Izvući korist od ’pšenice sa neba‘

UBRZO nakon čudesnog izbavljenja iz Egipta, Izraelci su pokazali ozbiljno pomanjkanje vere u Jehovu, svog Izbavitelja. Zbog toga je Jehova učinio da 40 godina tumaraju po sinajskoj pustoši. Tokom sveg tog vremena, Izraelci i „veliko mnoštvo drugih ljudi“, stranaca koji su im se pridružili, jeli su i pili dok se nisu ’nasitili‘ (Izlazak 12:37, 38). Psalam 78:23-25 nam govori kako je to bilo moguće: „On [Jehova] zapovedi oblacima odozgo i nebeska otvori vrata, i pusti da im padne mana za jelo, i dade im pšenicu sa neba. Hleba nebeskog [„moćnih osoba“, NW] izede čovek; posla im da se nasite.“

Mojsije, kao jedan od onih koji su uzimali manu, opisao je ovu jedinstvenu hranu. Napisao je da u zoru, kad se „diže rosa, nađe se po pustinji nešto sitno, okruglo, sitno kao slana po zemlji. Kad to videše, sinovi Izraelovi govorahu jedan drugome: ’Šta je ovo?‘“ ili doslovno na hebrejskom „man hu“? Od ovog izraza je verovatno potekla reč „mana“, kako su Izraelci nazvali ovu hranu. Mojsije je rekao: „Ona bejaše kao seme korijandrovo; bejaše bela i imala je ukus medenih kolača“ (Izlazak 16:13-15, 31, fusnota u NW).

Mana nije bila prirodan proizvod kao što neki tvrde. U njeno pripremanje je bila umešana jedna natprirodna sila. Primera radi, njeno postojanje nije bilo ograničeno područjem niti dobom godine. Ako bi ostala preko noći, ujutro bi se izlegli crvi i počela bi da smrdi; međutim, dupla porcija koju je svaka porodica sakupljala dan pre nedeljnog Sabata, nije se pokvarila preko noći, tako da se mogla jesti na Sabat — na dan kada se mana nije pojavljivala. Mana je zaista bila čudesna namirnica (Izlazak 16:19-30).

Pominjanje „moćnih osoba“ to jest „anđela“ u 78. Psalmu, navodi na pomisao da je Jehova možda koristio anđele da bi obezbedio manu (Psalam 78:25, NW, fusnota). Kako god da je bilo, narod je imao sve razloge da zahvaljuje Bogu za njegovu dobrotu. Međutim, većina je pokazala nezahvalan duh prema Onome ko ih je izbavio iz egipatskog ropstva. Ukoliko ne meditiramo o njegovoj ljubaznoj dobroti, i mi možemo Jehovine pripreme uzeti zdravo za gotovo ili čak postati nezahvalni. Zato možemo biti zahvalni što je oslobođenje Izraelaca i propratne događaje Jehova uvrstio u izveštaj koji je „nama za pouku“ (Rimljanima 15:4, Ča).

Pouka za Izrael koristi i hrišćanima

Kada je obezbedio manu, Jehova je imao i nešto drugo na umu, a ne samo zadovoljavanje fizičkih potreba nekih tri miliona Izraelaca. Želeo je da ih ’smiri [„ponizi“, NW] i iskuša‘, tako da ih pročisti i disciplinuje na njihovu ličnu korist (Ponovljeni zakoni 8:16; Isaija 48:17). Ako bi se odazvali na to pročišćavanje i disciplinu, Jehova bi uživao da im ’dobro čini‘ dajući im mir, blagostanje i sreću u Obećanoj zemlji.

Jedna stvar od životnog značaja koju je trebalo da nauče bila je da „čovek ne živi samo od hleba nego od svega što izlazi iz usta Jehovinih“ (Ponovljeni zakoni 8:3). Da Bog nije  obezbedio manu, narod bi umro od gladi — što je činjenica koju su lako priznali (Izlazak 16:3, 4). Zahvalni Izraelci su svakodnevno bili podsećani da potpuno zavise od Jehove i tako su se učili poniznosti. Kada bi se jednom našli u Obećanoj zemlji materijalnog izobilja, manja je verovatnoća da bi zaboravili Jehovu i svoju zavisnost od njega.

