Grčka filozofija — da li je obogatila hrišćanstvo?

„Hrišćanstvo je u stvari upilo mnogo čega od klasične filozofije, i pored toga što je bilo neprijateljski raspoloženo prema paganskoj grčkoj i rimskoj kulturi“ (The Encyclopedia Americana).

MEĐU onima koji su imali konačan uticaj na „hrišćansku“ misao, „sveti“ Avgustin zauzima neosporan položaj. Prema delu The New Encyclopædia Britannica, Avgustinov „um je bio topionička posuda u kojoj se religija Novog zaveta potpuno stopila s platonskom tradicijom grčke filozofije; njegov um je takođe bio i sredstvo putem kog je proizvod ovog stapanja bio prenesen na hrišćanski svet srednjovekovnog rimokatolicizma i renesansnog protestantizma.“

Avgustinovo zaveštanje je zaista trajno. Govoreći o stepenu do kog je grčka filozofija uticala na hrišćanski svet, Daglas T. Holden je naveo: „Hrišćanska teologija se toliko stopila s grčkom filozofijom da je odgajala osobe koje su 90 posto imale grčko razmišljanje, a 10 posto  hrišćansko razmišljanje.“

Neki izučavaoci snažno veruju da je taj filozofski uticaj poboljšao hrišćanstvo u njegovim počecima, da je obogatio njegovo učenje i učinio ga mnogo ubedljivijim. Da li je to bilo tako? Kako je i kada došlo do uticaja grčke filozofije? Da li je ona obogatila ili, u stvari, zagadila hrišćanstvo?

Biće prosvetljujuće da uđemo u trag velikom broju događaja koji su se odigrali od trećeg veka pre n. e. do petog veka n. e., i to tako što ćemo istražiti četiri osobita termina: (1) „helenizovani judaizam“, (2) „hristijanizovani helenizam“, (3) „helenizovano hrišćanstvo“ i (4) „hrišćanska filozofija“.

„Helenizovani judaizam“

Prvi termin, „helenizovani judaizam“, zaista je protivrečan. Izvorna religija Hebreja, koju je osnovao pravi Bog Jehova, nije trebalo da bude zagađena lažnim religioznim idejama (Ponovljeni zakoni 12:32; Poslovice 30:5, 6). Međutim, čistoća njihovog obožavanja je odmah ispočetka bila pod pretnjom da se iskvari okolnim lažnim religioznim običajima i razmišljanjem — kao što je bio uticaj iz egipatskih, hananskih i vavilonskih izvora. Žalosno je, ali Izrael je dopustio da se njegovo pravo obožavanje strašno iskvari (Sudije 2:11-13).

Kada je vekovima kasnije, u četvrtom veku pre n. e., drevna Palestina postala deo grčkog carstva pod Aleksandrom Velikim, ta iskvarenost je dobila nove dimenzije i za sobom ostavila trajnu baštinu s razornim uticajem. Aleksandar je regrutovao Jevreje u svoju vojsku. Kontakti između Jevreja i njihovog novog osvajača duboko su uticali na jevrejsku religioznu misao. Helenistička misao je prodrla u judejsko obrazovanje. Smatra se da je prvosveštenik Jason osnovao grčku akademiju u Jerusalimu 175. pre n. e., i to da bi unapredio izučavanje Homera.

Zanimljivo je to što je jedan Samarjanin, koji je pisao u drugoj polovini drugog veka pre n. e., nastojao da biblijsku istoriju predstavi kao helenizovanu istoriografiju. Apokrifne jevrejske knjige kao što su Judita i Tobija, u stvari, aludiraju na grčke erotske legende. Pojavio se priličan broj jevrejskih filozofa koji su nastojali da usklade grčku misao s jevrejskom religijom i Biblijom.

Najzaslužnija osoba jeste Filo, jedan Jevrejin iz prvog veka n. e. On je prisvojio doktrine od Platona (iz četvrtog veka pre n. e.), pitagorejaca i stoika. Jevreji su bili pod velikim uticajem Filovih gledišta. Izvodeći zaključak o ovom intelektualnom prodiranju grčke misli u jevrejsku kulturu, jevrejski pisac Maks Dimont kaže: „Obogaćeni platonskom mišlju, aristotelskom logikom i euklidskom naukom, jevrejski izučavaoci su prišli Tori s novim sredstvima... Grčko razmišljanje su dodavali na jevrejsko otkrivenje.“

S vremenom su Rimljani zauzeli grčko carstvo, osvojivši i Jerusalim. To je utrlo put za još značajnije promene. Do trećeg veka n. e., filozofske i religiozne doktrine mislilaca koji su nastojali da razviju i sintetizuju Platonove ideje, dobile su svoj konačni oblik koji je danas zajednički poznat kao neoplatonizam. Ta škola mislilaca će imati dubok uticaj na otpalo hrišćanstvo.

