preokupacije u životu

Sredinom 1930-ih svet je ponovo počeo da se kreće u pravcu svetskog rata. Živeli smo u Klivlendu, u Ohaju, kada je jedan Jehovin svedok došao i na naša vrata. Počeli smo ozbiljnije razmišljati o onome što smo kao deca učili. Naročito ozbiljan bio je moj stariji brat Rasel te se i krstio prvi. Ja sam bio pomalo neozbiljan, ali sam se i ja krstio 3. februara 1936. Raslo je moje cenjenje prema onome što predanje Jehovi znači, i učio sam da prihvatam njegovo vođstvo. Iste godine su se krstile i moje dve sestre, Ketrin i Gertruda. Svi smo započeli s punovremenom službom kao pioniri.

Međutim, to ne znači da nikada nismo mislili ni o čemu drugom. Sav sam se pretvorio u uho kada mi je snaha pričala o veoma lepoj devojci En, koja „naprosto leti“ otkad je čula za istinu i koja će dolaziti na sastanke u našu kuću. En je u to vreme radila kao sekretarica u jednoj pravnoj kancelariji i za godinu dana se krstila. Nisam planirao da se ženim, ali je bilo očigledno da je En bila 100 posto za istinu. Želela je u potpunosti da učestvuje u Jehovinoj službi. Nikada nije bila osoba koja je rekla: „Mogu li?“ Umesto toga, pitala bi: „Koji je najbolji način da to uradim?“ I bila je odlučna da to i sprovede. Dopalo mi se to pozitivno gledište. Pored toga, bila je veoma lepa i još uvek je. Ona je postala moja žena i ubrzo moj partner u pionirskoj službi.

Korisno obučavani kao pioniri

Kao pioniri naučili smo tajnu kako da budemo zadovoljni kada imamo malo namirnica i kada ih imamo u izobilju (Filipljanima 4:11-13). Jednom se polako smrkavalo, a mi nismo imali ništa da jedemo. Imali smo samo pet centi. Otišli smo do mesare i ja sam pitao: „Možemo li dobiti mortadele za pet  centi?“ Mesar nas je pogledao i onda odsekao četiri režnja. Siguran sam da je to vredelo više od pet centi. Tako smo imali nešto hrane.

Nije bilo ništa neobično da naiđemo na ozbiljno protivljenje dok smo vršili svoju službu. U jednom gradu u blizini Sirakjuza, u državi Njujork, na ulici smo distribuisali letke i nosili plakate kako bismo skrenuli pažnju na jedan specijalan sastanak za javnost. Dva snažna čoveka su me zgrabila i bila su pomalo gruba. Jedan je bio policajac u civilu, i on je ignorisao zahtev da mi pokaže svoju značku. Baš tad je naišao Grant Sjuter iz bruklinskog Betela i rekao da ćemo otići do policije da sredimo tu stvar. Zatim je telefonirao kancelariji Zajednice u Bruklinu i nas dvojica smo dobili uputstvo da tog istog dana ponovo izađemo na ulicu s plakatima i lecima da bismo obezbedili temelj za probni slučaj. Kao što smo i očekivali, bili smo uhapšeni. Međutim, kada smo policiji rekli da ćemo ih tužiti zbog neosnovanog hapšenja oni su nas pustili.

Narednog dana je gomila larmadžijskih tinejdžera, pod podstrekom jednog sveštenika, upala na mesto našeg sastanka, a policije nigde nije bilo. Ti mangupi su palicama za bejzbol lupali o drveni pod, izbacili neke s tribina, popeli se na binu držeći američku zastavu i uzvikivali: „Pozdravite je! Pozdravite je!“ Potom su počeli pevati pesmu: „Beer Barrel Polka.“ Potpuno su prekinuli program. Iz prve ruke smo doživeli ono što je Isus mislio kada je rekao: „Kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izabrah, zato svet mrzi na vas“ (Jovan 15:19).

Javno predavanje je u stvari bio snimak govora Dž. F. Raterforda, tadašnjeg predsednika Watch Tower Societyja. En i ja smo ostali u tom gradu još koji dan i navraćali do ljudi da im pružimo mogućnost da u svojoj kući čuju to predavanje. Nekoliko njih je prihvatilo ponudu.