I hrišćani, poput Izraelaca, takođe moraju ostati svesni svoje zavisnosti od Boga u pogledu životnih potreba — i fizičkih i duhovnih (Matej 5:3, NW; 6:31-33). Kada je odgovarao na jednu od Đavolovih kušnji, Isus Hrist je citirao Mojsijeve reči koje se nalaze u Ponovljenim zakonima 8:3, i rekao: „Ne živi čovek samo od hleba, nego od svake reči koja izlazi iz Jehovinih usta“ (Matej 4:4). Da, pravi obožavaoci Boga hrane se čitanjem Jehovinih izjava koje se nalaze u njegovoj Reči. Pored toga, njihova vera je ojačana kada u svom životu osete korisne uticaje tih izjava dok hode s Bogom i interese njegovog Kraljevstva stavljaju na prvo mesto.

Nesavršeni ljudi mogu da izgube cenjenje za stvari koje postaju rutinski deo života — čak i ako su te stvari odraz Jehovine brige pune ljubavi. Primera radi, natprirodna priprema u obliku mane Izraelce je isprva i oduševila i zadovoljavala, ali su s vremenom mnogi počeli da se žale. „Ova se nikakva hrana već ogadila duši našoj“, kukali su s nepoštovanjem — što je ukazivalo na to da su počeli da ’odstupaju od Boga živoga‘ (Brojevi 11:6; 21:5; Jevrejima 3:12). Otuda njihov primer služi za „nauku [„upozorenje“, Ča] nama, na koje su poslednja vremena došla“ (1. Korinćanima 10:11 ).

Kako možemo uzeti k srcu ovaj upozoravajući primer? Jedan način je da nikada ne dozvolimo da nam biblijska  učenja ili pripreme koje dobijamo preko klase vernog i razboritog roba postanu obična ili svakidašnja stvar (Matej 24:45, NW). Kada Jehovine darove jednom počnemo da uzimamo zdravo za gotovo ili nam oni postanu dosadni, naš odnos s njim počinje da se hladi.

S dobrim razlogom, Jehova nas ne zasipa stalnim pljuskom uzbudljivih novih stvari. Umesto toga, on postepeno, progresivno pušta povećano svetlo na svoju Reč (Poslovice 4:18). To njegovom narodu omogućava da ono što uči usvoji i primeni. Isus je u poučavanju svojih prvih učenika sledio primer svog Oca. On im je Božju Reč objašnjavao „prema onome što mogahu slušati“ (DK) odnosno „razumeti“, kako kažu neki prevodi (Marko 4:33; uporedi s Jovanom 16:12).

Uvećaj svoje cenjenje za Božje pripreme

Isus je takođe koristio ponavljanje. Mozak, posve razumljivo, može lako razumeti neku stvar — na primer neko biblijsko načelo — ali primiti to u srce i učiniti to delom hrišćanske ’nove ličnosti‘ može trajati nešto duže, naročito ako su stari svetski putevi i stavovi duboko ukorenjeni (Efescima 4:22-24, NW). To je sigurno bilo tako i s Isusovim učenicima jer je trebalo da prevaziđu ponos i razviju poniznost. Isus ih je u mnogim prilikama morao poučiti poniznosti, svaki put prenoseći istu osnovnu misao samo iz različitog ugla, tako da se ureže u njih, što na kraju i jeste (Matej 18:1-4; 23:11, 12; Luka 14:7-11; Jovan 13:5, 12-17).