„Hristijanizovani helenizam“

Tokom prvih pet vekova naše ere, neki intelektualci su nastojali da prikažu  odnos između grčke filozofije i otkrivene istine u Bibliji. Knjiga A History of Christianity navodi: „Trebalo je da hrišćanski metafizičari oslikaju Grke u decenijama pre Hrista kako se bore muški ali slepo za spoznanje Boga u nastojanju da, takoreći, iz razređenog atinskog vazduha prizovu Isusa i da izmisle hrišćanstvo u svojim jadnim paganskim glavama.“

Plotin (205-270. n. e.), prethodnik ovih mislilaca, razvio je sistem koji je prvenstveno bio zasnovan na Platonovoj teoriji ideja. Plotin je uveo koncept o duši odvojenoj od tela. Profesor E. V. Hopkins je o Plotinu rekao: „Njegova teologija... imala je nemali uticaj na vođe hrišćanske misli.“

„Helenizovano hrišćanstvo“ i „hrišćanska filozofija“

Počevši od drugog veka n. e., „hrišćanski“ mislioci su odlučno nastojali da osvoje paganske intelektualce. Uprkos jasnom upozorenju apostola Pavla protiv „ispraznih razgovora koji skrnave ono što je sveto“ i „protivrečja koja se lažno nazivaju ’spoznanje‘“, takvi učitelji su u svoja učenja uklopili filozofske elemente okolne helenističke kulture (1. Timoteju 6:20, NW). Filov primer izgleda da je navodio na pomisao da je Bibliju moguće uskladiti s platonskim idejama. (Uporedi s 2. Petrovom 1:16.)

Prava žrtva, naravno, bila je biblijska istina. „Hrišćanski“ učitelji su nastojali da pokažu da je hrišćanstvo u skladu s grčko-rimskim humanizmom. Kliment iz Aleksandrije i Origen (drugi i treći vek n. e.) učinili su neoplatonizam temeljem onog što je postalo poznato kao „hrišćanska filozofija“. Ambroz (339-397 n. e.), biskup od Milana, „preuzeo je najsavremenije grčko učenje, i hrišćansko i pagansko — naročito dela... paganskog neoplatoniste Plotina“. On je nastojao da obrazovanim Latinima pruži klasično shvatanje hrišćanstva. U tome ga je sledio Avgustin.

Vek kasnije, Dionisije sa Areopaga (takođe oslovljen i kao pseudo-Dionisije), verovatno jedan sirijski monah, nastojao je da ujedini neoplatonsku filozofiju s „hrišćanskom“ teologijom. Prema jednoj enciklopediji, njegovi su „zapisi utvrdili jedan konačan neoplatonski trend u velikom delu srednjovekovne hrišćanske doktrine i duhovnosti... što je odredilo fasete religioznog i molitvenog karaktera te doktrine sve do današnjeg vremena“. Kakvo očito oglušavanje o upozorenje apostola Pavla protiv ’filozofije i tašte prevare, koje se naslanjaju na predanja ljudi‘ (Kološanima 2:8).

Iskvareni zagađivači

Primećeno je da je „hrišćanski platonizam dao prvenstvo otkrivenju, i u platonskoj filozofiji video najbolji raspoloživi instrument za razumevanje i odbranu učenja Pisma i crkvene tradicije“.

Sam Platon je bio ubeđen da postoji besmrtna duša. Značajno je to što je jedno od najistaknutijih lažnih učenja koje se uvuklo u „hrišćansku“ teologiju baš učenje o besmrtnosti duše. Prihvatiti tu nauku ni u kom slučaju ne može biti opravdano na temelju toga što bi to hrišćanstvo učinilo mnogo privlačnijim za mase. Kada je propovedao u Atini, samom srcu grčke kulture, apostol Pavle nije naučavao platonsku doktrinu o duši. Umesto toga, on je propovedao hrišćansku doktrinu o uskrsenju, čak i pored toga što je mnogim Grcima koji su ga slušali bilo teško da prihvate ono što je govorio (Dela apostolska 17:22-32).