Dobrovoljci za službu u inostranstvu

S vremenom su se otvorila nova polja za službu. Moj brat Rasel i njegova žena Doroti, pozvani su 1943. da kao bračni par pohađaju prvi razred Škole Gilead, i zatim su kao misionari poslani na Kubu. Moja sestra Ketrin je završila četvrti razred. I ona je dobila dodelu za Kubu. Kasnije je dobila novu dodelu, Dominikansku Republiku, a potom Portoriko. A šta je bilo sa En i sa mnom?

Kada smo čuli za Školu Gilead i za činjenicu da Zajednica želi da šalje misionare u druge zemlje, želeli smo da se stavimo na raspolaganje za službu u inostranstvu. Isprva smo razmišljali o odlasku na svoju ruku, možda u Meksiko. Ali, onda smo zaključili da je verovatno bolje da čekamo i dopustimo da nam Zajednica da dodelu nakon pohađanja Škole Gilead. Shvatili smo da je to priprema koju Jehova koristi.

Pozvani smo u četvrti razred Škole Gilead. Ali kratko pre početka, N. H. Nor, tadašnji predsednik Watch Tower Societyja, postao je mnogo svesniji ograničenja koja je En imala zbog dečje paralize. Razgovarao je sa mnom o tome i odlučio da ne bi bilo mudro da nas pošalje da služimo u nekoj drugoj zemlji.

Oko dve godine kasnije, kada sam radio oko priprema za kongres, brat Nor me je ponovo video i pitao me da li smo još uvek zainteresovani za pohađanje Gileada. Rekao mi je da nećemo ići na stranu dodelu; imao je nešto drugo na umu. Kada je 26. februara 1947. upisan deveti razred, među tim studentima bili smo i mi.

Ti dani u Gileadu bili su nezaboravni. Kursevi su bili duhovno bogati. Sklopljena su doživotna prijateljstva. Ali, moja veza s tom školom nastaviće se dalje.

 Od Vašingtona do Gileada i obratno

Škola Gilead je još uvek bila relativno nova. Vlada Sjedinjenih Država nije bila dovoljno upoznata s ciljevima te škole, tako da su iznikla mnoga pitanja. Zajednica je želela da ima jednog predstavnika u Vašingtonu. Tu smo poslani nekoliko meseci nakon graduacije u Gileadu. Trebalo je da pomažem u dobijanju viza za one koji su iz drugih zemalja pozivani u Gilead i u dobijanju zakonskih papira tako da bi se diplomci mogli slati u inostranstvo kao misionari. Neki službenici su bili veoma nepristrani i susretljivi. Drugi su bili protivnički raspoloženi prema Svedocima. Nekolicina onih koji su imali kruta politička stanovišta, tvrdili su da smo povezani s elementima koje su smatrali nepoželjnima.

Jedan čovek kod kog sam ušao u kancelariju, snažno nas je kritikovao zato što ne pozdravljamo zastavu i ne idemo u rat. Nakon što je neko vreme besneo zbog toga, na kraju sam rekao: „Želim da znate, a znam da znate, da Jehovini svedoci ne ratuju ni sa kim na svetu. Mi se ne mešamo u svetske stvari. Ne mešamo se u ratove i njihovu politiku. Potpuno smo neutralni. Mi smo već savladali probleme s kojima se vi suočavate; mi imamo jedinstvo u našoj organizaciji... Onda, šta želite da radimo? Želite li da se vratimo na vaš način rešavanja stvari a odbacimo naš?“ Nakon toga ni reč nije izustio.

Dva cela dana u nedelji bila su izdvojena za rad s vladinim kancelarijama. Pored toga, služili smo i kao specijalni pioniri. To je tada značilo da u službi na terenu provedemo 175 sati svakog meseca (kasnije je promenjeno na 140), tako da smo često ostajali u službi do kasno uveče. Bilo nam je lepo. Vodili smo mnoge lepe studije s celim porodicama. I oni su dobro napredovali. En i ja smo odlučili da nemamo decu, ali, gledano s duhovne strane, imali smo ne samo decu već i unuke i praunuke. Kolika su nam ona radost srcu!