U savremeno doba, hrišćanski sastanci i publikacije Watch Towera slede Isusov primer u dobro promišljenoj upotrebi ponavljanja. Stoga, cenimo to kao izraz Božje brige pune ljubavi prema nama i neka nam nikada ne bude zamorno ono što dobijamo, kao što je to bio slučaj kod Izraelaca prema mani. Zaista, dok se strpljivo usredsređujemo na usvajanje Jehovinih redovnih podsetnika, videćemo njihov dobar plod u našem životu (2. Petrova 3:1). Ovaj zahvalan stav zaista pokazuje da u svom srcu kao i u svom umu ’shvatamo smisao‘ Božje Reči (Matej 13:15, 19, 23, NW). U ovom pogledu dobar primer je psalmista David, koji je, iako nije imao ovako raznovrsnu duhovnu hranu kao mi danas, Jehovine zakone opisao kao „slađe od meda, od meda što se iz sata cedi“! (Psalam 19:11).

„Mana“ koja daje večni život

„Ja sam hleb života“, rekao je Isus Jevrejima. „Ocevi vaši jedoše manu u pustinji i pomreše... Ja sam hleb živi, koji siđe s neba; ko jede od ovoga hleba živeće večno; a hleb koji ću ja dati to je put moja, koju ću dati za život sveta“ (Jovan 6:48-51). Doslovan hleb ili mana nije mogao i ne može dati večni život. Ali, oni koji iskazuju veru u Isusovu otkupnu žrtvu na kraju će imati blagoslov večnog života (Matej 20:28).

Većina onih koji će imati koristi od Isusove otkupnine živeće zauvek na rajskoj zemlji. „Mnoštvo veliko“ ovih osoba — predočeno ’velikim mnoštvom drugih‘, stranaca koji su se pridružili Izraelcima u izlasku iz Egipta — preživeće predstojeću ’patnju [„nevolju“, DK] veliku‘ koja će odstraniti svu zloću sa zemlje (Otkrivenje 7:9, 10, 14; Izlazak 12:38). Još veličanstveniju nagradu dobiće oni koje su nagoveštavali sami Izraelci. Apostol Pavle je ove osobe, kojih ima 144 000, opisao kao one koje sačinjavaju duhovni Izrael Božji. Njihova nagrada prilikom smrti jeste uskrsenje za život na nebu (Galatima 6:16; Jevrejima 3:1; Otkrivenje 14:1). Tamo će im Isus dati posebnu vrstu mane.

Značenje ’sakrivene mane‘

„Koji pobedi, daću mu da jede mane sakrivene“, rekao je duhovnom Izraelu  uskrsnuli Isus (Otkrivenje 2:17). Ta simbolična sakrivena mana podseća nas na manu za koju je Bog zapovedio Mojsiju da je drži u zlatnom sudu unutar svetog kovčega saveza. Taj kovčeg je čuvan u delu šatora od sastanka koji se zvao svetinja nad svetinjama. Tako je ostao van domašaja očiju, takoreći sakriven. Pošto je bio čuvan kao spomen, taj uzorak mane nije propadao dok je bio u kovčegu i tako je bio prikladan simbol za nepropadljivu zalihu hrane (Izlazak 16:32; Jevrejima 9:3, 4, 23, 24). Time što im daje sakrivenu manu, Isus zasigurava da 144 000 primaju besmrtnost i neraspadljivost kao duhovni sinovi Božji (Jovan 6:51; 1. Korinćanima 15:54).

„Jer u tebi [Jehova] izvor je života“, rekao je psalmista (Psalam 36:10). Koliko samo priprema u obliku mane — i doslovne i simbolične — dobro potvrđuje ovu osnovnu istinu! Mana koju je Bog davao drevnom Izraelu, simbolična mana koju je pružio u obliku Isusovog tela koje je dato u našu korist i simbolična sakrivena mana koju preko Isusa daje onima od 144 000, sve nas to podseća da naš život u potpunosti zavisi od Boga (Psalam 39:6, 7a; 8). Ponizno, skromno i redovno potvrđujmo ovu zavisnost. Za uzvrat, Jehova će nam ’dobro činiti‘ (Ponovljeni zakoni 8:16).

[Slike na 26. strani]

Da bi dobili večni život, svi ljudi zavise od ’živog hleba koji siđe s nebesa‘

[Slika na 28. strani]

Prisustvovanje svim hrišćanskim sastancima odražava naše cenjenje za Jehovine podsetnike