Za razliku od grčke filozofije, Pismo jasno pokazuje da duša nije ono što osoba ima već ono što ona jeste (Postanje  2:7). Duša prilikom smrti prestaje da postoji (Jezekilj 18:4). Propovednik 9:5 nam kaže: „Živi znaju da će umreti, ali mrtvi ništa ne znaju, i njima nema više ni plate, jer se na uspomenu njihovu zaboravlja.“ Doktrina o besmrtnosti duše se ne naučava u Bibliji.

Još jedno prevarno učenje vezano je za položaj predljudskog Isusa, a to je mišljenje da je on jednak svom Ocu. Knjiga The Church of the First Three Centuries objašnjava: „Doktrina o Trojstvu... potiče od izvora koji je potpuno stran jevrejskim i hrišćanskim spisima.“ Šta je bio taj izvor? Tu doktrinu su „razvile i na hrišćanstvo nakalemile ruke platonskih oceva“.

Zaista, kako je vreme prolazilo i crkveni oci bivali sve više pod uticajem neoplatonizma, trinitarijanci su osvojili teren. Neoplatonska filozofija trećeg veka izgleda da im je omogućila da pomire ono što je bilo nepomirljivo — da učine da trojedni Bog izgleda kao jedan. Filozofskim rezonovanjem oni su tvrdili da tri osobe mogu da budu jedan Bog dok zadržavaju svoju individualnost!

Međutim, istina iz Biblije jasno pokazuje da je samo Jehova Svemoćni Bog, da je Isus Hrist njegov manji, stvoreni Sin i da je sveti duh Njegova aktivna sila (Ponovljeni zakoni 6:4; Isaija 45:5; Dela apostolska 2:4; Kološanima 1:15; Otkrivenje 3:14). Doktrina o Trojstvu sramoti jedinog istinitog Boga i zbunjuje ljude, odvraćajući ih od Boga koga ne mogu da pojme.

Još jedna žrtva neoplatonskog uticaja na hrišćansku misao bila je na Pismu zasnovana nada u milenijum (Otkrivenje 20:4-6). Origen je bio poznat po svojoj osudi milenijanista. Zašto se on toliko protivio toj dobro utemeljenoj biblijskoj doktrini o Hristovoj hiljadugodišnjoj vladavini? The Catholic Encyclopedia odgovara: „S obzirom na neoplatonizam na kojem su njegove doktrine bile zasnovane... [Origen] nije mogao pristati na verovanje u hiljadugodišnje kraljevstvo.“

Istina

Nijedno od maločas pomenutih kretanja nije imalo bilo kakve veze s istinom. Ta istina je skup svih hrišćanskih učenja koja se nalaze u Bibliji (2. Korinćanima 4:2; Titu 1:1, 14; 2. Jovanova 1-4). Biblija je jedan jedini izvor istine (Jovan 17:17; 2. Timoteju 3:16).

Međutim, neprijatelj Jehove, istine, čovečanstva i večnog života — Sotona Đavo, „krvnik“ i „otac laži“ — koristio je razne nepoštene načine da bi krivotvorio tu istinu (Jovan 8:44; uporedi s 2. Korinćanima 11:3). Među najmoćnijim sredstvima koja je koristio jesu učenja paganskih grčkih filozofa — što je zapravo odraz njegovog razmišljanja — kako bi promenio sadržaj i prirodu hrišćanskih učenja.

Ova neprirodna smeša hrišćanskog učenja i grčke filozofije jeste pokušaj da se razvodni biblijska istina, da joj se umanji snaga i privlačnost za krotke, iskrene i poučljive tragače za istinom (1. Korinćanima 3:1, 2, 19, 20). Ona takođe teži da uprlja čistoću kristalno bistre biblijske doktrine, čineći da linija između istine i neistine izgleda nejasno.

Danas je ponovo uspostavljeno pravo hrišćansko učenje pod upravom Poglavara skupštine, Isusa Hrista. Nadalje, oni koji iskreno tragaju za istinom mogu veoma lako da utvrde koja je prava hrišćanska skupština po njenim plodovima (Matej 7:16, 20). Jehovini svedoci su voljni i željni da ovakvim osobama pomognu da pronađu čiste vode istine i da im pomognu da se čvrsto uhvate za nasleđe večnog života koje nam nudi naš Otac Jehova (Jovan 4:14; 1. Timoteju 6:19).

[Slika na 11. strani]

Avgustin

[Izvori slika na 10. strani]

Grčki tekst: iz knjige Ancient Greek Writers: Plato’s Phaedo, 1957, Ioannis N. Zacharopoulos, Athens; Platon: Musei Capitolini, Roma