Krajem 1948. dobio sam još jednu dodelu. Brat Nor je objasnio da će brat Šroder, sekretar i jedan od instruktora Škole Gilead, biti zauzet jednim drugim važnim poslom, te me je zato zamolio da kada je to potrebno ja poučavam razrede u Gileadu. S knedlom u grlu stigao sam s En u Gilead, u Saut Lensingu, u državi Njujork, 18. decembra. U početku smo u Gileadu bili samo nekoliko sedmica i onda bismo se vraćali u  Vašington. Međutim, na kraju sam više vremena provodio u Gileadu nego u Vašingtonu.

Baš tokom tog vremena, kao što sam na početku spomenuo, diplomirao je 21. razred Gileada na stadionu Jenki u Njujorku. Zato sam kao jedan od instruktora imao prednost da učestvujem na tom programu graduacije.

Služba u svetskoj centrali

Dana 12. februara 1955, započeli smo s jednom novom službenom dodelom. Postali smo članovi betelske porodice u svetskoj centrali Jehovine vidljive organizacije. Ali šta će to značiti? U osnovi, da budemo spremni da radimo sve što nam je dodeljeno, da radimo na projektima gde je potrebno sarađivati s drugima. Naravno, radili smo mi to i ranije, ali sada ćemo biti deo mnogo veće grupe — betelske porodice u centrali. Rado smo prihvatili tu novu dodelu kao dokaz Jehovinog vođstva.

Veći deo mog posla odnosio se na stvari vezane za novinsku službu. Štampa je iz želje za senzacionalnim pričama i zbog izvora informacija koji su imali predrasude, pisala odvratne stvari o Jehovinim svedocima. Mi smo se trudili da popravimo tu situaciju.

Brat Nor je želeo da bude siguran da smo svi obilno zaposleni tako da je bilo i drugih zadataka. Neki od tih zadataka su zahtevali moju stručnost za posao reklamiranja. Drugi su se odnosili na radio-stanicu Zajednice, WBBR. Bilo je posla i u vezi s filmovima koje je Zajednica snimala. Istorija teokratije je, naravno, bila deo kursa u Gileadu, ali, tada su preduzeti različiti projekti da bi se više njih iz Jehovinog naroda upoznalo s detaljima istorije savremene teokratske organizacije i da bi se to stavilo i na raspolaganje javnosti. Jedan drugi aspekt školovanja u Gileadu obuhvatao je držanje javnih predavanja i trebalo je obaviti posao da bi se braća po skupštinama više upoznala sa osnovama držanja javnih govora. Zato smo imali pune ruke posla.

Gilead na redovnoj osnovi

Pošto je 1961. bilo na pomolu obučavanje putujućih nadglednika i osoblja podružnice, Škola Gilead se preselila u Bruklin, gde Watch Tower Society ima svoje glavne kancelarije. Ponovo sam bio u učionici — ali ovog puta ne kao rezervni instruktor već kao redovan član nastavničkog osoblja. Kakva prednost! Čvrsto sam ubeđen da je Škola Gilead dar od Jehove, dar od kog ima koristi cela njegova vidljiva organizacija.

U Bruklinu su razredi Gileada imali mogućnosti koje nisu imali studenti ranijih razreda. Bilo je više predavača gostiju, bili su blisko povezani s Vodećim telom i naveliko su se družili s betelskom porodicom u centrali. Takođe je bilo moguće da se studenti obučavaju u administrativnim procedurama, poslovima u betelskom domu i u raznim aspektima posla u fabrici.

S godinama je broj studenata varirao, a isto i broj instruktora. Takođe se nekoliko puta menjala i lokacija škole. Sada je ona u lepom krajoliku u Patersonu, u Njujorku.

Rad sa studentima

Velika je bila radost poučavati u tim razredima! Tu su mladi ljudi koji nisu zainteresovani za stvaranje u ovom starom sistemu. Iza sebe oni ostavljaju svoje porodice, prijatelje, kuće i svoje zemljake. Klima, hrana — sve će biti drugačije. Ne znaju čak ni u koju zemlju će ići, ali njihov cilj je da budu misionari. Takve ljude ne morate da motivišete.

Kada bih ulazio u učionicu, uvek mi je bio cilj da učinim da se studenti osećaju lagodno. Niko ne uči dobro kada je  napet i zabrinut. Istina, bio sam instruktor, ali znam i to kako je biti student. Nekad sam i ja sedeo u tim klupama. Naravno, oni su u Gileadu vredno proučavali i mnogo toga su i naučili, ali ja sam takođe želeo i da im bude lepo.

Znao sam da će im kada odu na svoje dodele neke stvari biti potrebne da bi uspeli. Trebaće im jaka vera. Trebaće im poniznosti — i to mnogo. Biće potrebno da nauče da se slažu s drugim ljudima, da prihvate situaciju kakva jeste, da podašno opraštaju. Trebaće da i dalje razvijaju plod duha. Nadalje, biće nužno da vole ljude i da vole delo na koje su poslati. To su stvari koje sam stalno nastojao da napominjem studentima dok su bili u Gileadu.

Zbilja ne znam koliko sam studenata poučavao. Ali znam šta osećam prema njima. Nakon pet meseci provedenih s njima u učionici, jednostavno nisam mogao da ih ne volim. Zatim, kada ih vidim kako na dan graduacije prelaze binu da bi dobili svoje diplome, znam da su uspešno završili kurs i da će uskoro otići. To je kao da deo moje porodice odlazi. Kako da ne volite ovaj mladi svet koji je voljan da se daje i da obavlja delo na koje se šalje?

Godinama kasnije, kada dođu u posetu, slušam ih kako pričaju o svojim radostima u službi i znam da su još uvek na svojim dodelama, radeći ono za šta su obučeni. Kako se zbog toga osećam? Verujte, to je lep osećaj.

Gledati u budućnost

Sada mi je vid oslabio i to mi donosi frustracije. Više nisam sposoban da poučavam u učionici Gileada. U početku je bilo teško napraviti takvu promenu, ali, u životu sam naučio da prihvatam situacije i živim s njima. Često mislim na apostola Pavla i njegov ’žalac u mesu‘. Tri puta se Pavle molio za oslobođenje od te boljke, ali mu je Gospod rekao: „Dosta ti je moja milost, jer se moja sila u slabosti ispoljava“ (2. Korinćanima 12:7-10). Pavle je s tim i dalje živeo. Ako je on to mogao, valja i ja da pokušam. Iako više ne držim nastavu, zahvalan sam što i dalje mogu da viđam studente koji svakodnevno prolaze. Ponekad mogu da popričam s njima, i kada razmišljam o dobrom duhu koji pokazuju, to mi razgaljuje dušu.

Divno je razmišljati o onom što donosi budućnost. Temelj za to se postavlja sada. Gilead ima istaknuto mesto u tome. Nakon velike nevolje, kada se otvore knjige pomenute u Otkrivenju 20:12, biće još hiljadu godina daljnjeg intenzivnog poučavanja o Jehovinim putevima (Isaija 11:9). Ali, čak ni tada nije kraj. To je zaista samo početak. Kroz celu večnost imaćemo još toga da učimo o Jehovi i još toga da radimo dok budemo gledali kako se njegove namere otkrivaju. Potpuno sam siguran da će Jehova ispuniti sva veličanstvena obećanja koja je dao, a i ja želim da budem tamo da bih učestvovao u prihvatanju Jehovinog vođstva za nas tada.

[Slika na 26. strani]

Graduacija Gileada na njujorškom stadionu Jenki, 1953. godine

[Slika na 26. strani]

Gertruda, ja, Ketrin i Rasel

[Slika na 26. strani]

Rad s N. H. Norom (skroz levo) i M. G.Henšelom na organizovanju kongresa

[Slika na 26. strani]

U studiju za emitovanje, WBBR

[Slika na 29. strani]

U učionici u Gileadu

[Slika na 31. strani]

Sa En, ne tako davno